Još posle filma Oculus naslutio sam da Majk Flanagan može biti dašak svežeg vazduha u horor žanru i on je to uskoro potvrdio, dobijavši u međuvremenu sve same „krem“ projekte, od adaptacija Stivena Kinga do Netfliksovog hita iz 2018. The Haunting of Hill house. Flanagana odlikuje neuobičajeno strpljenje u građenju atmosfere i likova, i neka od njegovih rediteljskih rešenja su nekonvencionalna, suptilna, daleko od prvoloptaških, zicer fanfara i bombastičnih tresaka kakvim horor reditelji često podležu. Takođe, njegovi filmovi su neobično humani i daju likovima jasne konture od emocija i karaktera, što takođe nije često za žanr koji svoje ljudstvo koristi za „body count“.

Njegova adaptacija „Hill house-a“ ispraćena je sa velikom dozom pozitivne jeze, jer je za razliku od drugih horor serija, „Hill house“ na momente zaista bio zastrašujuć do srži, ali i tužan, jer je Flanagan približio sudbinu jedne porodice i njenih članova gledateljima skoro do nesućene blizine. 

Otuda je nova sezona serije, ovaj put naslovljena The Haunting of Bly manor iščekivana sa velikim pritiskom pozitivnog optimizma, pogotovo nakon što su kritičari dosta blagonaklono ispratili Flanaganovu adaptaciju Dr Sleep-a. Rešivši da serija bude antologija i da ovaj put kao literarni predložak uzme nekoliko novela Henrija Džejmsa, pre svega njegov kanonski The Turn of the Screw, koji je već poslužio kao inspiracija nekoliko filmskih adaptacija (pre svega možda i jednog od najboljih horora 60-ih godina The Innocents), Flanagan je dobio slobodu da Džejmsa interpretira i prepevava u stilu koji najbolje pasuje njegovoj inspiraciji, a ona ga je ovaj put odvela put romantičkog gotskog horora.

Možda su neki fanovi ostali razočarani kod ovog „romantičan“ jer su umesto strave kojom je gotovo svaki kadar „Hill house-a“ bio natopljen kao u opojni etar, dobili nešto blažu, sentimentalnu, na momente dirljivu i narativniju priču čiji su motivi pre ljubav, izdaja, opsesija, posesivnost, neumitni teret greha, krivice i bola prošlosti koji različite „duhove“ Bly manora i njenih rezidenata drži kao sidro prikovane za ovo velelepno, ali sumorno zdanje. I zaista, nemam ništa protiv kada se romantični elementi kombinuju i inkorporiraju u one gotske, začudne, nelagodne (eng. uncanny) i uznemirujuće – zar nisu neki od boljih sličnih naslova i Hičkokova Rebeka, Kopolin Drakula ili neke superiornije adaptacije Orkanskih visova?

Međutim, osim izneverenih očekivanja kod fanova i pristupa koji je ovaj put Flanagana naterao da „horor“ maksimalno ublaži i retko proseje ne bi li naglasio emotivne i misteriozne elemente, dosta gledalaca, pa i vaš autor, ostali su razočarani i samom realizacijom. Naime, format serije od 9 epizoda ispostavio se preambicioznim za ovu zamisao, te serija pati od izvesne razvučenosti, kao da restežete dopola sažvakanu žvakaću gumu na suncu, njene niti kopne i pucaju već posle nekoliko minuta, dok dramaturški sastojci bivaju ispeglani do tananosti flis papira i apsolutne nebrige za likove i njihove sudbine. Tu ima bezbroj kakvih ponavljanja, bespotrebnih digresija, užasne količine nepotrebnih i prenaglašeno poetskih dijaloga, te se čini da likovi ove serije i ne rade ništa drugo nego samo pričaju, i pričaju, i pričaju (ne pomaže ni to što je Flanagan odlučio da celu storiju pripoveda narator – Karla Guđino – koja to čini jezikom šund romana iz 18. veka). Nigde sugestije, slutnje, golicanja gledaočeve mašte kakvim vizuelnim tragovima, junaci bukvalno svaku misao, svaku emociju, svaki šum, trag i kvrc verbalizuju, rastežu i razvlače kroz usta kao vrelo testo, bolno i brutalno objašnjavaju dok se svima sve ne smuči (posebno je ilustrativan primer scene u kojoj baštovanka iz rudarske porodice koja je živela dosta neprivilegovan život jezikom koga se ne bi postideo ni Meša Selimović objašnjava smisao života poredeći ga sa mesečevim cvetom koji cveta samo jednom godišnje i to noću). A kako objasniti osmu epizodu koja crno-belom tehnikom odlazi u prošlost Bly manora i koja se prosto guši ispod slojeva sopstvene ekspozicije, do te mere da pomislite da je bolje da je preko ekrana samo išao tekst kao na „idiotu“ nego slike kakvih glumaca.

Onda sledi nekoliko vrlo problematičnih scenarističko-producentskih odluka, a to je da serijom, koja se dešava 80-ih, provejava neki na silu nametnuti duh „woke“ pokreta i političke korektnosti. Onda ti odvratni akcenti koji prosto paraju uši svakome ko iole poznaje engleski. Vrlo je čudna Flanaganova odluka da npr. Amerikanac Henri Tomas glumi poš Britanca, jer ovaj do te mere „uzdiže“ svoj britanski akcenat da u nekim trenucima pomišljamo da se čovek prosto sprda. Glavnu junakinju od silnog šmrcanja, iščuđavanja, uzdisanja i bečenja uglavnom i ne razumemo, dok je njena družbenica baštovanka iz nekog razloga Irkinja, a jedan od retkih rođenih Britanaca u ekipi, inače talentovani Oliver Džekson Koen (Piter Kvint u seriji) menja svoj izvorni engleski u škotski, što svaki put kada njegov lik progovori čini kao da slušamo traktor koji se kobelja iz blata.

Dosta je tu još nekih pogrešnih odluka, ali glavna je u tome što nije nađen pravi balasn između drame i horora, niti prava mera epizodama i njihovim trajanjima. Sve deluje razvodnjeno, bolno otegnuto, bolno sentimentano i pojednostavljeno brojnim verbalizacijama, sa vrlo malo komunikacije preko slika, zvukova, senki i slutnji. I to je šteta jer bilo je momenata i u ovoj seriji koji su bili vrlo jezivi i pametno osmišljeni, pre svega cela sudbina služavke Hane Grejs u petoj epizodi koja je mogla da bude film za sebe i koja bi u sebi savršeno, zaprvo, sažela ono čemu je serija težila, a to je tragizam različitih sudbina ispričan kroz konvencije gotskog horora.

Ipak superiornost ostvarenja The Innocents, koji je savršeno preneo na film paranoju i strah koji dolaze iz izolacije i sugestivnog okruženja, ostaje ovom serijom neukaljana i nedodirnuta. Čak je i kopija tog filma, The Others sa Nikol Kidman, dosta superiornije iskustvo nego ovo.

Slobodan Novokmet