DALLAS BUYERS CLUB (2013) – Klub dobrih uloga
Helly Cherry
„Poslovni klub Dalas“ koliko je film o transformaciji pojedinca od sebične, samožive, šovinističke nakaze do neumoljivog borca protiv medicinskog establišmenta i farmaceutske mafije, toliko je i film o transformaciji glumca Metjua Mekonahija od idola penušastih romantičnih komedija do ozbiljnog dramskog glumca velikih dometa i opsega.
Nagli zaokret koji je Metju Mekonahi napravio pre nekoliko godina u odabiru uloga, verovatno zgađen i kvalitetom i prijemom nekih svojih romantičnijih filmova, a osećajući da može više i bolje, doveo je do toga da ovaj Teksašanin 2010. spali sve mostove iza sebe, potpuno se mentalno i fizički ogoli, pročisti, podvuče crtu i krene ispočetka. Počelo je solidnim „Advokatom iz Linkolna“ gde je podsetio koliko se dobro snalazi u ulogama prevrtljivih pravnika, a nastavilo se nizom riskantnih, niskobudžetnih i solidno prihvaćenih filmova kao što su „Killer Joe“, „The Paperboy„, „Mud“, „Bernie“ i „Magični Majk“. Njegova evolucija, međutim, nije mogla biti potpuna i sveobuhvatna dok nije naišao „Poslovni klub Dalas“, film koji ga je naterao da se u potpunosti odrekne svog mačo imidža i prepoznatljive preplanule fizičke spremnosti i da se osloni isključivo na emotivni raspon kojim je raspolagao. Naravno, publicitet ulozi obezbedio je rigoroznim tretmanom kojim je izgubio preko 20 kilograma da bi što vernije dočarao osobu obolelu od AIDS-a.
„Poslovni klub Dalas“ je jedna realistično ispričana priča o mutnom razdoblju reganovske Amerike, kada je sida hvatala pun zamah među neprosvećenim a lakomislenim življem, a medicinska zaštita bila tek puki izgovor za izdavanje plasibo lekova. Celokupna radnja filma leži na plećima Mekohahijevog performasna. On je imao izuzetno nazahvalan zadatak da, lišen fizičke privlačnosti na čiju kartu je dugo igrao, portretiše čoveka, rodeo jahača, koji živi jednim poročnim, zatucanim i raskalašnim životom razapetim između mizoginosti i homofobičnosti. Kada saznaje da boluje od side, Mekonahijev lik Ron Vudford ulazi u bespoštednu borbu protiv američkog medicinskog sistema, dizajniranog da zgrće profit farmaceutskim kompanijama, kao i u borbu protiv opakih posledica same bolesti, ali i svoje destruktivne naravi. U potrazi za lekovima koji se mogu naći na crnom tržištu Ron Vudford ulazi u nevoljno, ali neophodno partnerstvo sa pitomim transvestitom Rejonom (Džared Leto). Međutim, film ne bi uopšte funkcioniso da Mekonahi nije vrlo ubedljivo dočarao tranziciju glavnog lika od nesimpatičnog šoviniste do čoveka koji se iskreno i požrtvovano bori protiv sistema, prihvativši ograničenja svoje smrtnosti i bolesti i razvijajući novo poštovanje prema ljudima koje je do tada bezrazložno mrzeo. Takođe, simptomatično je da najžilavija perjanica borbe protiv AIDS-a postane heteroseksualac koji je počeo film kao izraziti homofob, u čemu se mora pročitati dašak ironije.
Odnos Rona i Rejona, iako počiva na netrpeljivosti i predrasudama, razvija se u splet iskrenog i požrtvovanog prijateljstva, a Mekonahi i Leto vrlo suptilno dočaravaju taj odnos bez ikakvih suvišnih glumačkih trzavica, patetike ili lažnog sentimentalizma. Iako uloge deluju kao da su dizajnirane za Oskara, one ipak uspevaju da prevaziđu taj očigledni senzacionalizam i nametnu se spontanošću i prirodnošću. „Poslovni klub Dalas“ je ostvarenje koje u potpunosti počiva na glumi dvojice protagonista, a uverljivost, požrtvovanost i upečatljivost tih uloga drži na okupu ovu sumornu i osveščućuju priču koja svojim delimičnim socijalnim angažmanom potkačinje uvek aktuelno pitanje američke zdravstvene zaštine i pohlepnih farmaceutskih kompanija. Iskrenost i izgaranje koje su Mekonahi i Leto uneli u svoje uloge pokazuju da su sami glumci prešli dugačak put od holivudskih izgnanika (Leto nije snimao ništa pre ovoga 5 godina, a Mekonahi je konačno ovim filmom slomio kalup romantične zvezde) što je iskustvo koje su bezrezrevno preneli u film.
Slobodan Novokmet
Nagli zaokret koji je Metju Mekonahi napravio pre nekoliko godina u odabiru uloga, verovatno zgađen i kvalitetom i prijemom nekih svojih romantičnijih filmova, a osećajući da može više i bolje, doveo je do toga da ovaj Teksašanin 2010. spali sve mostove iza sebe, potpuno se mentalno i fizički ogoli, pročisti, podvuče crtu i krene ispočetka. Počelo je solidnim „Advokatom iz Linkolna“ gde je podsetio koliko se dobro snalazi u ulogama prevrtljivih pravnika, a nastavilo se nizom riskantnih, niskobudžetnih i solidno prihvaćenih filmova kao što su „Killer Joe“, „The Paperboy„, „Mud“, „Bernie“ i „Magični Majk“. Njegova evolucija, međutim, nije mogla biti potpuna i sveobuhvatna dok nije naišao „Poslovni klub Dalas“, film koji ga je naterao da se u potpunosti odrekne svog mačo imidža i prepoznatljive preplanule fizičke spremnosti i da se osloni isključivo na emotivni raspon kojim je raspolagao. Naravno, publicitet ulozi obezbedio je rigoroznim tretmanom kojim je izgubio preko 20 kilograma da bi što vernije dočarao osobu obolelu od AIDS-a.
Odnos Rona i Rejona, iako počiva na netrpeljivosti i predrasudama, razvija se u splet iskrenog i požrtvovanog prijateljstva, a Mekonahi i Leto vrlo suptilno dočaravaju taj odnos bez ikakvih suvišnih glumačkih trzavica, patetike ili lažnog sentimentalizma. Iako uloge deluju kao da su dizajnirane za Oskara, one ipak uspevaju da prevaziđu taj očigledni senzacionalizam i nametnu se spontanošću i prirodnošću. „Poslovni klub Dalas“ je ostvarenje koje u potpunosti počiva na glumi dvojice protagonista, a uverljivost, požrtvovanost i upečatljivost tih uloga drži na okupu ovu sumornu i osveščućuju priču koja svojim delimičnim socijalnim angažmanom potkačinje uvek aktuelno pitanje američke zdravstvene zaštine i pohlepnih farmaceutskih kompanija. Iskrenost i izgaranje koje su Mekonahi i Leto uneli u svoje uloge pokazuju da su sami glumci prešli dugačak put od holivudskih izgnanika (Leto nije snimao ništa pre ovoga 5 godina, a Mekonahi je konačno ovim filmom slomio kalup romantične zvezde) što je iskustvo koje su bezrezrevno preneli u film.
Slobodan Novokmet