Čan Vuk Park je bez sumnje jedan od pet najimpresivnijih svetskih reditelja. U pitanju je čovek čiji kvalitet rada neprestano raste i koji, nakon remek dela „Old boy“ iz 2003. godine, nalazi nove načine da šokira, iznenadi, ali i prijatno „uznemiri“ svoju publiku za koju je postavio visku lestvicu još tada. Iako se u Holivudu nije proslavio, pretežno zbog toga što lirizam njegovog snimanja nikako nije uspeo da se presadi u američku konzumentsku mašineriju („Stoker“), Park je odlučio da se vrati u Koreju i kao svoj sledeći projekat izabrao adaptaciju romana „Fingersmith“ Sare Voters, ali adaptaciju koja će igrati po njegovim pravilima.

U rukama bilo kog drugog reditelja, ovo je moga ispasti poprilično pravolinijska romantična drama, ali u veštim rukama Čana Vuk Parka dobili smo nešto mnogo impresivnije. Njegova „Sluškinja“ je neka vrsta „super“ filma, filma koji u sebi sažima i preseca toliko tema i žanrova da je nemoguće opisati ga jednom rečju.

To je s jedne strane film epohe, s druge strane jedna visko erotizovana i blago fetišizovana romantično-ljubavna lezbo drama sa elementima suptilnog humora. U isto vreme to je i film o prevari, a pojedine njegove deonice su na tragu „torture porna“, bizarnog erotskog filma i psihološkog trilera. I nekako pod Parkovom stilizovanom i poetičnom režijom to sve funkcioniše kao jedna impresivna celina. Nezahvalno je sažimati dvoiposatni film u nekoliko skica radnje, ali recimo samo da pratimo mladu sluškinju koja na nagovor lažnog grofa postaje lična služavka misteriozne naslednice, ne bi li zajedno sa grofom organizovala njeno zatočenje u sanatorijum i prisvajanje nenog bogatstva. Međutim, to je samo inicijacija priče koja doživljava nekoliko prevrata i preokreta, promena gledalačke percepcije u stilu „Rašomona“ i biva nafilovana suptilnim slojevima socijalne drame i istorijskog filma koji problematizuje odnos Japana i Južne Koreje.

Parkova kamera je kao umočena u slikarske boje, njegov svet su viskostilizovane scene enterijera i eksterijera da prosto ne znate da li bolje snima začudnu unutrašnjost ogromne kuće u kojij se veći deo radnje odigrava ili predivne šumarke, bašte i dvorišta sa trešnjevim drvećem. Njegov osećaj za detalje, bilo da su u pitanju cigarete koje puši jedan od glavnih likova, ili odeća koju nose junaci, besprekoran je, a njegovo vešto oko hvata sve suptilne odnose među likovima. Iako mi je Park najdraži kada se bavi temama osvete i kada u svojim filmovima prikazuje psihološki izmučene junake na ivici propasti, ovim filmom je dokazao da može da snimi i nešto potpuno drugačije za svoju karijeru, ali opet toliko blisko njegovom specijalnom vizuelnom šmeku i talentu za vođenje priče.

Slobodan Novokmet