ARCTIC (2018)
Helly Cherry
Dobar „survival“ film obično ima bazične, ali esencijalne kinematografske elemente koji ga na posletku čine efikasnim filmskim iskustvom, bez kitnjastih filmskih efekata, zvečki i daira za dokone, tu su lokacije, čvrsto struktuiran narativ, klasično pripovedanje i glavni junak čija nas sudbina intrigira do samog kraja.
„Artctic“ je upravo to, jedan staromodni film preživljavanja u ekstremnim uslovima koji golim minimumom filmske priče zapravo na emotivnom i ontološkom planu postiže mnogo više nego mnoga ostvarenja koja se razmeću budžetom i likovima. Ovde je sve od starta ogoljeno do kosti – Mads Mikelsen je pilot nasukan negde usred Severnog pola koji pokušava da preživi na sve moguće dostupne mu načine. U jednom trenutku, zbog objektivnih okolnosti, odlučiće se da u spasenje krene preko ledene pustinje umesto da čeka da se nešto desi kod olupine aviona. Može delovati na momente usporeno, ali to je i suština, svakodnevni sitan vez postupaka koji nekome čuvaju glavu i obezbeđuju mu nadu i šansu za spasenje.
Mads je faktički i emotivni centar ovog ostvarenja i njegova žila kucavica, pitanje je da li bi film bio ovoliko efektan da Mads ne nosi svoje reakcije, emcije i doživljaje autentično i proživljeno dokazujući još jednom da je trenutno jedan od najboljih glumaca na planeti. Njegov lik je snalažljiv i obučen i, što bi rekao jedan komentar sa IMDB-a, on sve radi kako treba, ali i pored toga okolonosti mu stalno idu u kontrasmeru. Međutim, ovo bi možda bio samo film o preživljavanju u koji se mogu učitati metafore o životnim i svakim drugim nedaćama koje kidišu na nevinu žrtvu, ali je u isto vreme, u svega par scena, uspeo da se nametne i kao film o tome šta je suština humanosti, šta nas to čini ljudima i može li čovek ostati čovekom i kada se sve uroti protiv njega. Možda neko ne bi očekivao da nešto što pre svega spolja liči na avanturističku priču bude ovoliko emotivno i da slama srce, ali uprvo je to Madsova zasluga i njegovih vrlo oživotvorenih reakcija. Bez sumnje će „Arctic“ ući u korpus obavezne lektire survival filmova kojima će se ljudi s nestrpljenjem vraćati.
Slobodan Novokmet
„Artctic“ je upravo to, jedan staromodni film preživljavanja u ekstremnim uslovima koji golim minimumom filmske priče zapravo na emotivnom i ontološkom planu postiže mnogo više nego mnoga ostvarenja koja se razmeću budžetom i likovima. Ovde je sve od starta ogoljeno do kosti – Mads Mikelsen je pilot nasukan negde usred Severnog pola koji pokušava da preživi na sve moguće dostupne mu načine. U jednom trenutku, zbog objektivnih okolnosti, odlučiće se da u spasenje krene preko ledene pustinje umesto da čeka da se nešto desi kod olupine aviona. Može delovati na momente usporeno, ali to je i suština, svakodnevni sitan vez postupaka koji nekome čuvaju glavu i obezbeđuju mu nadu i šansu za spasenje.
Mads je faktički i emotivni centar ovog ostvarenja i njegova žila kucavica, pitanje je da li bi film bio ovoliko efektan da Mads ne nosi svoje reakcije, emcije i doživljaje autentično i proživljeno dokazujući još jednom da je trenutno jedan od najboljih glumaca na planeti. Njegov lik je snalažljiv i obučen i, što bi rekao jedan komentar sa IMDB-a, on sve radi kako treba, ali i pored toga okolonosti mu stalno idu u kontrasmeru. Međutim, ovo bi možda bio samo film o preživljavanju u koji se mogu učitati metafore o životnim i svakim drugim nedaćama koje kidišu na nevinu žrtvu, ali je u isto vreme, u svega par scena, uspeo da se nametne i kao film o tome šta je suština humanosti, šta nas to čini ljudima i može li čovek ostati čovekom i kada se sve uroti protiv njega. Možda neko ne bi očekivao da nešto što pre svega spolja liči na avanturističku priču bude ovoliko emotivno i da slama srce, ali uprvo je to Madsova zasluga i njegovih vrlo oživotvorenih reakcija. Bez sumnje će „Arctic“ ući u korpus obavezne lektire survival filmova kojima će se ljudi s nestrpljenjem vraćati.
Slobodan Novokmet