LOCKE (2013) – Najteže je kad je čovek sam sa sobom
Helly Cherry
U poslednje vreme nije ništa neobično da se štancuju filmovi koji u prvi plan stavljaju performans jednog glumca, podsetimo se samo naslova „All is lost“ sa Robertom Redfordom, „127 sati“ sa Džejmsom Frankom ili „Buried“ sa Rajanom Rejnoldsom. Bilo da su ograničeni na skučeni prostor ili nešto šire polje manevrisanja, ova ostvarenja gotovo isključivo leže na grbači glume glavnih protagonista, jer ako propustimo da se u startu identifikujemo sa autentičnošću i iskrenošću izvedbe nosećeg protagoniste, ceo film može komotno da se surva niz provaliju filmskih pobačaja. Takođe, uglavnom manje uspešno, u poslednje vreme pojavljuju se i filmovi gde se radnja isključivo vezuje za automobil, kao što su „Getaway“ sa Itanom Houkom ili „Vehicle 19“ sa Polom Vokerom.
„Locke“ je kombinacija ova dva trenda, film koncentrisan u potpunosti na jednog glumca koga pratimo u jednoiposatnoj vožnji od Birmingema do Londona. U režiji Stivena Najta, koji je radio kao scenarista na filmu „Eastern promises“, „Locke“ nam predstavlja svog glavnog junaka, građevinca Ivana Loka koji film započinje sedajući u svoj BMW zapućujući se na put koji će iz korena izmeniti njegov život. Kroz sijaset interakcija koje naš junak ima sa ljudima preko telefona u kolima, mi polako sklapamo slagalicu njegove ličnosti, njegovog porodičnog života, posla koji obavlja i raznih problema sa kojima te noći počinje da se suočava.
On je jedna stabilna i pouzdana ličnost, gotovo kao beton kojim se u građevini bavi i za koji je zadužen (što bi trebalo da bude i metafora njegovog karaktera), miran porodičan čovek jasnih moralnih načela i sređenosti. Generalno je miran, ne pada lako u vatru koliko god situacija bila beznadežna, govori tihim i pouzdanim tonom dok se fasada njegovog života iz minuta u minut obrušava pod njegovim očima. Naime, ne želeći da odstupi od pravičnog i moralnog, Ivan Lok kreće te noći da ispravi krivu Drinu iz svoje prošlosti koja će mu za samo sat vremena ugroziti bračni život, porodicu i posao kojim se bavi. Međutim, njegovo osećanje za ispravno do te mere je usađeno u temelje njegovog bića (slično kao zgrade koje i sam zida) da kosmička pravda kod njega nema privatnu cenu. Svemu tome kumovala je, kako saznajemo, njegova porodična situacija iz mladosti dok se u prvi plan izdvaja lik neodgovornog oca narkomana, koga Lok sve vreme pokušava da u postupcima zaobiđe, nadjača i prevaziđe.
Iako na papiru može delovati statično i dosadnjikavo, „Locke“ je naprotiv vrlo fluidan film koga napred gura sjajan scenario i gotovo besprekorna gluma Toma Hardija. Scenario se polako i sigurno razmotava ne otkrivajući nam sve odjednom nego nas, kroz različite razgovore, bilo sa suprugom, sinovima, sekretaricom, nadređenima i podređenima, polako uvodi u različite stepene problematike koji se pred Lokom otvaraju te noći. Iako se vožnja od tačke A do tačke B auto-putem M6 po noći može činiti monotonom, reditelj nam pomaže da je proživljavamo gotovo intenzivno kao i naš glavni junak, a monotoniju narušava čestim promenama ugla snimanja i različitim fokusima u unutrašnjosti auta skoro uopšte ne napuštajući tu scenografiju.
Tu dolazimo i do žile kucavice ovog filma a to je Tom Hardi. Otkako je eksplodirao u svetu filma ulogom u ostvarenju „Bronson“ Hardija Holivud sve upornije pokušava da regrutuje kao novog akcionog heroja. Međutim, talentovani Hardi, sa sjajnim osećajem za balans između manijakalno intenzivnog i minimalistički suzdražanog, odoleva svojoj potpunoj holivudizaciji upravo i ovakvim projektima koji su u isto vreme i san i košmar svakog ozbiljnog glumačkog pregalnika. Ništa teže biti sam na ekranu ceo film u pokušaju da držiš gledaočevu pažnju tankim nitima sopstvenog kontrolisanog performansa. Hardiju ovde pomažu i glumci sa druge strane telefonske žice, ali neosporno je da ipak veći deo tereta leži na njemu i njegovoj sposobnosti da do tančina oživi Ivana Loka. On u tome nedvosmisleno uspeva unoseći u svoju glumu sve one nevidljive nijanse koje čoveka upravo čine čovekom, mikro-reakcije na realne životne situacije sa kojima svako od nas može da se poistoveti, a upravo je ta vera u njegovu glumu stub na kome leži uspešnost ovog filma. Sa išta više preglumljivanja, lik Ivana Loka bio bi karikatura koja ima svoje teatralne monologe, ali sa snagom Hardijeve oživotvorene suzdržanosti i ljudskosti, Ivan Lok oživljava na ekranu kao čovek od krvi i mesa kome se život ruši u jednoj noći.
Iako scenario ima nekoliko boljki koje se pre svega tiču možda nepotrebnih dijaloga glavnog lika sa umišljenom predstavom sopstvenog oca, koja treba da nam pomogne da psihološki zaokružimo lik u našim glavama, činjenica je da je u pitanju jedan nenametljivo dobar film koji minimalnim filmskim sredstvima izvlači od gledaoca maksimum pažnje i emotivne investicije.
Slobodan Novokmet
On je jedna stabilna i pouzdana ličnost, gotovo kao beton kojim se u građevini bavi i za koji je zadužen (što bi trebalo da bude i metafora njegovog karaktera), miran porodičan čovek jasnih moralnih načela i sređenosti. Generalno je miran, ne pada lako u vatru koliko god situacija bila beznadežna, govori tihim i pouzdanim tonom dok se fasada njegovog života iz minuta u minut obrušava pod njegovim očima. Naime, ne želeći da odstupi od pravičnog i moralnog, Ivan Lok kreće te noći da ispravi krivu Drinu iz svoje prošlosti koja će mu za samo sat vremena ugroziti bračni život, porodicu i posao kojim se bavi. Međutim, njegovo osećanje za ispravno do te mere je usađeno u temelje njegovog bića (slično kao zgrade koje i sam zida) da kosmička pravda kod njega nema privatnu cenu. Svemu tome kumovala je, kako saznajemo, njegova porodična situacija iz mladosti dok se u prvi plan izdvaja lik neodgovornog oca narkomana, koga Lok sve vreme pokušava da u postupcima zaobiđe, nadjača i prevaziđe.
Iako na papiru može delovati statično i dosadnjikavo, „Locke“ je naprotiv vrlo fluidan film koga napred gura sjajan scenario i gotovo besprekorna gluma Toma Hardija. Scenario se polako i sigurno razmotava ne otkrivajući nam sve odjednom nego nas, kroz različite razgovore, bilo sa suprugom, sinovima, sekretaricom, nadređenima i podređenima, polako uvodi u različite stepene problematike koji se pred Lokom otvaraju te noći. Iako se vožnja od tačke A do tačke B auto-putem M6 po noći može činiti monotonom, reditelj nam pomaže da je proživljavamo gotovo intenzivno kao i naš glavni junak, a monotoniju narušava čestim promenama ugla snimanja i različitim fokusima u unutrašnjosti auta skoro uopšte ne napuštajući tu scenografiju.
Tu dolazimo i do žile kucavice ovog filma a to je Tom Hardi. Otkako je eksplodirao u svetu filma ulogom u ostvarenju „Bronson“ Hardija Holivud sve upornije pokušava da regrutuje kao novog akcionog heroja. Međutim, talentovani Hardi, sa sjajnim osećajem za balans između manijakalno intenzivnog i minimalistički suzdražanog, odoleva svojoj potpunoj holivudizaciji upravo i ovakvim projektima koji su u isto vreme i san i košmar svakog ozbiljnog glumačkog pregalnika. Ništa teže biti sam na ekranu ceo film u pokušaju da držiš gledaočevu pažnju tankim nitima sopstvenog kontrolisanog performansa. Hardiju ovde pomažu i glumci sa druge strane telefonske žice, ali neosporno je da ipak veći deo tereta leži na njemu i njegovoj sposobnosti da do tančina oživi Ivana Loka. On u tome nedvosmisleno uspeva unoseći u svoju glumu sve one nevidljive nijanse koje čoveka upravo čine čovekom, mikro-reakcije na realne životne situacije sa kojima svako od nas može da se poistoveti, a upravo je ta vera u njegovu glumu stub na kome leži uspešnost ovog filma. Sa išta više preglumljivanja, lik Ivana Loka bio bi karikatura koja ima svoje teatralne monologe, ali sa snagom Hardijeve oživotvorene suzdržanosti i ljudskosti, Ivan Lok oživljava na ekranu kao čovek od krvi i mesa kome se život ruši u jednoj noći.
Iako scenario ima nekoliko boljki koje se pre svega tiču možda nepotrebnih dijaloga glavnog lika sa umišljenom predstavom sopstvenog oca, koja treba da nam pomogne da psihološki zaokružimo lik u našim glavama, činjenica je da je u pitanju jedan nenametljivo dobar film koji minimalnim filmskim sredstvima izvlači od gledaoca maksimum pažnje i emotivne investicije.
Slobodan Novokmet