Those Above je roman koji sam najviše iščekivao. Međutim, u prvih 15% blago razočarava. Polanski je svoju trilogiju Low Town pisao iz prvog lica, duboko intimno i bravurozno. Those Above, pisan kao "klasični" high fantasy roman čita se više kao suvoparni infodump i uvod u atlas fantazijskog sveta nego kao išta očekivano od Polanskog. Razmere njegovog sveta svakako jesu epske, ali njegovi likovi - kojih upoznajemo nekoliko, svakog u svom PoV poglavlju - deluju nezanimljivo, neuverljivo i tipizirano. Kod nekih se vide naznake vrhunske karakterizacije koja je Polanskog i proslavila, ali prvih 15% romana uliva ozbiljnu sumnju da će ostatak dostići visine (ili dubine) njegove prethodne trilogije.

Pročitavši roman do kraja, Those Above se zaista pokazao veoma razočaravajućim. Polovina romana je suvoparni worldbuilding, a polovina su mlaki likovi koji deluju kao reciklaža matorih klišea, pa tako imamo Whiskeyjackovog klona, zlu bliznakinju Mare iz Fajstove trilogije Empire i tako dalje.

Bila mi je zanimljiva ravnopravna podela po polovima kada je reč o tačkama gledišta, pa tako zapravo imamo dva muška i dva ženska lika, koji se nalaze na polovima konflikta u najavi, koji i čini okosnicu Those Above.

Polanski je, već uobičajeno za sebe, dao jaku društvenu kritiku – nadasve napadajući društvenu stratifikaciju – a čitaocu je teško da se odupre utisku kako su Others, njegova zamena za vilovnjake, metafora britanske vladajuće klase, dok je kvazirimsko carstvo, usredsređeno na mahnito osvajanje novih teritorija i ekonomsko iscrpljivanje potlačenih nacija zapravo pandan savremenoj SAD.
To samo po sebi nije loše, kao ni jak otklon od tolkinovske tradicije koji je Polanski učinio u Those Above, ali ni jedno ni drugo zapravo nije dovoljno za dobar roman. Čak suprotno. Stiven Erikson, neprikosnoveni car fantazije, svoju društveno kritiku izneo je daleko suptilinije, a daleko jačim glasom od Polanskog – i mada mi je zaista teško da samome sebi poverujem, Those Above i jeste u velikoj meri bleda kopija „Malazana“, sa sve naznakom prekovrsne veze koju su Korlat i Viskidžek imali, samo bez urođene melanholije i usuda koji im se nadvijao nad glavom.

Tu dolazim i do antitolkinovštine. Britanska fantastika je gotovo od trenutka objavljivanja „Gospodara“ pokušavala da se ogradi od Tolkinovog dela i mahnito mu rađala suprotnosti. Murkok se i otvoreno borio protiv tolkinovske fantazije, a ne može se naći nijedan značajan autor – od Pračeta i Gejmana pa do Čajkovskog i sada Polanskog – koji nije pokušao da komentariše Tolkinovo delo, najčešće sa otklonom i negativnom kritikom.

To jeste sasvim legitimno i iznedrilo je mnoge izvrsne autore, pa čak i pravce u fantastici, ali takav stav nameće potrebu za izvrsnošću i obavezu da se bude bolji od Tolkina u tome što se napada.

Nažalost, Polanski to nije.

Epske storije jednostavno mu ne leže. Njegovo pripovedanje svodi se pre na telefonski imenik ili na apsurdno suvoparan geografsko-politički tekst umesto da podseća na arturijanski ili skandinavski ep. Njegovi protagonisti nisu tragične pojave u tragičnim okolnostima, već bledi likovi u kojima čitalac traži odjeke drugih protagonista drugih romana drugih pisaca.

Sve je to u suštoj suprotnosti sa trilogijom Low Town ovog pisca, koja je čitaoca radovala divnim i intimnim prikazom antiheroja u svoj njegovoj kompleksnosti, sve do revolucionarnog kraja trilogije – koji je ujedno i snažan antiratni komentar, u najboljem maniru pomenutog Eriksona.

Nažalost, Those Above by Daniel Polansky 3/5

Ivan Jovanović Nightflier