Double Feature (IV): Joe Dante
Helly Cherry
Horor ulazi u mejnstrim
Džo Dante (Joe Dante, 1946) je američki režiser najpoznatiji po filmovima Gremlini i Gremlini 2: Novo leglo. Radi se o autoru koji je bio najaktivniji davnih osamdesetih, njegovi filmovi su bili namenjeni široj, bioskopskoj, „all ages“, publici, pa ga i dan danas mnogi ljudi pamte po tada veoma uspešnim naslovima kao što su Pirana, Urlikanje, Zona Sumraka... Dok ga recimo fanovi najznačajnije američke punk rock grupe Ramones posebno cene zato što je učestvovao u radu na filmu Rock 'n' Roll High School.
Kao što rekosmo Dante je radio filmove za širu publiku, danas bismo rekli mejnstrim. Dakle takve filmove koji u bioskopima mogli da okupe celu porodicu, ne samo okupe nego i da zabave, što je posebno važno za period kada su ljudi masovno udarali brigu na veselje i uživali u životu – osamdesete. Hladni rat se bližio kraju, odrastale su generacije mladih koje se nisu sećale turbulentnih šezdesetih i sumornih sedamdesetih. Tehnologija je počela da doživljava svoje vrhunce a proizvodi postaju jeftiniji i dostupniji širim masama - u domove su ulazili personalni kompjuteri i konzole za video-igrice, zaživeli su VHS plejeri, kasetofoni su izbacili kabaste ploče i gramofone ali ubrzo su iste te kasetofone smenili CD plejeri. Dakle osim što postaju jeftiniji i stoga dostupniji, proizvodi vrhunske tehnologije postaju manji, kompaktniji, praktičniji... Materijalno blagostanje doprinelo je tome da omladina ima relativno bezbrižnu mladost, da se njeno slobodno vreme produži a da im produkti tadašnje pop kulture – naročito tadašnja televizija, muzika i filmovi - postanu dostupniji nego ikada. I to nije bio slučaj samo u zapadnom svetu, nego i kod nas, u tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji!
Iako na samom početku osamdesetih SFRJ doživljava svoj ekonomski krah (bankrot, 1982.), tokom cele te dekade se ipak živelo relativno dobro, mnogi su zapravo živeli svoje najbolje dane ikada! Ali ne morate se oslanjati na svedočenja svojih roditelja, ili baka i deka, koji će vam pričati o odlasku na more svake godine, regresima i platama od hiljadu maraka, a zapravo se sa nostalgijom sećati svoje davne mladosti koja je i tako lepa sama po sebi - pogledajte samo jugoslovensku muzičku i fimsku produkciju iz tog doba! Godišnje se snimalo se na desetine filmova a izlazilo je na desetine danas već kultnih albuma! Najbolji muzički albumi koje i danas pamtite i puštate, najbolji filmovi koje i danas rado gledate a čije replike ćete pamtiti do kraja života, nastali su baš tih osamdesetih! Dakle jugoslovenska omladina je imala šta da gleda i šta da sluša, dok je o pop kulturi mogla da čita u časopisima Politikin zabavnik, Džuboks, Ritam, ITD, Rock 82, Svet kompjutera, Galaksija,...
Ono što je za tadašnju omladinu a naročito filmofile bilo od izuzetnog značaja, bila je pojava video klubova! Dakle, osamdesetih u kuće ulaze video-plejeri/video-rikorderi, više se nije moralo ići u bioskop ili čekati večernje ili kasnonoćne termine na televiziji da bi se pogledao neki dobar film. Ljudi su mogli sebi kupiti plejer pomoću kojeg su mogli da gledaju filmove sa video-kaseta. E sad, kako doći do tih video-kaseta? Na tržištu se pojavila potražnja a potražnja je donela ponudu – video-klubove! A šta je video-klub? Teoretski, video-klub je radnja u kojoj se iznajmljuju filmovi na video-kasetama (kasnije na DVD-ju). Filmovi koji su na video-kasetama su oni koji su svoju bioskopsku premijeru imali bar godinu dana ranije ili pak oni koji nikad nisu ni imali bioskopsku distribuciju nego su išli pravo na VHS tržište (dakle nisu baš prva liga filmova). Osim navedenog, legalna distribucija u tadašnjoj SFRJ je značila i adekvatne prevode (titlovanje) svih tih stranih filmova ...
Naravno, tu na scenu stupaju veoma lepe „prednosti naše zaostalosti“! Jugoslavija nije bila zapadni svet, nije bila veoma uređeno društvo, ljudi se nisu baš uvek i svuda držali zakona „kao pijani plota“, mnogo toga se radilo ispod žita, polulegalno ili čak sasvim ilegalno! Tako je bilo i sa skoro svim video-klubovima bivše Jugoslavije. Na kraju krajeva, bio je to kraj osamdesetih, privatna inicijativa se ohrabrivala i bio je to biznis kao i svaki drugi biznis i bio je to jedno vreme jedan jako dobar biznis! Dakle u tom momentu – kraj osamdesetih, sam početak devedesetih - nije bilo čudno da i one manje varoši imaju po nekoliko video-klubova! Kako su nastajali ti video-klubovi? Pa, pre svega, važno je priznati i reći da su skoro svi odreda bili piratski. Dakle - baš kao što je bio i slučaj sa audio-kasetama koje smo onomad svi presnimavali do besvesti (ako treba, onda samo prelepiš dole one dve rupice na kaseti) - postojali su valjda negde, neki distributeri ili čak video-klubovi koji su radili legalno, sa originalnim kasetama, ali u momentu kada bi neko negde kupio ili iznajmio originalnu video-kasetu sa nekim filmom, taj film se u kućnoj radinosti veoma lako mogao presnimiti na praznu video-kasetu i posedovati za dalja gledanja. Naravno, kod nas su se ta presnimavanja radila masovno i tako su ljdui mogli da kupuju piratske video-kasete i osnivaju svoje video-klubove. Već sa nekoliko stotina ili par hiljada tako nabavljenih video-kaseta - najveći broj tih malih video-klubova je imao oko hiljadu, par stotina po žanru – mogao se započeti biznis! Nažalost po filmofile, kada se iznajmio film iz takvog jednog video-kluba često se dobila tek 4. ili 5. generaciju snimka, film je bio u polumraku, sav u nekim mutnim bojama, još ako je traka bila istrošena od prekomerne upotrebe, za gledalački užitak u samom filmu nije puno ostajalo! Kasnije, kada su se baš obezobrazili, video-klubovi su nudili i tzv. bioskopske snimke, naši video-klubovi bi nudili video-kasete sa filmovima koji su pre nedelju-dve imali svoju svetsku bioskopsku premijeru! Naravno, tu je tek slika bivala očajna, često na granici negledljivosti! Ali mnoge tadašnje hit-filmove pamtimo upravo na osnovu gledanja na tim i takvim video-kasetama ...
Jedna od odlika tadašnjih video-klubova je i ta da nisu puno obraćali pažnju na umetničku stranu kinematografije, nego se u većini nabavljalo i nudilo ono što će „ići“ kod naroda, dakle hitovi, mejnstrim. Zato su odeljci sa hororima i SF-om umeli da budu prilično siromašni i formirani bez neke dublje posvećenosti autorima, sagama, podžanrovima i sl. Na svu sreću, osamdesetih se sasvim lako saznavalo šta je u hororu i SF-u najbitnije, pa su sve to i naši video-klubovi imali u ponudi: Osmi putnik, Stvor, Strava u ulici Brestova, Petak 13, Isterivači duhova, Pobesneli Maks, Konan, Zla smrt, Muva,...
Filmovi koji su se tada odlično pokazali i u bioskopima i u video-klubovima su bili filmovi Džoa Dantea – Gremlini i Urlikanje.
Gremlini (Gremlins, 1984) su bili veliki bioskopski hit i sasvim opravdano su postali deo kulta pop kulture osamdesetih. U ovom filmu tinejdžer Bili Pelcer od svog oca za božić dobija malo krzneno stvorenje od sorte koja se naziva mogvaji. Bili svom mogvaju daje ime Gizmo ali veoma brzo krši veoma važno pravilo, da se mogvaji ne smeju hraniti posle ponoći. Prekršeno pravilo za svoj rezultat ima nastanak gremlina, odvratnih malih reptiloidnih i agresivnih stvorenja koja kreću da divljaju, napadaju i ubijaju ljude po gradu. Radi se o veoma zabavnom filmu u kojem je postignut savršeni miks komedije i horora, u svoje vreme izuzetno je zadovoljio i biskopsku publiku i kritičare!
A kada se u to vreme tražio horor film o vukodlacima, izbor je bio sasvim lak – ili Landisov American Werewolf in London ili Danteov The Howling! Ovaj drugi je dobio srpsko-hrvatski prevod tj. naziv Urlikanje (1981) i kao takav postao kultni naslov u video-klubovima osamdesetih! Posle nekih šokantnih dešavanja u njenom istraživačkom poslu, novinarka Karen White odlazi u planinsko odmaralište negde duboko u šumama Kalifornije. Iako bi trebalo da se odmore i oporave, Karen i njen muž postaju žrtve kolonije vukodlaka ...
I Gremlini i Urlikanje se odlikuju specijalnim efektima koji su zaista priča za sebe, i prema tadašnjim i prema i današnjim kriterijumima, specijalni efekti i efekti maske su u oba filma na nivou pravih umetničkih dela! Nažalost, ovi efekti su ostali duboko u senci za sve one koji su ova dva filma po prvi put pogledali u vreme naših lokalnih video-klubova, sa video-kaseta na kojima je bio snimak pet-šest generacija udaljen od originala... Zato upoznajte se (ponovo) sa vremenima kada je horor umeo da na pravi način bude zabavan. Odgledajte još večeras ovaj uzbudljivi Double Feature: Gremlins i The Howling. I slobodno jedite i pijte štogod!
A noćne more, one su i sada zagarantovane!
Janko Takač
Džo Dante (Joe Dante, 1946) je američki režiser najpoznatiji po filmovima Gremlini i Gremlini 2: Novo leglo. Radi se o autoru koji je bio najaktivniji davnih osamdesetih, njegovi filmovi su bili namenjeni široj, bioskopskoj, „all ages“, publici, pa ga i dan danas mnogi ljudi pamte po tada veoma uspešnim naslovima kao što su Pirana, Urlikanje, Zona Sumraka... Dok ga recimo fanovi najznačajnije američke punk rock grupe Ramones posebno cene zato što je učestvovao u radu na filmu Rock 'n' Roll High School.
Kao što rekosmo Dante je radio filmove za širu publiku, danas bismo rekli mejnstrim. Dakle takve filmove koji u bioskopima mogli da okupe celu porodicu, ne samo okupe nego i da zabave, što je posebno važno za period kada su ljudi masovno udarali brigu na veselje i uživali u životu – osamdesete. Hladni rat se bližio kraju, odrastale su generacije mladih koje se nisu sećale turbulentnih šezdesetih i sumornih sedamdesetih. Tehnologija je počela da doživljava svoje vrhunce a proizvodi postaju jeftiniji i dostupniji širim masama - u domove su ulazili personalni kompjuteri i konzole za video-igrice, zaživeli su VHS plejeri, kasetofoni su izbacili kabaste ploče i gramofone ali ubrzo su iste te kasetofone smenili CD plejeri. Dakle osim što postaju jeftiniji i stoga dostupniji, proizvodi vrhunske tehnologije postaju manji, kompaktniji, praktičniji... Materijalno blagostanje doprinelo je tome da omladina ima relativno bezbrižnu mladost, da se njeno slobodno vreme produži a da im produkti tadašnje pop kulture – naročito tadašnja televizija, muzika i filmovi - postanu dostupniji nego ikada. I to nije bio slučaj samo u zapadnom svetu, nego i kod nas, u tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji!
Iako na samom početku osamdesetih SFRJ doživljava svoj ekonomski krah (bankrot, 1982.), tokom cele te dekade se ipak živelo relativno dobro, mnogi su zapravo živeli svoje najbolje dane ikada! Ali ne morate se oslanjati na svedočenja svojih roditelja, ili baka i deka, koji će vam pričati o odlasku na more svake godine, regresima i platama od hiljadu maraka, a zapravo se sa nostalgijom sećati svoje davne mladosti koja je i tako lepa sama po sebi - pogledajte samo jugoslovensku muzičku i fimsku produkciju iz tog doba! Godišnje se snimalo se na desetine filmova a izlazilo je na desetine danas već kultnih albuma! Najbolji muzički albumi koje i danas pamtite i puštate, najbolji filmovi koje i danas rado gledate a čije replike ćete pamtiti do kraja života, nastali su baš tih osamdesetih! Dakle jugoslovenska omladina je imala šta da gleda i šta da sluša, dok je o pop kulturi mogla da čita u časopisima Politikin zabavnik, Džuboks, Ritam, ITD, Rock 82, Svet kompjutera, Galaksija,...
Ono što je za tadašnju omladinu a naročito filmofile bilo od izuzetnog značaja, bila je pojava video klubova! Dakle, osamdesetih u kuće ulaze video-plejeri/video-rikorderi, više se nije moralo ići u bioskop ili čekati večernje ili kasnonoćne termine na televiziji da bi se pogledao neki dobar film. Ljudi su mogli sebi kupiti plejer pomoću kojeg su mogli da gledaju filmove sa video-kaseta. E sad, kako doći do tih video-kaseta? Na tržištu se pojavila potražnja a potražnja je donela ponudu – video-klubove! A šta je video-klub? Teoretski, video-klub je radnja u kojoj se iznajmljuju filmovi na video-kasetama (kasnije na DVD-ju). Filmovi koji su na video-kasetama su oni koji su svoju bioskopsku premijeru imali bar godinu dana ranije ili pak oni koji nikad nisu ni imali bioskopsku distribuciju nego su išli pravo na VHS tržište (dakle nisu baš prva liga filmova). Osim navedenog, legalna distribucija u tadašnjoj SFRJ je značila i adekvatne prevode (titlovanje) svih tih stranih filmova ...
Naravno, tu na scenu stupaju veoma lepe „prednosti naše zaostalosti“! Jugoslavija nije bila zapadni svet, nije bila veoma uređeno društvo, ljudi se nisu baš uvek i svuda držali zakona „kao pijani plota“, mnogo toga se radilo ispod žita, polulegalno ili čak sasvim ilegalno! Tako je bilo i sa skoro svim video-klubovima bivše Jugoslavije. Na kraju krajeva, bio je to kraj osamdesetih, privatna inicijativa se ohrabrivala i bio je to biznis kao i svaki drugi biznis i bio je to jedno vreme jedan jako dobar biznis! Dakle u tom momentu – kraj osamdesetih, sam početak devedesetih - nije bilo čudno da i one manje varoši imaju po nekoliko video-klubova! Kako su nastajali ti video-klubovi? Pa, pre svega, važno je priznati i reći da su skoro svi odreda bili piratski. Dakle - baš kao što je bio i slučaj sa audio-kasetama koje smo onomad svi presnimavali do besvesti (ako treba, onda samo prelepiš dole one dve rupice na kaseti) - postojali su valjda negde, neki distributeri ili čak video-klubovi koji su radili legalno, sa originalnim kasetama, ali u momentu kada bi neko negde kupio ili iznajmio originalnu video-kasetu sa nekim filmom, taj film se u kućnoj radinosti veoma lako mogao presnimiti na praznu video-kasetu i posedovati za dalja gledanja. Naravno, kod nas su se ta presnimavanja radila masovno i tako su ljdui mogli da kupuju piratske video-kasete i osnivaju svoje video-klubove. Već sa nekoliko stotina ili par hiljada tako nabavljenih video-kaseta - najveći broj tih malih video-klubova je imao oko hiljadu, par stotina po žanru – mogao se započeti biznis! Nažalost po filmofile, kada se iznajmio film iz takvog jednog video-kluba često se dobila tek 4. ili 5. generaciju snimka, film je bio u polumraku, sav u nekim mutnim bojama, još ako je traka bila istrošena od prekomerne upotrebe, za gledalački užitak u samom filmu nije puno ostajalo! Kasnije, kada su se baš obezobrazili, video-klubovi su nudili i tzv. bioskopske snimke, naši video-klubovi bi nudili video-kasete sa filmovima koji su pre nedelju-dve imali svoju svetsku bioskopsku premijeru! Naravno, tu je tek slika bivala očajna, često na granici negledljivosti! Ali mnoge tadašnje hit-filmove pamtimo upravo na osnovu gledanja na tim i takvim video-kasetama ...
Jedna od odlika tadašnjih video-klubova je i ta da nisu puno obraćali pažnju na umetničku stranu kinematografije, nego se u većini nabavljalo i nudilo ono što će „ići“ kod naroda, dakle hitovi, mejnstrim. Zato su odeljci sa hororima i SF-om umeli da budu prilično siromašni i formirani bez neke dublje posvećenosti autorima, sagama, podžanrovima i sl. Na svu sreću, osamdesetih se sasvim lako saznavalo šta je u hororu i SF-u najbitnije, pa su sve to i naši video-klubovi imali u ponudi: Osmi putnik, Stvor, Strava u ulici Brestova, Petak 13, Isterivači duhova, Pobesneli Maks, Konan, Zla smrt, Muva,...
Gremlini (Gremlins, 1984) su bili veliki bioskopski hit i sasvim opravdano su postali deo kulta pop kulture osamdesetih. U ovom filmu tinejdžer Bili Pelcer od svog oca za božić dobija malo krzneno stvorenje od sorte koja se naziva mogvaji. Bili svom mogvaju daje ime Gizmo ali veoma brzo krši veoma važno pravilo, da se mogvaji ne smeju hraniti posle ponoći. Prekršeno pravilo za svoj rezultat ima nastanak gremlina, odvratnih malih reptiloidnih i agresivnih stvorenja koja kreću da divljaju, napadaju i ubijaju ljude po gradu. Radi se o veoma zabavnom filmu u kojem je postignut savršeni miks komedije i horora, u svoje vreme izuzetno je zadovoljio i biskopsku publiku i kritičare!
A kada se u to vreme tražio horor film o vukodlacima, izbor je bio sasvim lak – ili Landisov American Werewolf in London ili Danteov The Howling! Ovaj drugi je dobio srpsko-hrvatski prevod tj. naziv Urlikanje (1981) i kao takav postao kultni naslov u video-klubovima osamdesetih! Posle nekih šokantnih dešavanja u njenom istraživačkom poslu, novinarka Karen White odlazi u planinsko odmaralište negde duboko u šumama Kalifornije. Iako bi trebalo da se odmore i oporave, Karen i njen muž postaju žrtve kolonije vukodlaka ...
I Gremlini i Urlikanje se odlikuju specijalnim efektima koji su zaista priča za sebe, i prema tadašnjim i prema i današnjim kriterijumima, specijalni efekti i efekti maske su u oba filma na nivou pravih umetničkih dela! Nažalost, ovi efekti su ostali duboko u senci za sve one koji su ova dva filma po prvi put pogledali u vreme naših lokalnih video-klubova, sa video-kaseta na kojima je bio snimak pet-šest generacija udaljen od originala... Zato upoznajte se (ponovo) sa vremenima kada je horor umeo da na pravi način bude zabavan. Odgledajte još večeras ovaj uzbudljivi Double Feature: Gremlins i The Howling. I slobodno jedite i pijte štogod!
A noćne more, one su i sada zagarantovane!
Janko Takač