GRETA (2019) – Uperi kameru u Iperovu i skloni se
Helly Cherry
„Greta“ deluje kao nepretenciozni psiho-triler koji flertuje sa hororom tek toliko da malo omasti brke, međutim najpre bismo ovaj film mogli da krstimo kao neku donekle unapređenu, a donekle i anahronu verziju „Fatalne privlačnosti“, ako umesto Majkla Daglasa zamislimo nezanimljivu milenijalku, a umesto Glen Glouz „s lanca puštenu“ Izabel Iper.
Dakle, ovo izvan svega jeste triler o stokingovanju, priča o očigledno psihotičnoj ženi koja isprva sitno, uhodnički i blago načinje tobože slučajno prijateljstvo sa mladom Njujorčankom kojoj pokušava da bude neka vrste surogat majke, ne bi li se to „prijateljstvo“ vrlo brzo izvitoperilo u nešto mnogo zlokobnije. S te strane, zamena uloga u tipičnoj stokerskoj situaciji, koja sada nije psihoseksualna, već na neki način materinska jeste dobrodošla promena. Reditelj Nil Džordan je očigledno čovek sa iskustvom i umećem, međutim utisak je da se ovaj film potpuno ne raspada samo zahvaljujući divi evropskog i svetskog filma – Iperovoj, koja ovde lišena svih inhibicija soli i biberi svoju ulogu do krajnjih granica. Iperova je savršena kao misteriozna, a zapravo luda Evropljanka sumnjivih motiva i elegantnih manira koja hladnokrvno i skoro kao Hanibal Lektor „reševa“ neke zategnutije situacije u filmu, ne bi li na momente iskuljalo iz nje razmahnitalo zlo. Čak ima i nekoliko scena fine posvete jednoj od njenih poznatijih uloga „Profesorke klavira“.
Ako izuzmemo Iperovu, koja je zaista zastrašujuća u ovom filmu, sve ostalo je prosečno i na granici sa trećerazrednim trešastim psiho-hororom iz 90-ih, čemu doprinosti i na momente blamantna gluma Kloi Glejs Morec, koja nikako da se ustali u A produkciju, a posebno Maike Monro, koja je ovim istrošila svaki kredit koji je stekla u ipak boljem „It follows“. Nil Džordan na mišiće i iskustvo uspeva da izvuče nešto od napetosti i „ludačkih“ momenata koji ovaj film čine ipak eskapističkim žanrovskim iskustvom, iako propušta priliku da krutim i pomalo generičkim scenarijem dobaci do nečega što ipak neće biti zaboravljivi TV film.
Slobodan Novokmet
Dakle, ovo izvan svega jeste triler o stokingovanju, priča o očigledno psihotičnoj ženi koja isprva sitno, uhodnički i blago načinje tobože slučajno prijateljstvo sa mladom Njujorčankom kojoj pokušava da bude neka vrste surogat majke, ne bi li se to „prijateljstvo“ vrlo brzo izvitoperilo u nešto mnogo zlokobnije. S te strane, zamena uloga u tipičnoj stokerskoj situaciji, koja sada nije psihoseksualna, već na neki način materinska jeste dobrodošla promena. Reditelj Nil Džordan je očigledno čovek sa iskustvom i umećem, međutim utisak je da se ovaj film potpuno ne raspada samo zahvaljujući divi evropskog i svetskog filma – Iperovoj, koja ovde lišena svih inhibicija soli i biberi svoju ulogu do krajnjih granica. Iperova je savršena kao misteriozna, a zapravo luda Evropljanka sumnjivih motiva i elegantnih manira koja hladnokrvno i skoro kao Hanibal Lektor „reševa“ neke zategnutije situacije u filmu, ne bi li na momente iskuljalo iz nje razmahnitalo zlo. Čak ima i nekoliko scena fine posvete jednoj od njenih poznatijih uloga „Profesorke klavira“.
Ako izuzmemo Iperovu, koja je zaista zastrašujuća u ovom filmu, sve ostalo je prosečno i na granici sa trećerazrednim trešastim psiho-hororom iz 90-ih, čemu doprinosti i na momente blamantna gluma Kloi Glejs Morec, koja nikako da se ustali u A produkciju, a posebno Maike Monro, koja je ovim istrošila svaki kredit koji je stekla u ipak boljem „It follows“. Nil Džordan na mišiće i iskustvo uspeva da izvuče nešto od napetosti i „ludačkih“ momenata koji ovaj film čine ipak eskapističkim žanrovskim iskustvom, iako propušta priliku da krutim i pomalo generičkim scenarijem dobaci do nečega što ipak neće biti zaboravljivi TV film.
Slobodan Novokmet