LOVE, DEATH & ROBOTS (2019)


Tim „Deadpool“ Milner i Dejvid Finčer producentski su upriličili ovu antologijsku animiranu seriju koja na, kroz različite stilove i tematska ishodišta predstavlja neke arhiteme naučne-fantastike, fantazije i horora, čineći to kroz neinhibirani pristup solidnim količinama nasilja, humora i krvi.

Predstavljajući svojevrsni odgovor 21. veka na kultnu animiranu kompilaciju „Heavy metal“, Finčer i Milner predstavljaju obilje motiva, tema i koncepata koji na različite načine tretiraju savremenе probleme (kao što je identitet, diskriminacija, ekologija), ali na momente sasvim besramno eksploatišu tipične trope iz pop kulture. Iako je nemoguće od 18 različitih epizoda očekivati ujednačen kvalitet, ipak u ovoj antologiji ima dovoljno ideja i više nego impresivne izvedbe (koja se posebno ogleda u kvalitetu animacije) da je možete posmatrati kao jedinstveno i samosvojno delo.

SEX EDUCATION (2019)


Coming of age tinejdžerske sapunjare nisu ništa novo ni revolucionarno, ali britanski „Sex education“ donekle revitalizuje ustaljenu formulu tako što nam daje zanimljive i dinamične likove koji se ponašaju i izgledaju u skladu sa svojim godinama, i pritome ih smešta u skoro zabačeno ruralno područje kojim kuljaju svi oni isti problemi kao i u velikom mestu.

Pratimo klinca (neuobičajeno ovde neiritantni Asa Baterfild) sa čijim se dečačkim seksualnim neiskustvom razni mogu poistovetiti, ali koji inteligencijom nadoknađuje društvenu čudnjikavost i manjak iskustva. Njegov način da se snađe u srednjoj školi punoj seksualnih pritisaka počinje da biva deljenje seksualnih saveta zbunjenim srednješkolcima koji se suočavaju sa najrazličitijim problemima koje najčeše rešavaju tako što idu glavom kroz zid ili kao vo u kupus. A ako biste pomislili odakle Asi bilo koji savet, recimo da ih je sve maznuo od majke – iskusnog seksualnog terapeta. Na taj način serija postaje kvazipametna, vrcava, na momente lasciva tinejdžerska dramedija koja se ne stidi da bude i banalno sirova i plastična u tretiranju svoje teme, ali koja pokazuje izvesnu toplinu u tretiranju likova koji prolaze kroz čitav niz tipično tinejdžerskih problema i kušnji. Stil ove serije vuče na 80-e godine i Ameriku iako se dešava u savremenom trenutku i u Britaniji, a duhovito je uporediti je s jednom sličnom serijom – The Inbetweeners. Dve serije ne mogu stilski i scenaristički biti drugačije iako se suštinski bave sličnim periodom, temama i problemima.

AFTER LIFE (2019)


Nova serija Rikija Džervejza predstavlja ga kao emotivnu olupinu, čoveka koji skrhan smrću žene ne može da iznađe motiv da bi nastavio dalje, te tone u ogorčenost, mizantropiju i malodušnost prema ljudima i poslu, koju leči otrovnim i zajedljivim komentarima.

Destruktivni samoprezir polako popušta interakcijama sa rodbinom i ljudima s posla koji ga nekako, mic po mic, lišavaju okorelih ljuštura depresije. Iako pomalo opterećena kvazifilozofiranjima, ovo je ipak pitka crna komedija o tome kako se nositi s gubitkom i gde naći odgovor kada izneveri svaka nada.

RUSSIAN DOLL (2018)


Pomislio bi čovek da su tropom iz „Dana mrmota“ već svi prekrdašili i da je koncept ponavljanja dana u beskonačnom krugu već iznošen do besvesti, a onda se pojavi jedna serija od 8 epizoda po pola sata koja uspe da tom konceptu nametne neočekivani obrt.

„Russian doll“ prati drčnu, ciničnu i otresitu Njujorčaniku Nadiju koja biva primorana da, nakon nesrećene smrti, stalno proživljava isti dan (ili isti vremenski period), koji je konstantno, posle svake smrti koja je očigledno neumitna i jedino sigurna, vraća u isti toalet ispred istog ogledala za vreme rođendanske žurke priređene njoj u čast (simbolično na 36. rođendan, isti koji je bio poslednji njenoj majci). Pokušavajući da shvati zašto joj se događa to što joj se događa, Nadija koristi svoju oporu, crnohumornu narav i teorije koje se kreću od religije, misticiza do astrofizike, međutim najveći proboj u razumevanju svoje situacije ostvaruje upoznajući osobu sa kojom očigledno deli prokletstvo ponavljanja dana. Da li su dve jedinke povezane ne nekom dubljem sudbinskom nivou i ima li li smisla u njihovom susretu, ostaje do kraja da se vidi. „Russian doll“ funkcioniše i kao drska i cinična komedija, i kao misterija, i kao psihološka drama, zavisno iz kog ugla se gleda, ali može delimično, kroz zabavan i neubačajan tretman „ponavljanja dana“, da se sagleda i kao jedna vrla studija o krizi srednjih godina, depresiji, mentalnom zdravlju, promašenosti života i predodređenosti sudbine.

THE KOMINSKY METHOD (2018)


Štoni bi rekli Ameri „nothing to write home about“, ali lepo je videti vremešne Daglasa i Arkina u jednom nepretencioznom serijskom angažmanu koji nema ni plot ni preterano razrađen razvoj karaktera, nego je donekle samo svakodnevica starenja, neumitna every day svaštoteka događaja koji tematizuju starost u Holivudu, prijateljstvo, porodične odnose i pomalo se obračunava sa životnim razočaranjima.

Ništa revolucionarno, niti će pomeriti bilo kakave granice humora na televiziji, ali u tradiciji već etabliranih grumpy old men (Matau i Lemon) ovo je pitka, lepo i sadržajno odglumljena i simpatična serija o omatorelom glumačkom „treneru“ koji je uvek bio blizu holivudskom glamuru, ali nikad zaista baš u njemu, i njegovom agentu, friška udovcu. Glumačka igra Daglasa i Arkina, koji se sjajno drži u 85. godini, jedini je razlog da se ovome da šansa.

THE BODYGUARD (2018)


Taman se ponadate da će odnekle da zapoje Vitni Hjuston, kad ono ne… hladni i uštogljeni Britnaci sočinili su seriju od 6 epizoda (šta će vam više) o visokotajnim međuvladinim operacijama i zaštitarima, da ne kažem hraniteljima tela visokih britanskih čuvara javnog reda, mira i zakona.

Pratimo sposobnog iako istraumatizovanog bivšeg vojnika, koji se nekad odazivao na ime Rob Stark, kako u novom zadatku čuva državnu sekretarku za bezbednost, koju, sasvim slučajno, odjednom svi žele mrtvom, pa možda čak i on. Intrige, zamešateljstva, preokreti, čak i akcije, svega toga ne manjka u ovoj hit seriji koja nije dorasla svojoj reputaciji, pre svega zbog izvesnog praznog hoda i promeni dinaminke u određenim epizodama, ali koja je sasvim solidan uradak britanskog akcionog trilera. Inače, zahvaljujući ovoj ulozi počelo je da se sve glasnije navija za Ričarda Madena da postane novi Bond. Iskreno, možda je za Bonda malo baby face, ali videćemo.

KIDDING (2018)


Posle godina glumačke apstinencije i lutanja, Džim Keri se vraća verovatno i ponajboljom svojom ulogom u poslednjih desetak godina, i to pod producentskom palicom Mišela Gontrija, divnog čudaka koji je podario „Eternal Sunshine“ njegovoj filmografiji.

Dvojac kreativnih ekscentrika sada nam predstavlja neobičnu mešavinu gondrijevske šarenolike neobičnosti sa tragikomedijom „Kidding“ – seriju o dečjem voditelju tipa Branko Kockica koji mora da balansira porodičnu tragediju sa vođenjem najpopularnije dečje emisije u zemlji. Keri apsolutno zaokuplja ulogu naizgled dobroćudnog, ali duboko uznemirenog pasivno-agresivnog glumca/voditelja koji biva pod pritiskom da održava fasadu dečjeg zabavljača dok mu se emotivni svet urušava mutirajući u različite bizarne situacije i odnose. Prava poslastica za sve one koji su sahranili Kerija glumca i u poslednje vreme viđali samo Kerija čudaka.

LOST IN SPACE (2018)


Nisam mislio da se oglašavam ovim povodom, ali me je dijareični efekat poslednje epizode naterao na mrčenje artije, tj. ekrana. „Lost in space“ je mogla da bude umereno zabavna porodična (dakle PG 13) naučno-fantastična eskapistička avantura u svemiru koja insistira na nauci pre nego fantaziji, osedlana uverljivim likovima i napetim situacijama, da se nije previše udavila u bljuzgi sentimentalne baruštine i očekivanih političko-korektnih gluposti koje diktiraju diversifikaciju gde za njom iskonski nema potrebe, kao na primer u okviru jedne porodice koja, izgleda, više ne sme da bude jedne narodnosti, koja god to bila, već mora malo da izmiksuje stvar zarad mira u kući.

Međutim, ako i progutate to, kao i činjenicu da sada majka (za razliku od originala gde je otac bio kolovođa) biva nadnaučnik i alfavođa porodice (što opet jeste dobrodošla promena koja ženskim likovima daje više slobode i kreativnosti na ekranu, ali se doima iznuđenom zbog aktuelne političke klime, pogotovo što je otac skoro pa satanizovan vojničkim zanimanjem i nekim lakonskim odnosom prema porodici), pitanje je da li ćete moći da svarite razne „povrać“ momente koji sevaju munjama na vaše nežno emotivno jezgro negde usred srca, a kao efekat dobijaju „suza mi suzu stiže“ (bukavlno) nivo dramaturgije iz TV sapunice meksičkog ranga. Dakle, sa manje koncentracije na tipičnu američku propagandu o porodičnim vrednostima praćenu lažnim emotivnim katarzama, i sa manje „young adult“ petparačkih pokušaja da se u akciju uvedu nesposobni tinejdžeri, ovo bi mogla da bude relativno zabavna SF igrarija koja je svetlosnim godinama udaljena od užasnog rimejka iz 1998. godine, međutim imajući pregršt svojih problema videćemo da li će biti goriva za drugu sezonu.

Slobodan Novokmet