Žali bože budžeta za kostim i lokacije, kada osnovni element uprizorenja ove istorijske drame, a to je gluma, pada i spotiče se na svakom koraku, da ne spominjemo scenario koji se iz petnih žila trudi da zvuči konspiratorno, ali nam zapravo donosi samo niz istorijskih netačnosti i nasilno osavremenjeni duh vremena koji ima i potencira sve, od crnih ljudi na škotskom dvoru do raspusnog i devijantnog ponašanja (dok se Šiler i Cvajg prevrću u grobu).

Meri je ekranizovana sijaset puta (prebrojao sam osam) od čega je možda ponajbolja adaptacija sa Vanesom Redgrejv, ali u svesti publike najsvežija ona u kojoj se sa istom obračunava Kejt Blančet kao Kraljica Elizabeta. Iako je film projektovan kao pretendent na Oskare, jednostvano nivo glume kojom ga snabdevaju dve inače sposobne i u poslednje vreme dosta protežirane mlade glumice – Širša Rounan i Margo Robi, skandalozno ne uspeva da dosenči čak ni delić onoga koliko je velika senka koju su preko engleske istorije bacile ove dve jake žene. Umesto odlučnosti, jačine, političkog marifetluka i zamešateljstva ono što dobijamo, pogotovo od Margo Robi, nadasve je duhovito i nedoraslo ne samo Elizabeti nego i crnom ispod nokta Kejt Blančet koja je svoju Elizabetu opunokrvila živim, mesnatim i nabreklim emocijama i kredibilitetom. Sve manjkavosti izlaze u sceni u kojoj se dve žene sreću (koja se inače nije nikada desila) i koja uemsto da pršti napetošću, deluje kao balet gejši međ raširenim čarfavima. Film se može pogledati kao naopaka lekcija iz daleke nam i nebliske istorije posle koje bi đak, ako bi se pozivao na ono što je ovde video, verovatno jedva izvukao dvojku.

Slobodan Novokmet