Prva trećina 2020. godine je bila veoma plodonosna što se novih i (svakako) zanimljivih izdanja tiče. Teško je ispratiti čak i polovinu onoga što se nađe u etru, a kamoli sve. Stoga ću se u ovom tekstu na pet (barem meni) zaista zanimljivih izdanja.


Testament – Titans of Creation (Nuclear Blast)

Na The Metal Archives se ovaj Testamentov album (trenutno) vodi kao treći najslabije ocenjeni. Da se kvazi metal elitisti odatle uzimaju kao revelantni za bilo šta, ocena bi trebalo da vas zabrine. Iskren da budem, ni ja se ništa ne pitam, ali moram da kažem da je ovo najbolji Testament tribute ikada. Ne shvatite me pogrešno, ali ovaj i mnogi drugi (thrash) metal sastavi kojima je godina proizvodnje negde iz hiljadu-devetsto-osamdesetih ne može / ne sme / ne bi trebalo (izaberite ili dodajte razolog po želji) da menja bilo šta u svojoj muzici. Jer, ako menja, onda objavi nešto kao što su St. Anger gorem ili Endorama u boljem slučaju. Da, treba eksperimentisati sa zvukom, ne sporim. Ali, posle toliko godina postojanja, zašto ne igrati na sigurno, pogotovo ako znate kako? Testament tribute? Apsolutno stojim iza tog opisa. S tim da da je Titans of Creation najbolje što su iznedrili u ovom veku. Ovo je thrash metal kakav volim, prilagođen novom vremenu, ne preterano produkcijski nalickan, snažan i pun svežine. Klinci koji tek ulaze u metal svet ne moraju da se cimaju da preslušavaju Low ili Practice What You Preach da bi im bilo jasno da je ovo vrhunski thrash metal bend. 4,5/5

Sepultura – Quadra (Nuclear Blast)

Brazilske legende treba posmatrati na period pre Maksa i posle njega i pritom bi bilo dobro ne upoređivati ih. Jer, to su dve u potpunosti različite priče. Nije stvar u tome da li je Maks bolji nego Derek, već poštovanje prema onome što je nastajalo u tim erama. Derek nije Maks, niti bi ikada trebalo da pukuša da bude, jer je on dobar u onome što radi (plus pesme do 1996. interpretira na i više nego zadovoljavajuć način). Kad smo to raščistili, da se vratimo na album. Sepultura se dugo posle rastanka sa Maksom (i docnije sa Igorom) tražila. Against je jedan zaista dobar album ako (u slučaju da ste najtvrdokorniji fan) smognete snage da zaboravite ko ga potpisuje. Posle toga je manje-više sve bilo neko lutanje. Par okej pesama i to je to. Lepo to zvuči uživo, slažem se. Samo, to nije bilo to. E, onda sam video spot za numeru Isolation. Potom sam je pronašao na nekom torrent sajtu i obrnuo par puta zaredom. Da li je to bilo to – da li će brazilska četvorka konačno objaviti i više nego dobar album posle više od 20 godina? Donekle. Prvi, drugi i treći put kada sam preslušao Quadru, zaista sam stekao utisak da je Andreas i kompanija pronašli pravu formulu. Međutim, posle male pauze sam shvatio da je prvobitna euforija ipak bila prenagljena. Otprilike je 60 posto albuma perfektno, dok je ostatak ni tu ni tamo – više kao B strana singlova. Da li je to loše? Pa, i nije. Quadra je definitivno izdanje koje bi pokazuje da i ova krnja (ne-trve) Sepultura ima šta da ponudi i da je daleko od toga da okači instrumente o klin. 3/5

Bethor – Natas Liah (Nazgul Records / Jesboligakurac Records)

Peti full lenght album mladenovačkog (nekada) one-man benda nam je dopao šaka bez da smo to tražili. Bethor samo snimi album i onda ga razdeli svima živima po principu iz neba pa u rebra. Šta bi trebalo reći o bendu koji je neupitni kult na ovdašnjoj sceni? Zašto bi se bilo šta i reklo, dodavalo na sve što se zna? Sam Mikica (Bethor) je stvorio ime za sebe i one koji mu se pridruže u epopeji, kreirao je stil i zvuk koji će mu izdanja krasiti i čvrsto se drži toga. Nema tu mesta za kompromise. Kako sam kaže: „Samo surovo (i sirovo), samo brzo - jer to je Bethor”. Ako ste dolazili u dodir sa ranijim izdanjima, onda znate šta možete da očekuje od Natas Liah. Brzi „tri-čet‘ri-sad” blekeraj bez zadrške, cepačinu u svoj svojoj raskoši. Iskren da budem, produkcija (odrađena u Paradox studiju) je odrađena onako kako treba za ovakav tip izdanja: niti je previše toga dirano, te se esencija žanra (pogotovo samog benda) zadržala, niti je namerno osiromašena da liči na andergraund uradke iz devedesetih. Ako volite krljački black metal onda se sasvim sigurno ne zamarate čitanjem ovih redova. Ako pak volite da se podsetite adolescentskih dana uz polumlako pivo, najiskrenije preporučujem da čujete šta su Bethor, Uljez i Kunga priredili. Najprijatnije iznenađenje je pesma Lightning, prvi objavljeni singl, kojim je ovaj sastav pokazao da može (ali neće) da se pozabavi nečim što nije deklarisano kao „beskompromisna skrednos‘ il‘ ništa”. Meloblack bez premca. Tu je i obrada od Bathory sa prepevom na srpskom (A Fine Day to Die) kao bonus. Bez ljutnje, ali da je malo više pesama kao što je Lightning, ocena bi bila malo viša. 3,5/5

Quasarborn – A Pill Hard to Swallow (samostalno izdanje)

Na stranu talenat, umeće i svirački staž svih članova benda, ali ovaj (drugi po redu) i album The Odyssey to Room 101 ne bi smeli da se ikada upoređuju. I jedan i drugi su dobri u na svoj način, s tim da ću uvek pre izabrati A Pill Hard to Swallow bez premišljanja. Debi album jeste dobar i svakome ko voli thrash metal bih ga preporučio. Ali, to je njegova najveća mana, to što je predstavnik tog neo-thrash talasa koji se u jednom trenutku raširio kao pandemija sa ciljem da vrati sjaj tom žanru. Quasarborn su tu uradili mnogo bolji posao od velike većine svetskih kolega, što se lako moglo proveriti na njihovim ubilačkim nastupima. Zato mi je i bilo više nego drago kada sam čuo nekoliko singlova kojim su najavljivali sophomore izdanje, jer su njime ponudili savršenu metal mešavinu. Da, osnova je i dalje trešeraj, ali sa mnogo više više groove naboja, višeslojni prog premazi sa merom i pregršt modernog metal zvuka koji bi MTV mogao da emituje u prajmtajmu. Nemoguće je uporediti Quasarborn iz 2020. godine sa bilo čin drugim i tek tako reći: „ovo liči na to, ovo čini na ono” i tako dalje. Ako vas zbog nečega neka deonica podseti na Nevermore (Enemies of Reality period), znajte da nećete pogrešiti. Isto tako bi bilo bezobrazno reći da su bilo koga iskopirali ili pokušali da zaliče kao neko mnogo poznatije ime. Potpisnici albuma su jednostavno (kako se barem meni čini) pustili da se ideje razvijaju do samog maksimuma, bez da budu ograničene barikadama trešerskih korena. Produkcija kojom je sva ta energija savršeno kanalisana je onaj završni fil koje je ovo remek-delo učinjeno kompletnim. 5/5

Babylonfall – Collapse (Inverse Records)

Melodic death metal mi je definitivno najdraži (pod)žanr. Ono što mi se oduvek sviđalo kod njega je to što je odličan za kombinovanje sa svim i svačim, bez da izgubi čar. Naravno, previše slobode i neumerenosti svakako dovodi do stvaranja hrpe nepotrebne muzike bez ikakve vrednosti. U trenutnku kada je metalcore bio popularan, fuzija sa melodeathom je postala logična. Poletna i catchy kombinacija je veoma brzo stvorila solidno veliku fan bazu koja se isto tako brzo smanjila zbog ponavljajuće generičnosti i izostanka evolucije novog podžanra. Sa druge strane je spoj melodooma i melodeatha ponudio nešto što nije puno njih rabilo, ali se kao (svojevrsni) trend održalo. Tu su i kombinacije sa melodičnim groove metalom, klasičnim thrashom, industrialom i tako dalje… Finski Babylonfall se, barem ne direktno, ne mogu etiketirati kao bend koji spada u bilo koju od svih ovih kategorija. Melodeath osnova je tu, kao i malo te melogroove/metalcore energije, ali preovladava ta specifična nordijska melanholičnost koja ne spada u klasični (melo)doom. Ipak je gotičarenje sinonim za finski metal – to im je u krvi i od toga ne mogu pobeći sem ako nisu Impaled Nazarene. Volite li Sons of Aeon, Ghost Brigade i Dead End Finland? Ako je odgovor da, onda obavezno potražite Babylonfall koji nudi pomalo od sva tri benda sa dosta originalnosti. U slučaju da je odgovor ne, vodite se smernicom iz prethodne rečenice. 4/5

Antonio Jovanović