I AM THINKING OF ENDING THINGS (2020) – Kaufman na kvadrat
Helly Cherry
Jedini ključ koji je potreban za gledanje ovog filma jeste ime Čarlija Kaufmana, pisca "Večitog sjaja besprekornog uma" i "Biti Džon Malkovič". Naoružan tom premisom, gledalac će lakše prokrčiti put kroz kriptični lavirint ovog filma koga pridev "čudan" i ne počinje da opisuje na pravi način.
Nastao prema literarnom predlošku koji je više psihološki triler, Kaufman je napravio film koji je, zapravo, klasična "kaufmanovština", šta god to značilo, i prekrstio ga u sumorni, hermetični egzistencijalni horor.
Na prvu loptu, prateći naraciju junakinje čije se ime kroz film makar nekoliko puta promeni, deluje da gledamo putovanje jednog para (spektakularni Džesi Plemons i Džesi Bakli) do farmske kuće njegovih roditelja na upoznavanje i večeru. Introspektivna naracija junakinje, za vreme monotonog puta, otkriva da je ta veza u svojevrsnom romantičnom ćorsokaku i da svedočimo njenoj laganoj dezintegraciji. Međutim, tek dolaskom u kuću njegovih roditelja, pred slutnju snežne mećave, kaufmanovština se razbokori u svom punom "sjaju", te bizarne situacije smenjuju jedna drugu. Film se skoro od tog momenta postavlja kao rebus koji se ne gleda već rešava, a tragovi toga šta zapravo gledamo počinju da se nižu iz sekunda u sekund, bilo kroz vizuelne refernce, bilo kroz dijaloge sa njegovim pomalo iščašenim roditeljima (sjajni Toni Kolet i Dejvid Tjulis). Likovi počinju da menjaju izgled i odeću, čak i godine, a realnost deluje kao propuštena kroz kaleidoskop kakvog košmara.
Suština je da, zapravo, ovaj film ne može i ne treba da se gleda kao linearna narativna struktura koja se odigrava u našoj relanosti. Njegovo poprište je pre svega psiha, um glavnog junaka ili glavne junakinje (ostaje na vama da otkrijete) koji se kroz konstrukciju realnosti psihički i emotivno razračunava sa prošlošću, njenim traumama, bolom, propuštenim životnim prilikama, željom za postignućem, emotivnom vezom koja je ili postojala ili je samo uobrazilja napaćenog uma. Likovi iako postoje i iako ih vidimo, zapravo su amalgam svih njihovih iskustava zajedno, jedan emotivni galimatijas koji se rastvara pred očima u vidu fragmenata sećanja, mašte, konstrukcije i dekonstrukcije prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Otuda ovo nije film koji se gleda, ovo je film koji se rešava, kao zagonetka sa ponuđenim tragovima. Nekome takav pristup može delovati pretenciozno, i namerno oneobičeno zarad umetničkog efekta, ali svi oni koji cene dobru mozgolomku u kaufmanovsko stilu, naći će način da kroz interpretaciju ovog filma otkriju ponešto i o sebi.
Slobodan Novokmet
Nastao prema literarnom predlošku koji je više psihološki triler, Kaufman je napravio film koji je, zapravo, klasična "kaufmanovština", šta god to značilo, i prekrstio ga u sumorni, hermetični egzistencijalni horor.
Na prvu loptu, prateći naraciju junakinje čije se ime kroz film makar nekoliko puta promeni, deluje da gledamo putovanje jednog para (spektakularni Džesi Plemons i Džesi Bakli) do farmske kuće njegovih roditelja na upoznavanje i večeru. Introspektivna naracija junakinje, za vreme monotonog puta, otkriva da je ta veza u svojevrsnom romantičnom ćorsokaku i da svedočimo njenoj laganoj dezintegraciji. Međutim, tek dolaskom u kuću njegovih roditelja, pred slutnju snežne mećave, kaufmanovština se razbokori u svom punom "sjaju", te bizarne situacije smenjuju jedna drugu. Film se skoro od tog momenta postavlja kao rebus koji se ne gleda već rešava, a tragovi toga šta zapravo gledamo počinju da se nižu iz sekunda u sekund, bilo kroz vizuelne refernce, bilo kroz dijaloge sa njegovim pomalo iščašenim roditeljima (sjajni Toni Kolet i Dejvid Tjulis). Likovi počinju da menjaju izgled i odeću, čak i godine, a realnost deluje kao propuštena kroz kaleidoskop kakvog košmara.
Suština je da, zapravo, ovaj film ne može i ne treba da se gleda kao linearna narativna struktura koja se odigrava u našoj relanosti. Njegovo poprište je pre svega psiha, um glavnog junaka ili glavne junakinje (ostaje na vama da otkrijete) koji se kroz konstrukciju realnosti psihički i emotivno razračunava sa prošlošću, njenim traumama, bolom, propuštenim životnim prilikama, željom za postignućem, emotivnom vezom koja je ili postojala ili je samo uobrazilja napaćenog uma. Likovi iako postoje i iako ih vidimo, zapravo su amalgam svih njihovih iskustava zajedno, jedan emotivni galimatijas koji se rastvara pred očima u vidu fragmenata sećanja, mašte, konstrukcije i dekonstrukcije prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Otuda ovo nije film koji se gleda, ovo je film koji se rešava, kao zagonetka sa ponuđenim tragovima. Nekome takav pristup može delovati pretenciozno, i namerno oneobičeno zarad umetničkog efekta, ali svi oni koji cene dobru mozgolomku u kaufmanovsko stilu, naći će način da kroz interpretaciju ovog filma otkriju ponešto i o sebi.
Slobodan Novokmet