1917 (2019) – Kako mont… ovaj, režira!
Helly Cherry
Oseća se potreba iza filma "1917" da Sem Mendes uđe u panteon velikih reditelja svojim ratnim filmom koji je očigledno posvetio svom dedi i bazirao donekle na dedinim pričama iz rata. Iza te potrebe, za kojom se polakomio i Nolan dok je snimao "Dunkirk", stoji misao da se velikim i važnim rediteljem postaje tek kada se diplomira na ratnom filmu, jer ratni film je najbliže što će bilo koji savremeni anglosaksonski reditelj zapravo prići ratu, a gde se drugo čeliče junaci i herojstvo?
Nemam ništa protiv Mendesovih filmova, iako sam mišljenja da nije uspeo Bonda da izvuče iz avanturističkih palp korena u red prestižnih filmova, ali sam osećao kod njega uvek neku fingiranost, upravo taj oreol prestižnosti koji se u rediteljskim postupcima i izborom teme uvek nekako umiljavao onima koji treba na kraju godine da dodele Bafte i Oskare. Taj me osećaj nije napustio ni kod ovog filma. Neosporno je da je "1917" kvalitetan film, da u svom tehničkom aspektu zaista prednjači nekim drugim pokušajima da se jedan tobože neprekinuti kadar prostire celim filmom, jasno je da je produkcijski, glumački, i sa aspekta muzike savršeno sklopljen, a takođe je jasno da je u pitanju film dinamične, mada katkad monotone, ali nikad atmosfere bez kakve tenzije ili iščekivanja. Takođe, jasno je da u priči u kojoj dva vojnika u realnom vremenu hrle da upozore diviziju da obustavi napad ima više herojstva i emocija nego što ga je imao ipak cinični "Dunkirk" čiji junaci veći deo filma beže od konflikta i priželjkuju povlačenje.
Međutim, u svemu tome ima previše pomenute proračunosti, jasnih indikacija da se film snima možda ne toliko zbog potrebe da se ispriča priča, već da se pokaže Mendesova i Dikinsova (kamerman) superiornost i tehnička suverenost. Da malo pogrešno citiram Berčeka iz "Nacionalne klase" i kažem umesto "Kako montira!" - "Kako režira!" Mendes nam ni u jednom trenutku ne dopušta da ga ne vidimo u ovom filmu, toliko se razmećući svojim "rediteljstvom" da određene scene mogu unapred da se predvide samo iz aspekta očekivanja šta reditelj sa velikm R Mendes želi da nam pokaže - kao da se busa u grudi - a, vidite ovaj kadar, vidite ovu scenu, a, kako sam je samo uradio, a? Vidite onaj avion u daljini, sad ću da ga oborim tačno na naše junake da publika to sve jasno može da doživi. Sad ću da odvrnem sentimentalnu muziku do maksimuma.
To, naravno, ne oduzima ovom filmu važnost, ali ga nekako gura u pravcu klasične Mendesove "gađajte me Oskarima" propagande. S te strane, ponekad je bolje da je rediteljeva ruka nevidljiva, a da priča preuzme dominaciju i naizgled teče sama od sebe i vođena sobom.
Slobodan Novokomet
Nemam ništa protiv Mendesovih filmova, iako sam mišljenja da nije uspeo Bonda da izvuče iz avanturističkih palp korena u red prestižnih filmova, ali sam osećao kod njega uvek neku fingiranost, upravo taj oreol prestižnosti koji se u rediteljskim postupcima i izborom teme uvek nekako umiljavao onima koji treba na kraju godine da dodele Bafte i Oskare. Taj me osećaj nije napustio ni kod ovog filma. Neosporno je da je "1917" kvalitetan film, da u svom tehničkom aspektu zaista prednjači nekim drugim pokušajima da se jedan tobože neprekinuti kadar prostire celim filmom, jasno je da je produkcijski, glumački, i sa aspekta muzike savršeno sklopljen, a takođe je jasno da je u pitanju film dinamične, mada katkad monotone, ali nikad atmosfere bez kakve tenzije ili iščekivanja. Takođe, jasno je da u priči u kojoj dva vojnika u realnom vremenu hrle da upozore diviziju da obustavi napad ima više herojstva i emocija nego što ga je imao ipak cinični "Dunkirk" čiji junaci veći deo filma beže od konflikta i priželjkuju povlačenje.
Međutim, u svemu tome ima previše pomenute proračunosti, jasnih indikacija da se film snima možda ne toliko zbog potrebe da se ispriča priča, već da se pokaže Mendesova i Dikinsova (kamerman) superiornost i tehnička suverenost. Da malo pogrešno citiram Berčeka iz "Nacionalne klase" i kažem umesto "Kako montira!" - "Kako režira!" Mendes nam ni u jednom trenutku ne dopušta da ga ne vidimo u ovom filmu, toliko se razmećući svojim "rediteljstvom" da određene scene mogu unapred da se predvide samo iz aspekta očekivanja šta reditelj sa velikm R Mendes želi da nam pokaže - kao da se busa u grudi - a, vidite ovaj kadar, vidite ovu scenu, a, kako sam je samo uradio, a? Vidite onaj avion u daljini, sad ću da ga oborim tačno na naše junake da publika to sve jasno može da doživi. Sad ću da odvrnem sentimentalnu muziku do maksimuma.
To, naravno, ne oduzima ovom filmu važnost, ali ga nekako gura u pravcu klasične Mendesove "gađajte me Oskarima" propagande. S te strane, ponekad je bolje da je rediteljeva ruka nevidljiva, a da priča preuzme dominaciju i naizgled teče sama od sebe i vođena sobom.
Slobodan Novokomet