Ja kejdžujem
Ti kejdžuješ
On/Ona kejdžuje...

Eh, da smo makar dobili dnevnu dozu kejdžovanja ovim filmom, nego cvrc... Ono što je obećavalo da će steći kultni status kao film "Mandy" od pre koju godinu, i to zbog ubitačnog trilinga koji podrazumeva kombinaciju pripovetke H.P. Lavkrafta, kultnog reditelja Ričarda Stenlija i glumačke bravure Nikolasa Kejdža, pretvorilo se u jedno krezavo i isposničko kvazipsihodelično (ne)horor ostvarenje koje je zapravo lošije od filma "Annihilation", koji je delimično baziran na istoj pripoveci.

Ne znam gde je zapelo, ali očigledno je da ekipa iza ovog dela nije imala budžet da ostvari Lavkraftovu viziju koja je stvorila jedan začudan svet u kome flora, fauna i ljudstvo bivaju izmešani, prožeti i izmrcvareni usled pada meteorita u dvorište jedne tipične američke porodice koja se izolovala u šumu u potrazi za "Ja hoću život, sve il ništa..."

Majka se ubija od posla, ćale se igra farmera sa lamama, a deca su već na svoju ruku raspuštena, između sina duvača marihualne i ćerke koja flertuje sa veštičarenjem. Međutim, iako Stenli načinje porodičnu dinamiku i postavlja solidnu osnovu za njenu dezinegraciju, ono što se dešava nakon pada meteorita koji bi trebalo da svojim dejstvima raščini na atome tu porodicu, blago je duhovito u svojoj nemaštovitosti i banalnosti. Skoro da je tužno kako je recimo nivo telesnog horora postignut u "Stvoru" pre 40 godina za ovaj film gotovo nedodirljiv i kako su neke stvari koje je radio na primer Kroneberg za ovaj film u domenu misaone imenice. Sve što ovde dobijamo, osim blamantne glume Džoeli Ričardson, jeste malo kreveljenja iz Kejdžovog repertoara pijanog i uskoro sumasišavšeg patera familijusa, koje postaje samo sebi svrha i gomila ljubičastih svetlosnih efekata koji ne doprinose nikakvom utisku do utisku neke LSD-ijevske studentske filmske vežbe. Moglo je to mnogo, mnogo bolje.

Slobodan Novokmet