THE MULE (2019) - I kokain je cvećarski zanat
Helly Cherry
Klint Istvud, nesumnjiva legenda američkog filma, pod stare dane koristi istinitu priču o 90-godišnjem cvećaru koji postaje „mazga“ za narko kartel, prevozeći drogu diljem Amerike i radeći to nonšalantno, kao da je u pitanju kvantaški krompir. Istvud je nesumnjivo veliki američki reditelj i važno mu, s tim u vezi, da kroz ovu blago bizarnu temu, koja bi mogla da prođe kao kraći članak u novinama, nafiluje esencijalnim američkim temama, što onim intimnim kao što je porodica i iskupljenje, što onim širim društvenim, kao što je rasizam.
Istvudov lik je isluženi cvećar kome je internet progutao posao, a koji je zbog istog zapostavljao porodicu, on je onaj tip Amerikanca starog kova koji sa sobom nosi iskustvo i proživljenost, vrednosti neke istrošene, ali još žilave Amerike i koji zbog godina kaže sve što mu je na duši. Samim tim ovo postaje neka labudova pesma Istvudove glumačke karijere, ali i filmski pamflet kojim Istvud kao miri različite etničke netrpeljivosti u svom filmu, ali zapravo pokazuje i dalje žilavi rasizam one stare, konzervativne Amerike koju i on predstavlja. Zato on bez problema Afroamerikance izlapelo naziva „crnčugama“ u ovom filmu iako sa najboljim namerama, njegovo povremeno pričanje španskog deluje kao loša šala, a Meksikanci su uglavnom predstavljeni stereotipno, kao narko bosevi, wannabe krimosi, a ozbiljan narko akrtel kao plejbojeva vila koje bi se postideo i Hju Hefner. Dakle, kod Istvuda je sve to na dlanu, sve uprošćeno, pojednostavljeno, svedeno na prvu asocijaciju.
Ali, srećom, film iskupljuje, donekle, ta intimnija, porodična komponenta koja je tiha, ne baš suptilna, ali snažna i plemenita i nosi sa sobom pravu, iako previše očiglednu poruku i emociju. Film obiluje nekim nelogičnostima i na momente je očigledno da je režiran u skladu s Istvudovim godinama, svet skromnog cvećara predstavljen je kao zabavniji i napetiji nego da je u pitanju berzanski broker, stalno se potencira na dihotomiji stari-mladi, iskusni-neiskusni, film pri kraju deluje nekako zbrzano i antiklimatično, pola načetih likova ne dobija nikakvu konkluziju itd. I pored svega, Istvudu treba odati priznanje za rad i činjenicu da je u tim godinama spakovao kakav-takav slow burn krimić i da je od novinskog članka i istinite priče izvukao ipak gledljiv film koji neće detronizovati njegovu mitsku figuru „kauboja bez imena“, već će pokazati da uprkos svemu Klint ostaje žilavi proamerički vesnik starih vrednosti.
Slobodan Novokmet
Istvudov lik je isluženi cvećar kome je internet progutao posao, a koji je zbog istog zapostavljao porodicu, on je onaj tip Amerikanca starog kova koji sa sobom nosi iskustvo i proživljenost, vrednosti neke istrošene, ali još žilave Amerike i koji zbog godina kaže sve što mu je na duši. Samim tim ovo postaje neka labudova pesma Istvudove glumačke karijere, ali i filmski pamflet kojim Istvud kao miri različite etničke netrpeljivosti u svom filmu, ali zapravo pokazuje i dalje žilavi rasizam one stare, konzervativne Amerike koju i on predstavlja. Zato on bez problema Afroamerikance izlapelo naziva „crnčugama“ u ovom filmu iako sa najboljim namerama, njegovo povremeno pričanje španskog deluje kao loša šala, a Meksikanci su uglavnom predstavljeni stereotipno, kao narko bosevi, wannabe krimosi, a ozbiljan narko akrtel kao plejbojeva vila koje bi se postideo i Hju Hefner. Dakle, kod Istvuda je sve to na dlanu, sve uprošćeno, pojednostavljeno, svedeno na prvu asocijaciju.
Ali, srećom, film iskupljuje, donekle, ta intimnija, porodična komponenta koja je tiha, ne baš suptilna, ali snažna i plemenita i nosi sa sobom pravu, iako previše očiglednu poruku i emociju. Film obiluje nekim nelogičnostima i na momente je očigledno da je režiran u skladu s Istvudovim godinama, svet skromnog cvećara predstavljen je kao zabavniji i napetiji nego da je u pitanju berzanski broker, stalno se potencira na dihotomiji stari-mladi, iskusni-neiskusni, film pri kraju deluje nekako zbrzano i antiklimatično, pola načetih likova ne dobija nikakvu konkluziju itd. I pored svega, Istvudu treba odati priznanje za rad i činjenicu da je u tim godinama spakovao kakav-takav slow burn krimić i da je od novinskog članka i istinite priče izvukao ipak gledljiv film koji neće detronizovati njegovu mitsku figuru „kauboja bez imena“, već će pokazati da uprkos svemu Klint ostaje žilavi proamerički vesnik starih vrednosti.
Slobodan Novokmet