Zamalek - tamo gde sudbina ima poslednju reč
Helly Cherry
„Šta smo mi na ovom svetu? Koliko šanse imamo protiv sudbine?“
Jedna stara poslovica kaže kako čovek snuje, a bog/sudbina/usud odlučuju. A postoji i ona druga varijanta: Čovek snuje, a bog se smeje. Ne možemo pobeći od usuda...
Sa ovim pitanjima i problemima počinje Zamalek (Laguna, 2020), novi roman koji je izašao iz pera našeg, a isto tako i portugalskog pisca. Verovatno već znate o kome je reč – to je, naravno, Dejan Tiago-Stanković.
Još od momenta kada je izašao njegov prvenac, Estoril, postoji želja da se upoznam sa Stankovićevom prozom, ali zbog nedostatka vremena, reading liste koja bi se protegla i na narednih 50 inkarnacija, nije bilo prilike. A onda, kada je najavljen najnoviji roman, malopre pomenuti Zamalek, privukao me je svojom tematikom, mestom dešavanja i egzotičnim koricama na kojima dominira skarabej. To su bila tri sasvim dovoljna razloga da se knjiga što pre nabavi i pročita. Jer nema boljeg od čitalačkog putovanja u Egipat u vreme kada ne možete da mrdnete skoro nigde. Verujte mi na reč! A u prilog tome da je knjiga došla u pravi čas govori i činjenica da je u pripremi drugo izdanje ovog romana. Naravno, postoji mnogo više razloga (od ona već navedena tri) zašto ovu knjigu treba što pre da stavite na vaše reading liste. Ali krenimo redom...
Upoznajte Arnu, trideset-i-nešto-godišnju ženu koja se, zbog posla kojim se njen suprug bavi, seli u Zamalek – u samo srce Kaira, četvrt smeštenu na ostrvcetu usred Nila. U jednoj šetnji kroz četvrt u kojoj stanuje primetiće antikvarnicu krcatu živopisnim stvarima, i ulazak u nju će joj zapečatiti sudbinu. Vlasnik prodavnice, Kosta, egiptolog, čovek koji vešto balansira u poslu sudskog procenitelja, čovek od ukusa, čovek sa moćnim prijateljima, u skromnoj Arni prepoznaće potencijal i ponudiće joj posao pomoćnika. I postaće Kosta Arni i učitelj i veliki prijatelj, i poočim, i ta veza će se učvrstiti kako budu prolazile godine koje Arna provodi u Kairu. Kroz Arnin život će prolaziti i neki drugi ljudi, neki od njih će oplemeniti njen život, a neki će je naučiti da nije lako biti žena na Istoku. Dok bude radila sa Kostom, Arna će otkrivati tajne posla, priče koje kriju same stvari iz antikvarnice, priče onih koji ih okružuju. Ipak, neke tajne će ostati prikrivene sve dok Tanatos ne odluči da se umeša u njihove živote, a onda će se postaviti pitanje – da li i koliko čovek može zapravo da poznaje nekog drugog čoveka.
Velika prijateljstva obično počivaju na nekim zajedničkim stvarima. Arnu i Kostu ne spaja samo ljubav ka istoriji umetnosti i artefaktima koji kriju svoje lične istorijske priče i svoju vrednost. Njih povezuje i to što su oboje bez korena. Poreklom vezani za zemlju koja lagano nestaje, oni lutaju svetom i pokušavaju da se ukorene tamo gde ih kismet nanese... Ali peskovito tlo nije pogodno za puštanje korena, i pored oaza koje mogu prikazivati privid plodnog tla. Arna će to shvatiti, ali će Kosta pokušati da je veže za sebe poslom, pokušaće da ispreplete svoje korenje sa njenim kako bi joj pokazao da nije bitna zemlja ako imaš one na koje se možeš osloniti – da se ljudi računaju, a ne tlo. A onda, ipak, ne bude kako je rečeno, nego kako je suđeno...
Zamalek nije običan roman gde vi od prve stranice putujete iz tačke A do tačke B (odnosno do njegovog kraja). Stanković se vešto poigrava formom i pred čitaoce stavlja nešto što na prvi pogled i ne liči na roman. Njegovo delo bi se moglo okarakterisati kao „Rečnik zaljubljenika u Kairo“ ili možda kao neki glosar pojmova vezanih za egipatsko podneblje. Sa druge strane, ovo delo bismo mogli doživeti i kao putopis u kome ljudi možda i nisu najbitnija stavka, već su Zamalek i Kairo glavni junaci, jer su oni jedini postojani i (skoro pa) nepromenljivi, a ljudi su oni koji su prolazni. Pisac je, dakle, u nešto nalik na rečnička objašnjenja i putopis učaurio i nekoliko životnih priča koje se prepliću i lagano odmotavaju pred našim očima. A Stanković izvanredno vodi tu priču i ni u jednom momentu ne gubi konce, već ih čvrsto steže i majstorski nas vodi od prvog velikog slova pa sve do poslednje tačke u romanu. Ako bismo hteli da uporedimo ovaj „Zamalečki rečnik“ sa nečim, mogli bismo reći kako ima auru i duh Ondačijevog Engleskog pacijenta, ironični osmeh Saramaga i odvažnost Darela. Da, ironični osmeh Saramaga! Dejan Tiago-Stanković, se između ostalog, bavi i prevođenjem ovog velikog Pisca, i čini se kako je u ovaj svoj tekst autor učitao i dašak Saramaga, jer ima u Zamaleku nekih životnih ironija iz kojih kao da nam sam Saramago namiguje.
Kroz ceo roman, autor provlači snažne slike dualizama. Kao prva i najjača je slika suprotnosti između Zapada i Istoka. Oba glavna aktera, i Arna i Kosta, su rođeni pod uticajem Zapada, i Istok za njih u prvi mah predstavlja onu šarolikost koju reflektuju priče iz 1001 noći – piramide, nakit, blago iz grobnica,... Naravno, oboje demistifikuju život u Egiptu, i vide ga onakvim kakav on jeste – život koji se odvija u žurbi (kako to zapadnjački zvuči), gužvi na putevima, dimu, potkupljivosti,... Ono što je takođe dominantno u romanu jeste odnos muškarca i žene na Istoku. Arna, bela Zapadnjakinja, ne može biti shvaćena ozbiljno poput nekog muškarca. Tu je i odnos čisto/prljavo i to ne samo u fizičkom smislu, već i u „haram“ smislu (otkrijte sami u čemu je stvar). Zatim tu je i odnos vrha i dna, odnosno sjaja i bede. Zamalek je elitni deo Kaira, ali u njemu itekako ima onih koji su bedni, koji prose, diluju hašiš,... Tu je i suprotnost vode Nila i pustinje/peščane oluje. I na kraju onaj dualizam koji je najbitniji od svih – život nasuprot smrti.
Moglo bi se još mnogo toga reći o romanu, ali bih onda, možda i nehotice, otkrio neki ključan momenat, a to nikako ne želim da uradim. Treba proći Arninim stopama sve – počevši od aerodroma u Kairu, stana, antikvarnice, pa i do groblja. Obići ceo Zamalek, zavoleti ga, ali i zamrzeti. I treba osetiti sve ono kroz šta Arna prolazi – radost, tugu, zapitanost, razočaranost, sreću, gubitak, i čežnju koju na kraju mogu sećanja da izazovu u nekoj svojoj igri koju, kako bivamo stariji, sve češće igraju sa nama.
Prošetajte, dakle, sa Arnom i Kostom kroz Zamalek. Videćete piramide, osetićete teški miris Nila, ukus urmi u čokoladi, čućete pesme Um Kaltum, osetićete vrelinu pustinje, i celim putem će vam puls biti kao kod deteta koje otkriva pećinu punu blaga. A kada završite šetnju i kada se oprostite od njih, još dugo, dugo nakon toga ćete pronalaziti zrnca peska na svojoj koži.
Kristijan Vekonj
Jedna stara poslovica kaže kako čovek snuje, a bog/sudbina/usud odlučuju. A postoji i ona druga varijanta: Čovek snuje, a bog se smeje. Ne možemo pobeći od usuda...
Još od momenta kada je izašao njegov prvenac, Estoril, postoji želja da se upoznam sa Stankovićevom prozom, ali zbog nedostatka vremena, reading liste koja bi se protegla i na narednih 50 inkarnacija, nije bilo prilike. A onda, kada je najavljen najnoviji roman, malopre pomenuti Zamalek, privukao me je svojom tematikom, mestom dešavanja i egzotičnim koricama na kojima dominira skarabej. To su bila tri sasvim dovoljna razloga da se knjiga što pre nabavi i pročita. Jer nema boljeg od čitalačkog putovanja u Egipat u vreme kada ne možete da mrdnete skoro nigde. Verujte mi na reč! A u prilog tome da je knjiga došla u pravi čas govori i činjenica da je u pripremi drugo izdanje ovog romana. Naravno, postoji mnogo više razloga (od ona već navedena tri) zašto ovu knjigu treba što pre da stavite na vaše reading liste. Ali krenimo redom...
Upoznajte Arnu, trideset-i-nešto-godišnju ženu koja se, zbog posla kojim se njen suprug bavi, seli u Zamalek – u samo srce Kaira, četvrt smeštenu na ostrvcetu usred Nila. U jednoj šetnji kroz četvrt u kojoj stanuje primetiće antikvarnicu krcatu živopisnim stvarima, i ulazak u nju će joj zapečatiti sudbinu. Vlasnik prodavnice, Kosta, egiptolog, čovek koji vešto balansira u poslu sudskog procenitelja, čovek od ukusa, čovek sa moćnim prijateljima, u skromnoj Arni prepoznaće potencijal i ponudiće joj posao pomoćnika. I postaće Kosta Arni i učitelj i veliki prijatelj, i poočim, i ta veza će se učvrstiti kako budu prolazile godine koje Arna provodi u Kairu. Kroz Arnin život će prolaziti i neki drugi ljudi, neki od njih će oplemeniti njen život, a neki će je naučiti da nije lako biti žena na Istoku. Dok bude radila sa Kostom, Arna će otkrivati tajne posla, priče koje kriju same stvari iz antikvarnice, priče onih koji ih okružuju. Ipak, neke tajne će ostati prikrivene sve dok Tanatos ne odluči da se umeša u njihove živote, a onda će se postaviti pitanje – da li i koliko čovek može zapravo da poznaje nekog drugog čoveka.
Velika prijateljstva obično počivaju na nekim zajedničkim stvarima. Arnu i Kostu ne spaja samo ljubav ka istoriji umetnosti i artefaktima koji kriju svoje lične istorijske priče i svoju vrednost. Njih povezuje i to što su oboje bez korena. Poreklom vezani za zemlju koja lagano nestaje, oni lutaju svetom i pokušavaju da se ukorene tamo gde ih kismet nanese... Ali peskovito tlo nije pogodno za puštanje korena, i pored oaza koje mogu prikazivati privid plodnog tla. Arna će to shvatiti, ali će Kosta pokušati da je veže za sebe poslom, pokušaće da ispreplete svoje korenje sa njenim kako bi joj pokazao da nije bitna zemlja ako imaš one na koje se možeš osloniti – da se ljudi računaju, a ne tlo. A onda, ipak, ne bude kako je rečeno, nego kako je suđeno...
Zamalek nije običan roman gde vi od prve stranice putujete iz tačke A do tačke B (odnosno do njegovog kraja). Stanković se vešto poigrava formom i pred čitaoce stavlja nešto što na prvi pogled i ne liči na roman. Njegovo delo bi se moglo okarakterisati kao „Rečnik zaljubljenika u Kairo“ ili možda kao neki glosar pojmova vezanih za egipatsko podneblje. Sa druge strane, ovo delo bismo mogli doživeti i kao putopis u kome ljudi možda i nisu najbitnija stavka, već su Zamalek i Kairo glavni junaci, jer su oni jedini postojani i (skoro pa) nepromenljivi, a ljudi su oni koji su prolazni. Pisac je, dakle, u nešto nalik na rečnička objašnjenja i putopis učaurio i nekoliko životnih priča koje se prepliću i lagano odmotavaju pred našim očima. A Stanković izvanredno vodi tu priču i ni u jednom momentu ne gubi konce, već ih čvrsto steže i majstorski nas vodi od prvog velikog slova pa sve do poslednje tačke u romanu. Ako bismo hteli da uporedimo ovaj „Zamalečki rečnik“ sa nečim, mogli bismo reći kako ima auru i duh Ondačijevog Engleskog pacijenta, ironični osmeh Saramaga i odvažnost Darela. Da, ironični osmeh Saramaga! Dejan Tiago-Stanković, se između ostalog, bavi i prevođenjem ovog velikog Pisca, i čini se kako je u ovaj svoj tekst autor učitao i dašak Saramaga, jer ima u Zamaleku nekih životnih ironija iz kojih kao da nam sam Saramago namiguje.
Kroz ceo roman, autor provlači snažne slike dualizama. Kao prva i najjača je slika suprotnosti između Zapada i Istoka. Oba glavna aktera, i Arna i Kosta, su rođeni pod uticajem Zapada, i Istok za njih u prvi mah predstavlja onu šarolikost koju reflektuju priče iz 1001 noći – piramide, nakit, blago iz grobnica,... Naravno, oboje demistifikuju život u Egiptu, i vide ga onakvim kakav on jeste – život koji se odvija u žurbi (kako to zapadnjački zvuči), gužvi na putevima, dimu, potkupljivosti,... Ono što je takođe dominantno u romanu jeste odnos muškarca i žene na Istoku. Arna, bela Zapadnjakinja, ne može biti shvaćena ozbiljno poput nekog muškarca. Tu je i odnos čisto/prljavo i to ne samo u fizičkom smislu, već i u „haram“ smislu (otkrijte sami u čemu je stvar). Zatim tu je i odnos vrha i dna, odnosno sjaja i bede. Zamalek je elitni deo Kaira, ali u njemu itekako ima onih koji su bedni, koji prose, diluju hašiš,... Tu je i suprotnost vode Nila i pustinje/peščane oluje. I na kraju onaj dualizam koji je najbitniji od svih – život nasuprot smrti.
Moglo bi se još mnogo toga reći o romanu, ali bih onda, možda i nehotice, otkrio neki ključan momenat, a to nikako ne želim da uradim. Treba proći Arninim stopama sve – počevši od aerodroma u Kairu, stana, antikvarnice, pa i do groblja. Obići ceo Zamalek, zavoleti ga, ali i zamrzeti. I treba osetiti sve ono kroz šta Arna prolazi – radost, tugu, zapitanost, razočaranost, sreću, gubitak, i čežnju koju na kraju mogu sećanja da izazovu u nekoj svojoj igri koju, kako bivamo stariji, sve češće igraju sa nama.
Prošetajte, dakle, sa Arnom i Kostom kroz Zamalek. Videćete piramide, osetićete teški miris Nila, ukus urmi u čokoladi, čućete pesme Um Kaltum, osetićete vrelinu pustinje, i celim putem će vam puls biti kao kod deteta koje otkriva pećinu punu blaga. A kada završite šetnju i kada se oprostite od njih, još dugo, dugo nakon toga ćete pronalaziti zrnca peska na svojoj koži.
Kristijan Vekonj