THE INVISIBLE MAN (2020) – Vidljivi uspeh
Helly Cherry
Iskreno, od nemalog broja inkarnacija Nevidljivog čoveka na velikom platnu, omiljena mi je ona sa Čevijem Čejsom u režiji Džona Karpentera, upravo zato jer pravi blendu velikog broja žanrova (šarmantne romantične komedije, špijunskog bondovskog trilera, akcije, SF-a) u jednoj pre svega dinamičnoj i zabavnoj filmskoj predstavi sa, onda, sjajnim specijalnim efektima. „Hollow man“ iz 2000. godine Pola Verhovena takođe se dosta oslanja na odlične specijalne efekte, ali po pitanju priče ne ide dalje od tropa o „poludelom“ geniju koji, jednom kad postane nevidljiv, počinje da proganja svoje kolege, klateći se žanrovski između SF-a i trilera.
S druge strane, „Invisible man“ Lija Vanela, koji još uvek pokušava da lansira Univerzalovu horor verziju Avengersa – „Dark universe“ radi nešto potpuno drugačije i time, makar zasada, apsolutno pobeđuje, čak i finansijski, sve ostale prethodnike. Li Vanel je zaradio svoje pravo da zasedne u rediteljsku stolicu ovog filma režijom „Upgrade-a“ gde je dokazao da mikroskopskim budžetom može da snimi potentan i nasilan tehno triler sa solidnim preokretom. Sličnu formulu presađuje i u priču o nevidljivom čoveku dajući joj sasvim neočekivani preokret – umesto neke SF špijunsko-trilerske ekstravagance, Vanel daje jedan pa skoro intiman, minimalistički pristup temi nadenjujući joj formu paranoidnog horor-trilera o ženi koju proganja bivši momak psihopata.
Zapravo, skoro se uopšte ili vrlo malo oslanjajući na specijalne efekte, Vanel postiže maksimum napetosti igrajući se bazičnim elementima filmske nelagode koji su tipični za horore, koristeći duge, zebnjive kadrove, gradeći sporu tenziju od iščekivanja, zvukova i strepnje, puštajući da mimika i teror na licu odlične Elizabet Mos, umesto CGI efekata, odrade posao dinamizacije i hiperbolizacije straha i napetosti. Zapravo, dajući svom filmu žanr paranoidnog trilera o proganjanju, slično hitu Džulije Roberts „Spavati s neprijateljem“, Vanel koncept nevidljivosti koristi samo kao dodatnu, odnosno propratnu alatku za postizanje tenzije, ni u jednom trenutku ne dozvolivši da to postane noseći element njegovog filma koji se više okreće oko traumatizovane i psihološki načete glavne junakinje kroz čiji se doživljaj prelama veliki deo priče.
Naravno, to ne znači da je film savršen i da u njemu nema nekih rupa, nelogičnosti i nakaradnih motivacija, pa čak i radnja o psihotičnom momku progonitelju koji koristi nevidljivost da bi napakostio bivšoj devojci deluje pomalo previše „in your face“ u doba #MeToo pokreta. Pokušaj da se „nevidljivost“ čak i naučno objasni jeste za pohvalu u drugoj polovini filma, iako kraj ostaje pomalo antiklimaktičan. Dobra stvar je što Vanel uspeva, koliko-toliko, da održi tenziju na zavidnom nivou i sačini jednu priču koja se hrani paranojom koja može doći bilo odakle, nije li jedan od najvećih strahova 21. veka upravo onaj da nas neko posmatra i kontroliše, bilo da je to država, društvo, mediji ili neka druga zlokobna sila, a ovaj film se upravo hrani takvom paranojom.
Slobodan Novokmet
S druge strane, „Invisible man“ Lija Vanela, koji još uvek pokušava da lansira Univerzalovu horor verziju Avengersa – „Dark universe“ radi nešto potpuno drugačije i time, makar zasada, apsolutno pobeđuje, čak i finansijski, sve ostale prethodnike. Li Vanel je zaradio svoje pravo da zasedne u rediteljsku stolicu ovog filma režijom „Upgrade-a“ gde je dokazao da mikroskopskim budžetom može da snimi potentan i nasilan tehno triler sa solidnim preokretom. Sličnu formulu presađuje i u priču o nevidljivom čoveku dajući joj sasvim neočekivani preokret – umesto neke SF špijunsko-trilerske ekstravagance, Vanel daje jedan pa skoro intiman, minimalistički pristup temi nadenjujući joj formu paranoidnog horor-trilera o ženi koju proganja bivši momak psihopata.
Zapravo, skoro se uopšte ili vrlo malo oslanjajući na specijalne efekte, Vanel postiže maksimum napetosti igrajući se bazičnim elementima filmske nelagode koji su tipični za horore, koristeći duge, zebnjive kadrove, gradeći sporu tenziju od iščekivanja, zvukova i strepnje, puštajući da mimika i teror na licu odlične Elizabet Mos, umesto CGI efekata, odrade posao dinamizacije i hiperbolizacije straha i napetosti. Zapravo, dajući svom filmu žanr paranoidnog trilera o proganjanju, slično hitu Džulije Roberts „Spavati s neprijateljem“, Vanel koncept nevidljivosti koristi samo kao dodatnu, odnosno propratnu alatku za postizanje tenzije, ni u jednom trenutku ne dozvolivši da to postane noseći element njegovog filma koji se više okreće oko traumatizovane i psihološki načete glavne junakinje kroz čiji se doživljaj prelama veliki deo priče.
Naravno, to ne znači da je film savršen i da u njemu nema nekih rupa, nelogičnosti i nakaradnih motivacija, pa čak i radnja o psihotičnom momku progonitelju koji koristi nevidljivost da bi napakostio bivšoj devojci deluje pomalo previše „in your face“ u doba #MeToo pokreta. Pokušaj da se „nevidljivost“ čak i naučno objasni jeste za pohvalu u drugoj polovini filma, iako kraj ostaje pomalo antiklimaktičan. Dobra stvar je što Vanel uspeva, koliko-toliko, da održi tenziju na zavidnom nivou i sačini jednu priču koja se hrani paranojom koja može doći bilo odakle, nije li jedan od najvećih strahova 21. veka upravo onaj da nas neko posmatra i kontroliše, bilo da je to država, društvo, mediji ili neka druga zlokobna sila, a ovaj film se upravo hrani takvom paranojom.
Slobodan Novokmet