SLAYER — Tri decenije „Ambisa“

Kao prosečan srednjoškolac na kraju 20. veka, kinte nikada nisam imao dovoljno u džepu – pod uslovom da ju je uopšte bilo. Kupovina piratskih albuma na diskovima je stoga bila veoma otežana, jer je izbor tokom školske nedelje bio ili pun stomak tokom boravka u obrazovnoj ustanovi ili puno srce dok se novi disk vrti. Zato nije smelo biti greške prilikom izbora…

U Požarevcu je, u Kosovskoj ulici, postojala kultna prodavnica piratskih diskova i kaseta – Šarlova. Tačnog naziva se ne sećam (čini mi se da je Music Box, ali stvarno nisam siguran), ali smo je svi zvali Kod Šarla jer ju je držao lik sa tim nadimkom. Jes‘ bio skoro kod Šarla, da li je dobio nešto novo? - Standardno pitanje koje smo jedni drugima iz društva postavljali barem jednom nedeljno. Koliko puta sam tamo odlazio samo da bih nekog od radnika mučio da preslušam ono što bi mi delovalo interesantno samo zbog omota, a da ništa nisam kupio! Ruku na srce, uvek je bilo neke priče tu, davanja saveta šta bi moglo da mi se svidi i tako dalje.

Elem, jednog odvratnog, oblačnog i kišovitog jesenjeg dana 1999. godine sam se zaputio ka Šarlu. Znam da je bila radna subota i da mi je bilo preko one stvari što sam pola subote izgubio bezveze. Upao sam u radnju nekih pola sata pred zatvaranje i odmah se bacio na odeljak sa metal muzikom. Izbor solidan, ali već solidno užegao – dosta toga ponuđenog se vuklo već neko vreme. Najednom vidim sličku bez imena benda i naziva albuma. Posegnem za njom i skontam da je u pitanju Slayer. Zamolim radnicu da pusti disk i… Čoveče! Taj rif, to zakucavanje i taj glas!


Odmah sam znao da je to – to. Ipak sam morao da čujem još nešto pre nego što izdvojim celonedeljnu ušteđevinu. Expendable Youth sam preslušao celu jer sam, afkors, bio tinejdžer kao i svaki drugi, sa osećajem neke nepravde. Klinac, šta da se radi. No, midtempo, naracija i ritmika vokala i onaj solo – kupljen sam bio. Kinta iz džepa izvađena, prebrojana i predata. Disk vraćen u kutiju, spakovan u kesicu i pravac doma.


Mala digresija: za Slayer sam čuo i pre nego što mi je Seasons in the Abyss dopao šaka, ali mi se nikada nije svideo. Reign in Blood sam čuo tek nekoliko godina kasnije. Čudno zvuči, ali do muzike se tada dolazilo malo teže, pogotovo ako niste znali veći broj ljudi koji su slušali metal. Ono što je cirkulisalo između nas koji smo se tada družili je bilo posve limitirano.

Po dolasku kući sam odmah pustio disk, bez da sam se obazirao na zavijanje stomaka. Posle uvodne War Ensamble sam željno iščekivao svaku sledeću. Na Dead Skin Mask sam potpuno otkinuo, naravno. Spora, teška kao crna zemlja. Apokaliptična nekako i neverovatno jeziva na samom kraju.


Skeletons of Society je sledeća numera koja me je oduševila. Da, ponovo jedna sporija. Čini mi se da se previše ljudi ložilo na speed metal stranu Slayera, dok su oni možda i najbolji bili u midtempo segmentu. Još kada u takvim numerama malo dodaju gas, te posle soloa sve začine slemerskim deonicama – tu nije moglo biti greške.

Zanimljivo je kako se čovek lako priseti ovakvih stvari. Još je zanimljivije da albume kao što je Seasons in the Abyss mogu pustiti dva puta sa razmakom od godinu dana, a da ću se osećati kao da sam ih dan pre toga slušao. Nikada nisam bio njihov hardkor fan i od celog opusa mi se kompletno sviđa samo nekoliko albuma. No, mišljenje jednog čoveka svakako neće promeniti činjenicu da su oni jedan od najvećih (ako ne i najveći) speed/thrash metal bendova svih vremena. Uticaj Slayera na kolege, potonje muzičare i bendove, fanove i sam žanr je nemerljiv.


Ta apokaliptičnost koja se proteže ne samo u tekstovima, već i u samoj atmosferi albuma ne može da ne natera slušaoca da ne pomisli: šta se zaista promenilo tokom svih ovih godina? Svet na rubu katastrofe, na samoj ivici ambisa koji veselo širi ruke kako bi ga zauvek zadržao za sebe. Pravi albumi nastaju u pravo vreme i taj trenutak u kome se čovečanstvo nalazi savršeno oslikavaju. I ne samo to: takvi albumi odlično oslikavaju svaki period u kome je čovečanstvo na nekoj vrsti prekretnice.


Antonio Jovanović