Tokom poslednjih (skoro pa) četvrt veka, od kako sam otkrio metal muziku, ne tako mali broj albuma sam sa nestrpljenjem iščekivao. Jedni su me, blago rečeno, jebeno oduševili, dok su drugi bili razočaravajući. Nimalo nije bilo prijatno čuti ceo St. Anger, dok je The Cold White Light s druge strane bio apsolutno ekstatičan. Nija, poslednje ostvarenje švedskog death/groove metal benda Orbit Culture je takođe jedno od takvih izdanja, ono koje ulazi u sve pore bića i tera slušaoca da ga iznova i iznova pušta…

Ovaj mladi, ujedno prekaljen i produktivan bend, sam otkrio pre par meseci sasvim slučajno. Dok sam na jednom blogu listao narodske verzije albuma za skidanje, na Jutjubu sam preslušavao ono što bi mi delovalo zanimljivo. Posle jednog od klipova sam video sa strane, kao jedan od predloga, link sa naslovom Orbit Culture – Saw. OK, rekoh sebi, ništa ne košta da kliknem. Bum!!! Rezak rif od samog početka, besna faca frontmena sa frizuricom kao u nekog kvoterbeka iz Smolvila i njegov grovl. Čoveče!

Ni trećina pesme nije prošla, pauzirao sam pesmu, skinuo sam slušalice, uključio zvučnike, pozvao suprugu i pustio pesmu ispočetka. Razvaljivanje bez pardona. Čak i čisti, skoro pa NU vokali ne da nisu pokvarili dojam, već su napravili jasan kontrast između dva načina pevanja, dok je sama muzika bila neverovatan spoj death, melodeath i groove metala sa industrial semplovima koji su naglašavali ono najbitnije.

Atmosfera koju sam u pesmi Saw čuo je ne samo istovetna, već mnogostruko obogaćena na ovom, poslednjem albumu. Orbit Culture su prošle godine objavili jedan singl (Nensha) kao prvi iz mini trilogije (pratili su ga ovogodišnji Rebirth i The Shadowing). Već tu se dalo primetiti da je muzika neverovatno slojevita, da sem metala ima upliva i mnogih drugih žanrova. Sam frontmen Nikas Karlson je to naglasio u promotivnim pamfletima. Navedenu trilogiju su pratili veoma zanimljivi spotovi sa scenama kojih se ni jedan jedini horor film ne bi postideo.

No, na tome se nije završilo: kao poslednji poduži trejler za novi album je odabrana pesma Open Eye sa klasičnijom vizuelnom tematikom u kojoj je bend bio u prvom planu. Teška, vrtložno brza pesma koja je mnoge video reaction Jutjubdžije ostavljala i oduševljenim i u neverici. Gotovo da nije bilo hvalospeva, što i ne bi trebalo da čudi: svako njihovo dosadašnje izdanje je bilo bez mane.

Ipak, koliko je samo bendova u istoriji metal i rok muzike imalo odličnih singlova na prosečnim albumima… Stoga nisam želeo da mi očekivanja i lažno boostovanje kreiraju recenzije ljudi koji su svoje primerke dobili osetno ranije od drugih. Na sam dan izlaska (petak, 07.08.2020) sam na Bandcampu pustio At the Front i isključio se iz ovog sveta…

Machine Head, Gojira? Liči, ali… Liči malo i na Neaeru, ima tu i Metallice i Testamenta. Pesma nosi; njena ritmičnost sa sve grovlom podiže slušaoca do refrena gde ga čist vokal pušta niz ludački tobogan. Pet minuta prolazi tako brzo, kao da ste puknuli prstima. Posle Day of the Cloud je ruka sama išla na link za kupovinu. Izdavač Seek & Strike je bio umeren, pa je za digitalnu verziju tražio samo 5 USD, što je sasvim korektno po mojim standardima.

9 plus jedna pesma (poslednja je instrumental) ukupnog trajanja od malo jače od 45 minuta čine da vreme prođe veoma, veoma brzo. Kao i na dosadašnjim izdanjima, Orbit Culture znaju kako da budu temeljni, da svaki zvučni pasus razviju toliko da ne postane niti dosadan, niti ponvaljajuć. Svaka deonica je skrojena sa merom, odnos čistih i ekstremnih vokala je savršen, te se ne može reći da je ovde moralo ovako, a onde onako. Produkcijska rešenja (ona u kojima industrial semplovi dolaze u prvi plan) su me podsetila na norveški Zyklon, mojoj malenkosti veoma drag bend, tako da nije teško zamisliti blaženstvo koje sam osećao frenetično puštajući Niju iznova i iznova…

5/5

Antonio Jovanović