THE LIGHTHOUSE (2019) – Osvetljava put u ludilo
Helly Cherry
“The Lighthouse“ je novi film reditelja filma „The Witch“ Roberta Igersa, i nekima će samo ta informacija biti dovoljna da naslute šta mogu da očekuju. A ono što će dobiti teško je opisati u nekoliko reči. S jedne strane, ovaj film se može posmatrati kao jedan pretenciozan pokušaj da se svim mogućim elementima koji sami po sebi vrište „art-house“ intencionalno manufakturuje jedan budući „ponoćni“ kult-klasik, kao što je svojevremno to bio „Eraserhead“, sa kojim ovaj film deli određeni DNK po atmosferi i košmarnom setingu, da ne spominjemo crno-belu fotografiju.
S druge, nešto blagonaklonije strane, ovaj film se može shvatiti kao jedna anahrona, s tehničke strane genijalno izvedena i odglumljena priča koja je toliko unikatno snimljena da reditelja možemo samo pohvaliti što je izdvojio toliko pažnje i vremena da napravi nešto što svim svojim filmskim aspektima prkosi aktuelnoj ponudi.
S te tehničke strane, film izgleda kao da je bio zakopan u nekom sanduku prethodnih sto godina, pa iznenada otkriven i pušten u etar. Snimljen arhaičnom crno-belom fotografijom, stilom, rezolucijom (čak i sočivima kamere) tako da podseća na stare horore iz 1910, nemački ekspresionizam i sl., odaje utisak strave, klaustrofobije i misterije pre prve reči dijaloga. Sličan stil koristio je i film „Artist“, ili razni reditelji koji su pokušali recimo da ponove način snimanja iz 70-ih za svoje žanrovske filmove, ali deluje da je Igers našao način da stil ne bude sam sebi svrha, već da priča o dva čuvara svetionika savršeno rezonuje sa svim tehničko-filmskim aspektima, tako da stičete utisak da i nije mogla drugačije da se ispriča.
Ono što meni, iskreno, uvek ubacuje tračak sumnje u ovakve projekte jeste pokušaj, koji može delovati kvaziintelektualno ako se ne izvede vešto, da se kroz jednu žanrovsku priču provuče zapravo jedna šira tema, u ovom slučaju vrlo očigledne, doduše pervertirane reference iz grčke mitologije. Međutim, doima se da čak i bez toga priča o dva čuvara svetionika ima dosta elemenata da funkcioniše samostalno, upravo zato što je potentna za različita psihološka preispitivanja ljudi u izolaciji, čime se ovaj film direktno poziva na „Isijavanje“ (i zaista, iako to možda nije bilo namerno, ovaj film deluje kao bolja posveta „Isijаvanju“ nego što je to bio „Doctor Sleep“, a svi koji vide scenu sa sekirom mogu da posvedoče isto).
Motiv priče je zapravo arhetipski, tu je stari, iskusni, sujeverni čuvar svetionika, zadrti, zadrigli „morski vuk“ posvećen svom poslu i postaji, i mladi, novi mu pomoćnik, asistent koji je naizled samo tu da nešto zaradi, i možda da se skloni od pređašnjeg života. Dva muškarca, opkoljeni surovim elementima prirode, izolacijom, usamljenošću, dosadom i šta sve već ne, vrlo brzo razvijaju čudan mentorski odnos između ljubavi i mržnje, stariji bulinguje mlađeg obavezama i zadacima, nipodaštava ga i kinji ne bi li se s njim uveče opijao i ne bi zajedno mic-po-mic tonuli u paranoju i ludilo koji idu sa sve žešćim i gromoroznim olujama koje šibaju to ostvo sa koga nema izlaza. Da li je to pakao, da li su mitsko-folklorni elementi samo deo njihove izmučene mašte i psihe, da li su homoerotski momenti seksualne isfrustriranosti u njihovom odnosu podloga za neka dublja psihološka ispitivanja – pitanja su koja se kroz film nižu dok nam Igers slikom i pre svega sugestivnim zvukom (koji mora biti nominovan za Oskara) dočarava autentičnu atmosferu ostrva izgubljenog i nasukanog na ivicu vremena, koje diše u ritmu gromorozne sirene za maglu. Takođe, element priče u kojoj stari morski vuk ne dozvoljava mlađem da priđe svetlu uspostavljajući s njim neki mistični odnos već u startu otvara prostor za religijsko-mitološka tumačenja, i spominjanu grčku mitologiju.
Iako je Patinson bolji nego ikada kao misteriozni mladić sa sumnjivom prošlošću koji vrlo brzo postaje isfrustriran životom i teškim radom u svetioniku, Defo je taj koji apsolutno krade glumački šou svojim nadahnuto posednutim solilokvijumima i svojom pojavom i izgledom koja kao da je ispala direktno iz tog vremena i koja poziva u sećanje neko ukrštanje između grčkog bradatog boga i kapetana Ahaba iz „Mobija Dika“. „Svetionik“ može delovati pretenciozno sa gomilom ideja koje su u njega utkane i koje provociraju različite kvaziintelektualne interpretacije, ali ne sme se sporiti da je u pitanju unikatan film, vrlo brižljivo snimljen i savršeno odglumljen, i da je kao filmsko iskusvo s aspekata slike, zvuka i atmosfere ubedljivo najjedinstvenija stvar koju ćete videti ove godine. Film čije vreme tek dolazi i o kome ćete tek gledati klipove i tumačenja na Jutjubu.
Slobodan Novokmet
S druge, nešto blagonaklonije strane, ovaj film se može shvatiti kao jedna anahrona, s tehničke strane genijalno izvedena i odglumljena priča koja je toliko unikatno snimljena da reditelja možemo samo pohvaliti što je izdvojio toliko pažnje i vremena da napravi nešto što svim svojim filmskim aspektima prkosi aktuelnoj ponudi.
S te tehničke strane, film izgleda kao da je bio zakopan u nekom sanduku prethodnih sto godina, pa iznenada otkriven i pušten u etar. Snimljen arhaičnom crno-belom fotografijom, stilom, rezolucijom (čak i sočivima kamere) tako da podseća na stare horore iz 1910, nemački ekspresionizam i sl., odaje utisak strave, klaustrofobije i misterije pre prve reči dijaloga. Sličan stil koristio je i film „Artist“, ili razni reditelji koji su pokušali recimo da ponove način snimanja iz 70-ih za svoje žanrovske filmove, ali deluje da je Igers našao način da stil ne bude sam sebi svrha, već da priča o dva čuvara svetionika savršeno rezonuje sa svim tehničko-filmskim aspektima, tako da stičete utisak da i nije mogla drugačije da se ispriča.
Ono što meni, iskreno, uvek ubacuje tračak sumnje u ovakve projekte jeste pokušaj, koji može delovati kvaziintelektualno ako se ne izvede vešto, da se kroz jednu žanrovsku priču provuče zapravo jedna šira tema, u ovom slučaju vrlo očigledne, doduše pervertirane reference iz grčke mitologije. Međutim, doima se da čak i bez toga priča o dva čuvara svetionika ima dosta elemenata da funkcioniše samostalno, upravo zato što je potentna za različita psihološka preispitivanja ljudi u izolaciji, čime se ovaj film direktno poziva na „Isijavanje“ (i zaista, iako to možda nije bilo namerno, ovaj film deluje kao bolja posveta „Isijаvanju“ nego što je to bio „Doctor Sleep“, a svi koji vide scenu sa sekirom mogu da posvedoče isto).
Motiv priče je zapravo arhetipski, tu je stari, iskusni, sujeverni čuvar svetionika, zadrti, zadrigli „morski vuk“ posvećen svom poslu i postaji, i mladi, novi mu pomoćnik, asistent koji je naizled samo tu da nešto zaradi, i možda da se skloni od pređašnjeg života. Dva muškarca, opkoljeni surovim elementima prirode, izolacijom, usamljenošću, dosadom i šta sve već ne, vrlo brzo razvijaju čudan mentorski odnos između ljubavi i mržnje, stariji bulinguje mlađeg obavezama i zadacima, nipodaštava ga i kinji ne bi li se s njim uveče opijao i ne bi zajedno mic-po-mic tonuli u paranoju i ludilo koji idu sa sve žešćim i gromoroznim olujama koje šibaju to ostvo sa koga nema izlaza. Da li je to pakao, da li su mitsko-folklorni elementi samo deo njihove izmučene mašte i psihe, da li su homoerotski momenti seksualne isfrustriranosti u njihovom odnosu podloga za neka dublja psihološka ispitivanja – pitanja su koja se kroz film nižu dok nam Igers slikom i pre svega sugestivnim zvukom (koji mora biti nominovan za Oskara) dočarava autentičnu atmosferu ostrva izgubljenog i nasukanog na ivicu vremena, koje diše u ritmu gromorozne sirene za maglu. Takođe, element priče u kojoj stari morski vuk ne dozvoljava mlađem da priđe svetlu uspostavljajući s njim neki mistični odnos već u startu otvara prostor za religijsko-mitološka tumačenja, i spominjanu grčku mitologiju.
Iako je Patinson bolji nego ikada kao misteriozni mladić sa sumnjivom prošlošću koji vrlo brzo postaje isfrustriran životom i teškim radom u svetioniku, Defo je taj koji apsolutno krade glumački šou svojim nadahnuto posednutim solilokvijumima i svojom pojavom i izgledom koja kao da je ispala direktno iz tog vremena i koja poziva u sećanje neko ukrštanje između grčkog bradatog boga i kapetana Ahaba iz „Mobija Dika“. „Svetionik“ može delovati pretenciozno sa gomilom ideja koje su u njega utkane i koje provociraju različite kvaziintelektualne interpretacije, ali ne sme se sporiti da je u pitanju unikatan film, vrlo brižljivo snimljen i savršeno odglumljen, i da je kao filmsko iskusvo s aspekata slike, zvuka i atmosfere ubedljivo najjedinstvenija stvar koju ćete videti ove godine. Film čije vreme tek dolazi i o kome ćete tek gledati klipove i tumačenja na Jutjubu.
Slobodan Novokmet