Raznu muziku sam slušao za ovih 47 godina. Žanrovski sebe nisam ograničavao, ali moram sebi da priznam - u duši sam melanholik, i takva je muzika mojoj duši mila. Neki ljudi beže od tuge, beže od introspekcije. Ja se tu, kako stvari stoje, snalazim kao u vodi. Pred vama je lista 20 meni omiljenih melanholičnih albuma. Prva tri su me formirala, i oni su za mene sveto trojstvo melanholije. Ostalih 17 se nadovezalo u raznim fazama života. Kad kažem "melanholija" ne mislim obavezno na stihove, već na muziku jer me uvek muzika prvo pogodi u živac. Stihove otkrivam tek kasnije.

1. WISH YOU WERE HERE - Pink Floyd (1975)

Za ovo je kriv moj tata Velimir. Puštao mi je ploču Wish You Were Here pored kreveta kad sam bio jako mali. Pretpostavljam da mi je tu ploču puštao i pored kolevke. Ušla mi je u podsvest. Znam joj svaki ton. Neću se buniti ako je neko bude pustio na mojoj sahrani. Dejvid Gilmor će u mojoj glavi zauvek svirati setnu odu ludom dijamantu Sidu Baretu; uvodna deonica Shine On You Crazy Diamond biće zauvek moja omiljena zvučna podloga za posmatranje noćnog neba i zamišljena putovanja u svemir. Sa Wish You Were Here ću uvek leteti preko živopisnih pejzaža nalik na one sa omota ploće, ka mestima na kojima me niko ne može pronaći i dotaći osim ljudi koje me zaista dobro poznaju. Bilo je kasnije drugih bendova, ali Pink Floyd su bili prvi, i jedini su u stanju da me odvedu u kosmos.

2. AVALON - Roxy Music (1982)

Ova ploča, pojam za gospodsku melanholiju, nabija se na nos svakom ko tvrdi da su Roxy Music bez Briana Enoa bili sa svakom pločom sve dosadniji. Ne slušajte snobove. Slušajte muziku. Slušajte je dušom a ne kroz kritičarska zakeranja. Avalon jeste proizvod jednog drugačijeg, rafiniranijeg benda u odnosu na onaj eksperimentalni sa početka karijere, ali kao umetničko delo staje rame uz rame sa drugim albumom For Your Pleasure. Brajan Feri je posle Avalona pametno rasformirao Roxy Music, jer posle njegovog savršenstva više nije imalo šta da se kaže, ali je kroz celu svoju solo karijeru bezuspešno pokušavao da ga nadmaši. Najbliže mu je prišao sa albumom Boys And Girls (1985), i opet je to zvučalo kao lep nastavak Avalona, od čije zvučne višeslojnosti Feri nikada neće uspeti da pobegne. Kad maštam o krstarenju morima, slušam ovaj album, naročito pesme To Turn You On i True To Life.

3. DISINTEGRATION - The Cure (1989)

Ako je Wish You Were Here bio melanholična ploča mog detinjstva, Disintegration je bio ultimativna melanholična ploča mog uzburkanog tinejdžerskog doba. To je bio jedan od albuma moje generacije, i za sva vremena me je navukao na The Cure. Sa Disintegration su unutrašnji svetovi mog tinejdžerskog otuđenja dobili muzičku podlogu. Dok sam pisao svoje horor priče poput Nedovršeno, Opekotina, Godine u magli i Kad rebra postanu kavez maštao sam o tome da postignem atmosferu jeze kakvu je Robert Smit postigao u Lullaby (sa ovog albuma) i u A Forest (sa albuma Seventeen Seconds iz 1980).

4. SWEET DREAMS - Eurythmics (1983)

O što je Eni Lenoks umela sa melanholijom i gnevom zbog povređenih osećanja. Eurythmics su imali još ovako tmurno-introspektivnih ploča, među kojima se izdvajaju Savage (1987) i soundtrack za film 1984 (1984) ali nijedna nije imala zgusnutu atmosferu Sweet Dreams, albuma koji je bendu doneo svetsku slavu a Eni Lenoks tokom snimanja doneo jedan fin nervni slom. Kad bi me neko pitao da izaberem kompoziciju koja bi mi bila soundtrack za usamljenu noćnu šetnju po tihoj vejavici, to bi bila The Walk. Kad bi me neko upitao da izaberem kompoziciju kojom bih opisao urbano otuđenje izabrao bih This City Never Sleeps (rame uz rame sa Lullaby od The Cure)

5. THE JOSHUA TREE - U2 (1987)

Srbi danas imaju vrlo čudan odnos sa U2 zbog Bonoa - odnos koji se mene savršeno ne tiče dok slušam muziku - ali u drugoj polovini osamdesetih i oni su bili potpuno ludi za ovim bendom. Glavni razlog bio je The Joshua Tree, koji i dalje zvuči kao malo koja ploča tog vremena. With Or Without You ima istu moć kao pre više od trideset godina; uz Where The Streets Have No Name i dalje želiš da potrčiš praznom ulicom prema izlazećem suncu, a I Still Haven't Found What I'm Looking For odjekuje sve snažnije sa godinama, naročito kad se nađeš na nekom životnom raskršću. Edžova gitara je čudesna. Kad Bono peva u Bullet The Blue Sky mogu da se osetim kako se znoji dok isijava emocije. Možete ga prezirati koliko hoćete zbog političke angažovanosti i ljigavosti, ali probajte da napravite nešto nalik ovom albumu, pokažite umeće koje je ovaj muzički vrhunski bend imao na vrhuncu karijere.

6. ACTUALLY - Pet Shop Boys (1987)

Ko god vam priča da je pop muzika isprazna i da su tekstovi pop pesama isprazni, uputite ga kompletnu diskografiju Pet Shop Boysa. Zajedljivi, socijalno osvešćeni i uvek pomalo setni (ali ne i patetični), Nil Tenant i Kris Lou su pravili muziku za sva vremena, a i danas, u poznim godinama, oni su takmičarski raspoloženi. Melanholija je takođe deo njihove lične karte. Dva albuma u tom smislu odskaču - Actually (1987) i Behaviour (1990), ali ja ipak biram ovaj prvi kao meni draži jer sadrži Rent, It Couldn't Happen Here, King's Cross i It's A Sin. Zar pop zvezde pišu vatrene pobunjeničke pesme kao što je It's A Sin? Iako u suštini plesan, ceo album Actually odiše pritajenom tugom, a kompleksni aranžmani u It Couldn't Happen Here najavljuju setnu raskoš albuma Behaviour, koji bi se sigurno našao na ovoj listi da sam na nju odlučio da stavim više albuma od istih izvođača. Ali koncepcija je jedan izvođač - jedan album.

7. HIS N HERS - Pulp (1994)

Svi vole Pulpov klasični album Different Class, istinsko remek-delo Britpop perioda iz sredine devedesetih (da me manete sa Oasis; Pulp su mi interesantniji, šarmantniji, muzički snažniji i originalniji). Ja, međutim, više volim prethodni album His N Hers, sa kojim su Pulp konačno počeli da stiču masovniju publiku. Za mene je magičan, i u devedesetim je za mene bio isto što i Avalon i Disintegration - arhetipska melanholična ploča. Nema ovde slabe pesme, album zvuči kao kompaktna celina podjednako kao Different Class, samo što je elegičniji i više vuče na zvuk nekih meni omiljenih bendova poput Roxy Music.

8. BLACKSTAR - David Bowie (2016)

Imao je Dejvid Bouvi i drugih melanholičnih i mračnih ploča poput Low (1977), Outside (1995), Hours (1999) i Heathen (2002), ali Blackstar je na tom planu ultimativan - jer se autor ovde oprašta od života, i to se oseća u svakom tonu muzike i u Bouvijevom iscrpljenom, staračkom glasu. U početku mi je bilo teško da slušam Blackstar, jer sam bio ophrvan emocijama kad sam saznao da je veliki majstor umro, ali me je album u međuvremenu osvojio. Ako bi me neko pitao da imenujem poslednju stvarno veliku pesmu rokenrol ere, to bi bio Lazarus. A to je samo jedna od pregršt čudesnih pesama sa Blackstar, albuma sa rokenrol telom i džezerskim kostima čije čari otkrivam sa svakim novim slušanjem. I još uvek mi je teško da poverujem da njenog nastavka neće biti.

9. BROTHERS IN ARMS - Dire Straits (1985)

Dire Straits su podjednako kao Pink Floyd bili umešni u pravljenju suptilne muzike, pune dinamičnih prelaza; muzike kao stvorene za filmove i mentalna putovanja. Album Love Over Gold (1982) je u tom smislu bio biser, a multiplatinasti Brothers In Arms bio je još bolji. Problem sa njim je bio samo u previše ispeglanoj produkciji kojom je reklamiran tada revolucionarni novi nosač zvuka - CD, ali kad se to ostavi po strani, Brothers In Arms je duboko introspektivna, atmosferična ploča u kojoj i dan danas uživam, a naročito otkidam na elegičnu lepotu So Far Away i naslovne pesme.

10. SVA ČUDA SVIJETA - Film (1983)

Još 1983. godine je Jura Stublić znao kuda ide ovaj svet. Niko u jugoslovenskoj rok muzici nije umeo tako uspešno da hoda stopama grupe Roxy Music kao Film na ovoj ploči. Niko nije umeo da napravi tako mračnu, depresivnu ploču kao Zona sumraka (1982) i tako opojno melanholičnu ploču kao što su Sva čuda svijeta. I niko nije umeo da napiše tako zrele, višeznačne, slojevite stihove kao Jura Stublić na ovom albumu (Boje su u nama, Druga strana neba, Mi nismo sami). I znate li nekog u jugoslovenskoj muzici da je opevao nuklearni (ili možda budući jugoslovenski?) rat kao Jura Stublić u Kad budu gorjeli gradovi? Milan Mladenović je umeo da bude mračan, ali je Jura to prosto umeo bolje da sroči.

11. THE IDIOT - Iggy Pop (1977)

Igi Pop i Dejvid Bouvi zajedno su se u Berlinu čistili od narkotičke zavisnosti, i pri tom su stvorili svoje najbolje ploče, pri čemu su pomagali jedan drugom. Igijev The Idiot po zvuku veoma podseća na Bouvijev Low, snimljen iste godine, ali samo je Igi mogao da postigne ovakav intenzitet mračne introspektivnosti. Kad Igi peva Nightclubbing, možete ga zamisliti kako se vuče po ulicama i posrće. Kad peva Sister Midnight, on zuri u najmračnije demone svoje duše. A China Girl - pesma koju je napisao sa Bouvijem - zvuči kao gorka ljubavna tragedija, i svetlosnim godinama je daleko od Bouvijevog pop rimejka koji je 1983. bio svetski hit.

12. LOVE - The Cult (1985)

The Cult su se 1985. godine oslobodili gotika i otkrili Led Zeppelin. Rezultat je muzički raskošna, rafinirana ploča bez ijedne prosečne pesme, album kakav ovaj šizofrenični bend više nikada neće snimiti. Ne mogu da kažem da sam neki veliki ljubitelj diskografije The Cult; nisam čak obožavatelj ni slavnog albuma Electric (1987) koji ih je na krilima pseudo-AC/DC zvuka probio u Americi, ali Love je posebna priča i poseban svet, stvar za uživanje i divljenje sa mnogo melodije i puno sete. Žurke nisu mogle bez She Sells Sanctuary i Rain, a ja i dalje ne mogu bez Big Neon Glitter, naročito Brother Wolf Sister Moon.

13. DARKLANDS - The Jesus And Mary Chain (1987)

The Jesus And Mary Chain su počeli kao kraljevi buke; njihov fidbekom filovani debi album Psychocandy (1985) tadašnja rok kritika je hvalila kao remek-delo. Naredni album je bio sasvim drugačija zverka. Smiren i atmosferičan, sa prelepim kompozicijama kao što su Darklands, About You i Deep One Perfect Morning i April Skies, privukao je svakog tinejdžera koji se ložio na dobru melodiju i muzički emotivniji pristup. Bio sam među njima, nogekako!

14. STARFISH - The Church (1988)

The Church su možda najveći australijski indie bend, ali probajte da nađete neki članak o njemu na srpskom jeziku. Navukao sam se na The Church zbog pesme Under The Milky Way, koja se pojavljuje u filmu Donnie Darko kao jedna od stvari koje su obeležile osamdesete godine u Americi. Ona se nalazi upravo na albumu Starfish sa kojim su se The Church nakratko problili Americi. Bend nije bio u stanju da podnese teret slave i ubrzo se vratio vodama nezavisnog roka u kojima se snalazio najbolje. Starfish, u kojem je produkcija istakla ono najbolje u jangle zvuku benda, ostaje jedno od njegovih najboljih ostvarenja; jedan od velikih albuma osamdesetih koji nažalost nije prepoznat kao takav. Pružite mu šansu, kao i albumima From Skins And Heart (1981), Blurred Crusade (1982), Heyday (1986) i Priest=Aura (1992).

15. BERLIN - Lou Reed (1973)

Umesto da nastavi glam-rok vodama albuma Transformer (1972) koji mu je, u produkciji Dejvida Bouvija, doneo prvi pravi hit (Walk On The Wild Side) i komercijalni uspeh, Lu Rid je napravio ovaj mračni konceptualni album o malim ljudima-gubitnicima. Nije baš bio umetnički konzistentan. Neki stihovi su razočaravajuće na prvu loptu, neki grizu za srce i dušu, ali muzika nikada ne propušta da baci slušaoca u sevdah. Vrhunac albuma Berlin je poslednja Sad Song. To se ne sluša kad si u lošem raspoloženju. Slamanje srca je provereno, posebno na stih: Somebody else would have broken both of her arms.

16. GHOST STORIES - The Dream Syndicate (1988)

Stiv Vin je majstor introspekcije, i njegov prvi (i najbolji) bend je došao do (nepriznatog) umetničkog vrhunca upravo na Ghost Stories, poslednjem albumu iz prve faze (1982-1988). Vinov skalpel nikada nije sekao dublje, a pesme nikada nisu bile bolje napisane. Svi se kunu u debi The Days Of Wine And Roses (1982) zbog njegovog neo-Velvet Underground i neo-Neil Young zvuka. Ja se kunem u Ghost Stories, zbog vanvremenskog kvaliteta pesama, naročito zbog uvodne The Side I'll Never Show i završne When The Curtain Falls, koju kao da cela moja apatična zemlja neprestano živi.

17. SYNCHRONICITY - The Police (1983)

Bračni brodolom isterao je iz Stinga neke od najboljih pesama u njegovoj karijeri: Every Breath You Take, King Of Pain, Wrapped Around Your Finger. Na Synchronicity, poslednjem albumu The Police, konačno je bljesnulo njegovo kompozitorsko i pesničko umeće, a sumračni zvuk benda, oslobođen rege uticaja sa prethodnih albuma, bljesnuo je u punom sjaju. Megahit Every Breath You Take, koji su neki - na Stingov užas - puštali na svadbama, zapravo je jedna od ultimativnih pesama o opsesiji i proganjanju.

18. SACK FULL OF SILVER - Thin White Rope (1990)

Veliki, zaboravljeni heroji nezavisnog američkog roka osamdesetih svoj najkonzistentniji rad dobili su u Sack Full Of Silver. Ovaj čudesni album kao da su snimili desperadosi, izašli iz pustinje iz koje su pokupili sve životne pouke. Jednog dana, kad se istorija rokenrola bude ponovo vrednovala, neko će otkriti ovaj unikatni otpadnički bend i njegovog unikatnog vođu Gaja Kajsera sa unikatnim glasom ogrubelog pirata, i otkriće pesmu The Triangle Song kao izgubljeni klasik. Šteta samo što nijedan cover bend neće moći da interpretira zvuk i glas originala.

19. CROCODILES - Echo & The Bunnymen (1980)

Ovaj album sam otkrio vrlo kasno, tokom pandemije koronavirusa. Osvojio me je, nisam ga skidao sa plejliste, sa njim sam hodao opustelim ulicama uoči policijskog časa. Melaholično postpank delo vrhunske klase.

20. PINK MOON - Nick Drake (1972)

Još jedan album koji sam otkrio kasno, ali me je svejedno potresao kao i svakog ko ga je slušao. Nik Drejk je bio introvertni usamljenik, čisti genije kojeg je publika otkrila tek posle njegove prerane smrti, a akustični Pink Moon je njegovo testamentalno ostvarenje, dragulj u kruni njegove tri odlične studijske ploče. Ljubitelji ranih The Cure i albuma Seventeen Seconds (1980) prepoznaće jasne uticaje sa Pink Moon, jednog od omiljenih albuma Roberta Smita. 

Jovan Ristić