"Stanica Perdido", objavljena 2000. godine, bila je kudikamo revolucionarnija od "Američkih bogova". Tamo gde su se "Američki bogovi" oslanjali na već bogatu tradiciju urbane fantastike, ali i Gejmanovog sopstvenog pripovedačkog stila, "Perdido" se činila dramatičnim odstupanjem od etabliranih kanona fantazijske književnosti i smeli korak u jednom potpuno novom i do tada neistraženom pravcu. Žanrovski establišment bio je toliko zatečen ovim romanom da je samo zarad njega skovao termin "New Weird" i "Slipstream" (ovo ne samo zbog "Stanice Perdido"), ali ni jedan ni drugi termin nisu se predugo zadržali - srećom - iako su i kod nas bili nemilosrdno forsirani.

No, u svemu tome krije se jedna začkoljica. "Stanica Perdido" nije iznikla kao Atena iz Zevsove glave. Njena originalnost nije sporna, ali ovaj roman ipak nije tikva bez korena. Danas se veliki broj teoretičara žanrovske fantazije slaže u tome da je "Perdido" u estetskom smislu čist stimpank, a ja sam sklon da pristanem uz njih. No, postavlja se pitanje, otkud onda taj silan "weird" element na kojem se toliko insistiralo.

Odogovor će biti iznađujuć kako kome. Žanrovskim čistuncima svakako, ali pripadnicima fandoma koji su potpunije ogrezli u potkulturu ne toliko, osim možda "Aha!" momenta: Planescape.

Planescape je, pre nego što je postao kultna video igra, bio i ostao campaign setting za Dungeons & Dragons, izmešten iz stvarnosti u druge ravni postojanja, sa tematskom okosnicom u Sigilu - gradu u središtu multiverzuma, u kojem se prepliće sve što postoji i koji je neutralna teritorija u čijim se kafanama zatiču anđeli i đavli kako ljušte brlju za istim stolom. Nekoga bi ovo možda više podsećalo na Zelaznijev "Amber" nego na stimpank, ali moramo se osvrnuti na silne ranoviktorijanske estetske i pripovedačke elemente ovog settinga - od prvog uvođenja tiflinga u vaskoliku fantaziju, pa do toga što svi živi i neživi nose cilindre, monokle, razne goggles a glavna razlika između novopečenih plejnvokera i iskusnih starosedelaca se ogleda u poznavanju "canta", odnosno gradskog žargona koji je sazdan po ugledu na viktorijanski vajtčepelski ulični žargon.

A Čajna Mjevil je zagriženi frper.

Nikako ne tvrdim da je Mjevil plagirao Plejnskejp, daleko bilo, ali ovaj setting i čitava koncepcija uvrnutog grada svakako su nadahnuće za "Stanicu Perdido" - koja je pak postigla nešto sasvim drugo: Otvorila je vrata za uvrnutiju i nastraniju fantaziju od uobičajene bledunjave kopije srednjovekovnog evropskog društva. S jedne strane to je otišlo u konfekcijski stimpank, koji je jedno vreme služio kao fantazijska zamena za bodice-ripper romane i paranormalnu romantiku, dok taj talas nije splasnuo pre jedno dve-tri godine, ali s druge strane otvoren je širok prostor za eksperimentisanje s motivima tuđinskog i neljudskog u fantaziji, za angažovanu analizu savremenog kolonijalizma, bezbedno smeštenu u fantazijsko okruženje, pa samim tim hirurški precizno operisanu od upliva trenutne politike i, naposletku, za veći upliv lavkraftijanske estetike i nadgradnju motiva blisko/tuđe i razum/ludilo kojima se Lavkraft toliko bavio. Tu će "Stanica Perdido" otvoriti vrata za ozbiljno razvijanje fantazijske književnosti XXI veka, dok će "tradicionalni" SF još neko vreme pokušavati da se nađe, izgubljen u devedesetima.

Ivan Jovanović Nightflier