SHAZAM! – Hokus-pokus prevarantus
Helly Cherry
Apsolutno poštujem odluku DC-ja da snimi lagani, neopterećujući, duhoviti superherojski film i time se malo približi mlađoj publici i uspostavi još neke koordinate svog univerzuma koji pokušava da reprodukuje uspeh Marvelovih filmova. S tim u vezi, može se reći da je Shazam! njihov „Ant-man“, iako po karakteristikama više vuče na „Dr Strendža“, jer ulazi u svet magije, čarobnjaštva i hokus-pokus zamešateljstva kome ne trebaju Betmenova motivacija ili Ajronomenovi gedžeti.
I tu leže i neki problemi koji pomalo bacaju mrlju na ovaj film koji je pokazivao divan potencijal da bude jedna živahna dečja razbibriga. Prvo da vidimo šta tu valja. Pre svega Zakari Livaj koji je za mene pravo otkrovenje u ulozi superheroja nekada znanog pod sada „ukradenim“ imenom Kapetan Marvel. Livaj je energičan, zabavan, nenametljivo šarmantan i prirodan u ulozi 30-godišnjaka u kojme čuči um 15-godišnjaka i koji najednom mora da se suoči i izbori sa neverovatnim moćima koje su mu bukvalno pale u krilo. Livaj ovom ulogom može ubuduće da se nametne kao Rajan Rejnolds za nešto nezahtevniju i PG-13 publiku, iako je uglavnom etabliran kao televizijski glumac. Film ima zaista duhovite i simpatične deonice i one se mahom tiču Livajevog odnosa prema novostečenim moćima, deluje to onako dečački razigrano, entuzijastično i naivno. Takođe, što suptilna što vrlo namerna i promoterska namigivanja ostalim DC-jevim „propertijima“ su gotovo na svakom koraku, što ume malo da zasmeta, ali ipak čini ovaj film jasno pozicioniranim unutar univerzuma kojim suvereno vladaju Supermen i Betmen. Takođe, simpatična je i posveta filmu „Big“ sa Tomom Henksom sa kojim ovaj film deli osnovni identitet, a to je dečak koji se budi u telu odraslog čoveka, samo što je ovaj put taj čovek moćan kao Supermen. I „poruke“ kroz film, iako naivno proameričke, u biti su pozitivne, a to su porodične vrednosti, zajedništvo, drugarstvo, potraga za sopstvenim identitetom i ideja da se kroz imidž superherojštine zapravo mogu naučiti pozitivne etičke i socijalne veštine. Sporedni lik, dječarac koji pomaže Biliju da prihvati svoju novu sudbinu, pomalo je naporan, ali u suštini svarljiv kao brzopričajući „gik“ čije prisustvo pomaže da ovaj film stekne i fusnostu blage satire i dekonstrukcije superherojskog filma koji u rukama nekih drugih autora pokušava da bude smrtno ozbiljan.
Ono što ne valja je zapravo pokušaj da se u jednu laganu dečju priču inkorporiraju ozbiljni elementi i da se svet Shazama! bolje etablira, definiše i shvati. Pre svega nejasna je odluka da se odmah u prvi film uvede prototipični negativac Dr Sivana – koji štrči svojom kempi „zlikovštinom“ kao lik iz crtanog-filma koji se greškom obreo u igranom i koji barata nekim spletom čarobnjaštva koji uključuje sedan smrtnih grehova, što deluje potpuno deplasirano za film koji pretenduje na mlađu publiku. Film je mogao sasvim lepo da funkcioniše i bez arhizlikovca i da se bavi samo svakodnevnim pokušajima Bilijevim da ovlada svojim moćima. Takođe, svet magije koji zaposeda i prepliće se sa stvarnim svetom uopšte nije dokraja objašnjen niti čak jasno definisan – čuju se tu neka ekspoziciona naklapanja, ali lično, meni, ništa nije bilo jasno, ko su oni, šta čuvaju, od koga, zašto Bili mora da postane novi „šampion“ i šta su tačno njegove obaveze u budućnosti. Takođe, iako je Bili Batson simpatičan i u realnosti utemeljen lik, ostaje pomalo nejasno na osnovu kojih to moralnih kvaliteta baš on biva izabran da postane „šampion“. I šta njegova potraga za biološkom majkom koja ga je ostavila kad je ovaj imao tri godine (BTW – zar je u Americi moguće tek tako ostaviti trogodišnje dete na vašaru i da to niko iz tvoje dalje i bliže okoline ne sazna i ne pita te, ćero gde ti je sin?) zapravo govori o njemu i da li je taj deo film uopšte neophodan da pokaže njegove moralne ili bilo koje druge kvalitete?
Dosta toga u ovom filmu s te strane ne štima, što ne znači da nema mesta za popravni, ovaj se svet mora bolje objasniti, a Bili mora steći neki konkretniji odnos prema svojim moćima koje je u ovom filmu tretirao dosta lakonski i kao plejstejšn koji se može po potrebi uključiti za igru i razbibrigu.
Slobodan Novokmet
Ono što ne valja je zapravo pokušaj da se u jednu laganu dečju priču inkorporiraju ozbiljni elementi i da se svet Shazama! bolje etablira, definiše i shvati. Pre svega nejasna je odluka da se odmah u prvi film uvede prototipični negativac Dr Sivana – koji štrči svojom kempi „zlikovštinom“ kao lik iz crtanog-filma koji se greškom obreo u igranom i koji barata nekim spletom čarobnjaštva koji uključuje sedan smrtnih grehova, što deluje potpuno deplasirano za film koji pretenduje na mlađu publiku. Film je mogao sasvim lepo da funkcioniše i bez arhizlikovca i da se bavi samo svakodnevnim pokušajima Bilijevim da ovlada svojim moćima. Takođe, svet magije koji zaposeda i prepliće se sa stvarnim svetom uopšte nije dokraja objašnjen niti čak jasno definisan – čuju se tu neka ekspoziciona naklapanja, ali lično, meni, ništa nije bilo jasno, ko su oni, šta čuvaju, od koga, zašto Bili mora da postane novi „šampion“ i šta su tačno njegove obaveze u budućnosti. Takođe, iako je Bili Batson simpatičan i u realnosti utemeljen lik, ostaje pomalo nejasno na osnovu kojih to moralnih kvaliteta baš on biva izabran da postane „šampion“. I šta njegova potraga za biološkom majkom koja ga je ostavila kad je ovaj imao tri godine (BTW – zar je u Americi moguće tek tako ostaviti trogodišnje dete na vašaru i da to niko iz tvoje dalje i bliže okoline ne sazna i ne pita te, ćero gde ti je sin?) zapravo govori o njemu i da li je taj deo film uopšte neophodan da pokaže njegove moralne ili bilo koje druge kvalitete?
Dosta toga u ovom filmu s te strane ne štima, što ne znači da nema mesta za popravni, ovaj se svet mora bolje objasniti, a Bili mora steći neki konkretniji odnos prema svojim moćima koje je u ovom filmu tretirao dosta lakonski i kao plejstejšn koji se može po potrebi uključiti za igru i razbibrigu.
Slobodan Novokmet