ZORAN ŽIVKOVIĆ: Moja dela niču iz nesvesnog | INTERVJU
Helly Cherry
Zorana Živkovića ne treba posebno predstavljati. Jedan je od naših pisaca, velikana, koji je, tokom višedecenijskog ozbiljnog i predanog rada, zajedno sa kolegama po peru, stvarao i stvorio (naučno)fantastičnu književnu scenu kod nas. Pisac, književni teoretičar, prevodilac i izdavač, bio je jedan od redovnih profesora na Filološkom fakultetu.
Pre nego što je osvojio, u kategoriji kratkog romana, „Svetsku nagradu za fantastiku“, 2003. godine, knjigom „Biblioteka“, dve decenije izuzetno uspešno je vodio izdavačku kuću „Polaris“ i napisao delo bez premca – „Enciklopediju naučne fantastike“, 1990. godine (drugo izdanje izašlo je 2010. godine). Osvojio je ugledne domaće nagrade: „Miloš Crnjanski“ za roman „Četvrti krug“ (1994) i „Isidora Sekulić“ za „Most“ (2007), kao i crnogorsku nagradu „Stefan Mitrov Ljubiša“, za celokupno prozno stvaralaštvo (2007).
Prilika da porazgovaram sa našim uvaženim piscem pružila mi se zahvaljujući Udruženju fanova naučne fantastike „SCI&FI“, koje je 9.11.2019. godine upriličilo konvenciju naučne fantastike „SFTerraCon 2“, u prostorijama Centra za obrazovanje i kulturu „Božidarac 1947“, i zamolilo me da budem domaćin. Kako se takva prilika ne propušta, pristala sam i usledio je izuzetno opušten i prijatan razgovor sa gospodinom Zoranom Živkovićem. Kako smo, međutim, imali samo sat vremena na raspolaganju, a kako sam pripremila daleko više pitanja, tako sam zamolila gospodina Živkovića da, nakon Konvencije, nastavimo naš razgovor, na šta je on ljubazno pristao.
Šta je za Vas najvažnije u pisanju: jasnoća misli i izražavanja, stil, atmosfera, dinamika priče ili...
Sve to zajedno. Ne može jedno bez drugog. Mogu vam misli biti jasne, ali ako zakazujete u drugim pogledima, samo od jasnih misli neće biti mnogo koristi. Prozno delo veoma je složen organizam amalgamskog tipa, u kome svaki sastojak mora da bude što je moguće savršeniji, da bi celina bila valjana. Izbegavam, inače, da govorim o složenosti proznog organizma onima koje poučavam pisanju. Time bih ih samo preplašio. Pomislili bi da nikada neće biti u stanju ništa da napišu. Slikovito govoreći, podučavam ih da budu dobri prozni vozači, a za ovo im nije neophodno da budu upućeni u to šta se sve zbiva ispod prozne haube. Da budu prozni auto-mehaničari. Tu haubu vrlo retko podižem.
Negde ste, čini mi se u nekom intervjuu, izjavili kako se ne pripremate za pisanje svojih dela, već puštate da u Vama sazru...
Kada bih se pripremao za pisanje proze, onda bi moja dela bila mehanički sklopovi, konstrukcije, proizvodi racionalnog dela moje svesti. Ona, međutim, niču iz nesvesnog. Kada počnem da pišem novo prozno delo, na svesnom nivou znam sasvim malo o njemu. Ali u nesvesnom je ono već potpuno oblikovano. Podrobnije sam pisao o tome u svom prilogu za knjigu „Kako pisci pišu“ (Službeni glasnik, 2006).
Da li Vam se ikada desilo da ste izgubili neku misao?
U prozi nije. Izvan proze, kako godine prolaze, događa mi se povremeno da zaturim neku misao, ali ona, bar za sada, izroni na površinu malo kasnije...
Da li ste sebi ikada postavili pitanje: kada stati?
Ako mislite: kada stati da pišem prozu – kako da ne, odavno sam počeo da ga postavljam sebi. To je jedno od najtežih pitanja s kojima pisac mora da se suoči. Podsetiću vas da sam još 2007. napisao roman „Poslednja knjiga“. Posle toga sam napisao još šest proznih knjiga. Danas, kada iza sebe imam 22 prozne knjige, pitam se šta je to što nisam stigao da kažem u njima, pa mi treba i dvadeset treća. Odgovor na to pitanje dobićete kada ona iziđe – nadam se ove godine.
Spominjali ste rad sa studentima. Šta je to što mladi pisac prvo treba da nauči o pisanju?
Neiskusnog pisca najpre treba opismeniti. Naučiti ga, koliko je to moguće, srpskom književnom jeziku. To je građa njegove umetnosti. Ako je ona nedovoljno dobra, biće rđavo sve što se od nje načini...
Kako ih učite pravilnom, književnom jeziku?
Tako što im neposustalo ispravljam nebrojene greške za koje je kriv kako ulični srpski, kojim se uglavnom služe, tako i krajnje nedovoljno čitanje. Ovo brušenje jezika potraje sve dok sam im mentor, ponekad godinama...
Koje su im bile najomiljenije teme?
Oni koje podučavam nisu u prilici da sami biraju teme sve dok ne procenim da su valjano ovladali književnim jezikom. Dok se to ne dogodi, ja sam taj koji im određujem na koje će teme da pišu svoje prozne sastave. Tako ih najbolje pripremim za to da budu pisci opšte prakse, a ne samo pisci na omiljene teme.
Koliko je studenata pohađalo Vaš predmet?
Za deset godina koliko sam predavao na Filološkom fakultetu radio sam s oko 350 studenata. Tome treba dodati još otprilike toliko građana koji su pohađali moje letnje škole kreativnog pisanja, odnosno dolazili na moje privatne časove.
Koliko njih na kraju postanu pisci?
Ne postaje se pisac posle završenog kursa kreativnog pisanja. Postavite mi ponovo to pitanje za tridesetak godina. Tada ću moći da odgovorim na njega. Toliko, naime, treba da proklija prozno semenje koje sam posejao...
Koliko kursevi kreativnog pisanja pomažu pojedincu da postane pisac?
Nadam se mnogo. Ne bih ih držao da nisam tog uverenja...
Neki od Vaših studenata su, sigurna sam, danas pisci, ali da li su postali poznati?
Tridesetak onih s kojima sam radio ima objavljenu bar jednu proznu knjigu. To je nedovoljno da se za pisca kaže da je poznat. Uostalom, šta uopšte znači „poznat pisac“? Biti poznat pisac ne znači nužno biti dobar pisac...
Godine 2003. osvojili ste, knjigom „Biblioteka“, „Svetsku nagradu za fantastiku“ („World Fantasy Award“), u kategoriji kratkog romana. Kako je tekao put od ideje do nagrade?
Pravolinijski. Napisao sam knjigu, dao da se prevede na engleski, dao da se prevod izbrusi... Rukopis je objavljen u SAD u trećem broju antologije „Levijatan“, žiri je odlučio da je to najbolje delo u kategoriji kratkog romana. Ostalo je istorija...
Kako je Beograd prihvatio vest o tome da ste dobili „Svetsku nagradu za fantastiku“?
Potpuno ravnodušno. Na skup u Domu omladine, upriličen tim povodom, sabralo se jedva 25 zainteresovanih...
Zanima me koje ste sve poznate pisce upoznali?
Ako mislite na pisce naučne fantastike, bio sam u dugoj prepisci s Legvinovom i Klarkom, a upoznao se s Lemom, Asimovom, Oldisom, Silverbergom, Sterdženom... da pomenem samo one najznačajnije. Izvan SF-a najdragocenije mi je poznanstvom s Olgom Tokarčuk, dobitnicom Nobelove nagrade za 2018. godinu.
Poznavali ste i Artura Klarka. Kako je došlo do toga da sarađujete sa njim?
Nisam sarađivao, osim ako pod tim ne podrazumevate prevođenje njegovih knjiga. Napisao sam magistarski rad o Klarku pre nego što smo se upoznali preko pisama.
„Svetska nagrada za fantastiku“ nije ni prva ni jedina nagrada koju ste osvojili...
Nije. Jeste, međutim, tek druga američka nagrada koju je dobio neki srpski pisac. Pre mene Danilo Kiš je dobio jednu nagradu Američkog PEN centra.
Mora da je bila velika čast i zadovoljstvo kada je, prema Vašim pričama „Voz“ („Nemogući susreti“) i „Hotelska soba“ („Četiri priče do kraja“), režiser Puriša Đorđević snimio igrani film „Dva“, koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Recite mi nešto više o tome.
Meni se više dopada njegova ekranizacije moje priče „Ispovedaonica“. Ponajpre zato što u njoj ima manje rediteljskih „dopisivanja“ nego u dugometražnom filmu „Dva“...
Gospodin Đorđević ekranizovao je i Vašu priču „Ispovedaonica“ („Nemogući susreti“). Film je prikazan na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Znate li kako ga je publika prihvatila?
Nemam pojma. Znam, međutim, da kada povremeno, u sklopu javnih nastupa, prikažem „Ispovedaonicu“, niko joj ne zviždi...
Zanima me kako je tekla saradnja sa televizijom Studio B, koja je snimila TV seriju „Sakupljač“, prema Vašem ciklusu „Dvanaest zbirki“ („Dvanaest zbirki i čajdžinica“, 2005).
Tekla je glatko. Šteta što je došlo do promene direktora Studija B baš kad je završeno snimanje. Novi direktor nije bio zainteresovan da se projekat privede kraju, iako je preostala još samo postprodukcija, pa je tako prikazano jedino ono što je reditelj stigao da završi u montaži – pet epizoda. Sedam i dalje postoji kao nemontirani materijal i verovatno se nikada neće do kraja uobličiti...
Vaša priča „Voz“ („Nemogući susreti“, 2000), jedna je od pet otkupljenih priča pristiglih na konkurs BBC-a, koje su 2005. godine adaptirane u radio-dramu; dok je priča „Budilnik na stočiću“ („Koraci kroz maglu“, 2003), godine 2007. emitovana na BBC Radio 7. Kako je došlo do saradnje sa BBC-jem?
Moja draga prijateljica Tamar Jelin, sjajna engleska spisateljica, kojoj dugujem neizmernu zahvalnost na tome što je savršeno izbrusila prevode na engleski svih mojih knjiga, poslala je samoinicijativno ove dve priče na BBC. Tamo su se dopale urednicima, pa je tako prvi put prozno delo nekog srpskog pisca emitovano na ovom uglednom radiju.
Recite mi, kolika je čast za Vas bila kada su Vam objavljena sabrana dela na srpskom i engleskom jeziku (Zavod za udžbenike 2017–2018, Cadmus Press 2016–2020)...
Velika, naravno, u oba slučaja. Naročito je značajno ovo drugo, budući da se još nije dogodilo da nekom srpskom piscu budu objavljena sabrana dela na engleskom. Kada se izdavanje privede kraju u maju ove godine, ceo komplet imaće ukupno 32 toma – jedanaest u tvrdom povezu i 21 u mekom.
Profesor Ralf Bogert, sa Univerziteta u Torontu, uključio je Vašu knjigu „Četvrti krug“ u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu, tumači „Sedam dodira muzike“ u okviru seminara „Muzičke teme u kratkoj prozi“. Recite mi nešto više o svemu tome...
Doživeo sam da o mojoj prozi predaju na američkim univerzitetima (i ne samo na njima), ali o meni nema ni pomenama na kursevima o savremenoj srpskoj književnosti na mom matičnom Filološkom fakultetu. Nimalo nisam po volji ovdašnjim kanonizatorima srpske proze. Bar ne ovoj generaciji kanonizatora...
Ušli ste sa knjigom „Biblioteka“ u obaveznu lektiru za srednju školu u Portugaliji. Kako je do toga došlo?
„Biblioteka“ je izvanredno primljena u Portugaliji. Pojavila su se četiri izdanja moje knjige. Ministarstvo za kulturu preporučilo ju je kao jednu od pet knjiga meseca u okviru projekta podrške čitanju, upriličena je pozorišna predstava po njoj... Na kraju je uvršćena u preporučenu srednjoškolsku lektiru. Tamo mi se dogodilo sve ono što mi se ovde nikada neće dogoditi...
I za kraj: šta obično poručujete svojim studentima?
Da čitaju, čitaju čitaju...
Razgovor vodila Tamara Lujak
Pre nego što je osvojio, u kategoriji kratkog romana, „Svetsku nagradu za fantastiku“, 2003. godine, knjigom „Biblioteka“, dve decenije izuzetno uspešno je vodio izdavačku kuću „Polaris“ i napisao delo bez premca – „Enciklopediju naučne fantastike“, 1990. godine (drugo izdanje izašlo je 2010. godine). Osvojio je ugledne domaće nagrade: „Miloš Crnjanski“ za roman „Četvrti krug“ (1994) i „Isidora Sekulić“ za „Most“ (2007), kao i crnogorsku nagradu „Stefan Mitrov Ljubiša“, za celokupno prozno stvaralaštvo (2007).
Prilika da porazgovaram sa našim uvaženim piscem pružila mi se zahvaljujući Udruženju fanova naučne fantastike „SCI&FI“, koje je 9.11.2019. godine upriličilo konvenciju naučne fantastike „SFTerraCon 2“, u prostorijama Centra za obrazovanje i kulturu „Božidarac 1947“, i zamolilo me da budem domaćin. Kako se takva prilika ne propušta, pristala sam i usledio je izuzetno opušten i prijatan razgovor sa gospodinom Zoranom Živkovićem. Kako smo, međutim, imali samo sat vremena na raspolaganju, a kako sam pripremila daleko više pitanja, tako sam zamolila gospodina Živkovića da, nakon Konvencije, nastavimo naš razgovor, na šta je on ljubazno pristao.
Šta je za Vas najvažnije u pisanju: jasnoća misli i izražavanja, stil, atmosfera, dinamika priče ili...
Sve to zajedno. Ne može jedno bez drugog. Mogu vam misli biti jasne, ali ako zakazujete u drugim pogledima, samo od jasnih misli neće biti mnogo koristi. Prozno delo veoma je složen organizam amalgamskog tipa, u kome svaki sastojak mora da bude što je moguće savršeniji, da bi celina bila valjana. Izbegavam, inače, da govorim o složenosti proznog organizma onima koje poučavam pisanju. Time bih ih samo preplašio. Pomislili bi da nikada neće biti u stanju ništa da napišu. Slikovito govoreći, podučavam ih da budu dobri prozni vozači, a za ovo im nije neophodno da budu upućeni u to šta se sve zbiva ispod prozne haube. Da budu prozni auto-mehaničari. Tu haubu vrlo retko podižem.
Negde ste, čini mi se u nekom intervjuu, izjavili kako se ne pripremate za pisanje svojih dela, već puštate da u Vama sazru...
Kada bih se pripremao za pisanje proze, onda bi moja dela bila mehanički sklopovi, konstrukcije, proizvodi racionalnog dela moje svesti. Ona, međutim, niču iz nesvesnog. Kada počnem da pišem novo prozno delo, na svesnom nivou znam sasvim malo o njemu. Ali u nesvesnom je ono već potpuno oblikovano. Podrobnije sam pisao o tome u svom prilogu za knjigu „Kako pisci pišu“ (Službeni glasnik, 2006).
Da li Vam se ikada desilo da ste izgubili neku misao?
U prozi nije. Izvan proze, kako godine prolaze, događa mi se povremeno da zaturim neku misao, ali ona, bar za sada, izroni na površinu malo kasnije...
Da li ste sebi ikada postavili pitanje: kada stati?
Ako mislite: kada stati da pišem prozu – kako da ne, odavno sam počeo da ga postavljam sebi. To je jedno od najtežih pitanja s kojima pisac mora da se suoči. Podsetiću vas da sam još 2007. napisao roman „Poslednja knjiga“. Posle toga sam napisao još šest proznih knjiga. Danas, kada iza sebe imam 22 prozne knjige, pitam se šta je to što nisam stigao da kažem u njima, pa mi treba i dvadeset treća. Odgovor na to pitanje dobićete kada ona iziđe – nadam se ove godine.
Spominjali ste rad sa studentima. Šta je to što mladi pisac prvo treba da nauči o pisanju?
Neiskusnog pisca najpre treba opismeniti. Naučiti ga, koliko je to moguće, srpskom književnom jeziku. To je građa njegove umetnosti. Ako je ona nedovoljno dobra, biće rđavo sve što se od nje načini...
Kako ih učite pravilnom, književnom jeziku?
Tako što im neposustalo ispravljam nebrojene greške za koje je kriv kako ulični srpski, kojim se uglavnom služe, tako i krajnje nedovoljno čitanje. Ovo brušenje jezika potraje sve dok sam im mentor, ponekad godinama...
Koje su im bile najomiljenije teme?
Oni koje podučavam nisu u prilici da sami biraju teme sve dok ne procenim da su valjano ovladali književnim jezikom. Dok se to ne dogodi, ja sam taj koji im određujem na koje će teme da pišu svoje prozne sastave. Tako ih najbolje pripremim za to da budu pisci opšte prakse, a ne samo pisci na omiljene teme.
Koliko je studenata pohađalo Vaš predmet?
Za deset godina koliko sam predavao na Filološkom fakultetu radio sam s oko 350 studenata. Tome treba dodati još otprilike toliko građana koji su pohađali moje letnje škole kreativnog pisanja, odnosno dolazili na moje privatne časove.
Koliko njih na kraju postanu pisci?
Ne postaje se pisac posle završenog kursa kreativnog pisanja. Postavite mi ponovo to pitanje za tridesetak godina. Tada ću moći da odgovorim na njega. Toliko, naime, treba da proklija prozno semenje koje sam posejao...
Koliko kursevi kreativnog pisanja pomažu pojedincu da postane pisac?
Nadam se mnogo. Ne bih ih držao da nisam tog uverenja...
Neki od Vaših studenata su, sigurna sam, danas pisci, ali da li su postali poznati?
Tridesetak onih s kojima sam radio ima objavljenu bar jednu proznu knjigu. To je nedovoljno da se za pisca kaže da je poznat. Uostalom, šta uopšte znači „poznat pisac“? Biti poznat pisac ne znači nužno biti dobar pisac...
Godine 2003. osvojili ste, knjigom „Biblioteka“, „Svetsku nagradu za fantastiku“ („World Fantasy Award“), u kategoriji kratkog romana. Kako je tekao put od ideje do nagrade?
Pravolinijski. Napisao sam knjigu, dao da se prevede na engleski, dao da se prevod izbrusi... Rukopis je objavljen u SAD u trećem broju antologije „Levijatan“, žiri je odlučio da je to najbolje delo u kategoriji kratkog romana. Ostalo je istorija...
Kako je Beograd prihvatio vest o tome da ste dobili „Svetsku nagradu za fantastiku“?
Potpuno ravnodušno. Na skup u Domu omladine, upriličen tim povodom, sabralo se jedva 25 zainteresovanih...
Zanima me koje ste sve poznate pisce upoznali?
Ako mislite na pisce naučne fantastike, bio sam u dugoj prepisci s Legvinovom i Klarkom, a upoznao se s Lemom, Asimovom, Oldisom, Silverbergom, Sterdženom... da pomenem samo one najznačajnije. Izvan SF-a najdragocenije mi je poznanstvom s Olgom Tokarčuk, dobitnicom Nobelove nagrade za 2018. godinu.
Poznavali ste i Artura Klarka. Kako je došlo do toga da sarađujete sa njim?
Nisam sarađivao, osim ako pod tim ne podrazumevate prevođenje njegovih knjiga. Napisao sam magistarski rad o Klarku pre nego što smo se upoznali preko pisama.
„Svetska nagrada za fantastiku“ nije ni prva ni jedina nagrada koju ste osvojili...
Nije. Jeste, međutim, tek druga američka nagrada koju je dobio neki srpski pisac. Pre mene Danilo Kiš je dobio jednu nagradu Američkog PEN centra.
Mora da je bila velika čast i zadovoljstvo kada je, prema Vašim pričama „Voz“ („Nemogući susreti“) i „Hotelska soba“ („Četiri priče do kraja“), režiser Puriša Đorđević snimio igrani film „Dva“, koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Recite mi nešto više o tome.
Meni se više dopada njegova ekranizacije moje priče „Ispovedaonica“. Ponajpre zato što u njoj ima manje rediteljskih „dopisivanja“ nego u dugometražnom filmu „Dva“...
Gospodin Đorđević ekranizovao je i Vašu priču „Ispovedaonica“ („Nemogući susreti“). Film je prikazan na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Znate li kako ga je publika prihvatila?
Nemam pojma. Znam, međutim, da kada povremeno, u sklopu javnih nastupa, prikažem „Ispovedaonicu“, niko joj ne zviždi...
Zanima me kako je tekla saradnja sa televizijom Studio B, koja je snimila TV seriju „Sakupljač“, prema Vašem ciklusu „Dvanaest zbirki“ („Dvanaest zbirki i čajdžinica“, 2005).
Tekla je glatko. Šteta što je došlo do promene direktora Studija B baš kad je završeno snimanje. Novi direktor nije bio zainteresovan da se projekat privede kraju, iako je preostala još samo postprodukcija, pa je tako prikazano jedino ono što je reditelj stigao da završi u montaži – pet epizoda. Sedam i dalje postoji kao nemontirani materijal i verovatno se nikada neće do kraja uobličiti...
Vaša priča „Voz“ („Nemogući susreti“, 2000), jedna je od pet otkupljenih priča pristiglih na konkurs BBC-a, koje su 2005. godine adaptirane u radio-dramu; dok je priča „Budilnik na stočiću“ („Koraci kroz maglu“, 2003), godine 2007. emitovana na BBC Radio 7. Kako je došlo do saradnje sa BBC-jem?
Moja draga prijateljica Tamar Jelin, sjajna engleska spisateljica, kojoj dugujem neizmernu zahvalnost na tome što je savršeno izbrusila prevode na engleski svih mojih knjiga, poslala je samoinicijativno ove dve priče na BBC. Tamo su se dopale urednicima, pa je tako prvi put prozno delo nekog srpskog pisca emitovano na ovom uglednom radiju.
Recite mi, kolika je čast za Vas bila kada su Vam objavljena sabrana dela na srpskom i engleskom jeziku (Zavod za udžbenike 2017–2018, Cadmus Press 2016–2020)...
Velika, naravno, u oba slučaja. Naročito je značajno ovo drugo, budući da se još nije dogodilo da nekom srpskom piscu budu objavljena sabrana dela na engleskom. Kada se izdavanje privede kraju u maju ove godine, ceo komplet imaće ukupno 32 toma – jedanaest u tvrdom povezu i 21 u mekom.
Profesor Ralf Bogert, sa Univerziteta u Torontu, uključio je Vašu knjigu „Četvrti krug“ u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu, tumači „Sedam dodira muzike“ u okviru seminara „Muzičke teme u kratkoj prozi“. Recite mi nešto više o svemu tome...
Doživeo sam da o mojoj prozi predaju na američkim univerzitetima (i ne samo na njima), ali o meni nema ni pomenama na kursevima o savremenoj srpskoj književnosti na mom matičnom Filološkom fakultetu. Nimalo nisam po volji ovdašnjim kanonizatorima srpske proze. Bar ne ovoj generaciji kanonizatora...
Ušli ste sa knjigom „Biblioteka“ u obaveznu lektiru za srednju školu u Portugaliji. Kako je do toga došlo?
„Biblioteka“ je izvanredno primljena u Portugaliji. Pojavila su se četiri izdanja moje knjige. Ministarstvo za kulturu preporučilo ju je kao jednu od pet knjiga meseca u okviru projekta podrške čitanju, upriličena je pozorišna predstava po njoj... Na kraju je uvršćena u preporučenu srednjoškolsku lektiru. Tamo mi se dogodilo sve ono što mi se ovde nikada neće dogoditi...
I za kraj: šta obično poručujete svojim studentima?
Da čitaju, čitaju čitaju...
Razgovor vodila Tamara Lujak