Stenli Kjubrik: „Paklena pomorandža“ — Šta je čovek bez slobodne volje?
Helly Cherry
Sve na filmu potiče od nečeg drugog. Pisanje je, naravno, pisanje, gluma dolazi iz pozorišta, a snimanje potiče od fotografije. Montaža je jedinstvena za film. Nešto možete videti iz raznih uglova gledanja gotovo u isto vreme što stvara novo iskustvo. Umesto traženja intelektualne kičme filma u scenariju pre početka rada Kjubrik je smatrao kako je njegov način kretanja prema konačnoj verziji filma snimanje svake scene iz različitih uglova i zahtevanje ponavljanja svake rečenice.
Nakon kosmičke Odiseje (2001: Odiseja u svemiru), epskog remek dela maestralnog američkog reditelja Stenlija Kjubrika iz 1968. godine, čovekovog kreativnog susreta sa kosmosom i naprednom izvanzemaljskom vrstom, Kjubrik se okreće novom, trećem u nizu kontroverznih SF ostvarenja. Njegova umetnička vizija, ideja da dotadašnje ustaljeno predstavljanje filma kao pozorišne predstave u tri čina preusmeri u autentičan vizuelni doživljaj - pročišćen od naslaga nepotrebnog i pogrešnog, a potom transponovan filmskim jezikom u jedinstven umetnički izraz, nastavlja se i kroz Paklenu pomorandžu (1971.), mračnu filmsku viziju budućnosti čovečanstva potonulog u nasilje, viziju romanopisca Entonija Bardžisa iz 1962. godine.
Čovek nije uglađeni varvarin, objašnjavao je Kjubrik, on je primitivni varvarin. On je iracionalan, okrutan, slab, glup, nesposoban da bude objekat nečega što se ne dotiče njegovog interesa. Zanima me okrutna i nasilna čovekova priroda jer je to njegova istinska slika.
Film je predstavio fantaziju u vidu noćne more koja govori o Engleskoj u ne tako dalekoj budućnosti. Priča se bavi mladim delikventom Aleksom i njegovom bandom (sjajni Malkolm Mekdauel), nasilnikom čija je jedina pozitivna osobina naklonost muzici Ludviga van Betovena. Nakon niza brutalnih zločina on biva uhapšen, a potom i kažnjen od strane države oduzimanjem slobodne volje brutalnom metodom ispiranja mozga, postajući na taj način još jedna "paklena pomorandža". Aleks postaje samo nešto što podseća na ljudsko biće - u osnovi mehaničko u svim svojim reakcijama. Nakon "milosrdne" terapije od strane države, vezane za stopu smanjena delikvencije i nasilja, Aleks postaje stvorenje bez slobodne volje, neka vrsta nezaštićene biljne vrste koja još samo vegetira na vetrometini uzavrelog sveta licemerja i brutalnosti. Izraz clockwork orange oslikava njegovo jadno, nehumano postterapijsko stanje stvorenja na navijanje – prazne ljušture, tj. nečega što samo spolja izgleda privlačno i sočno poput pomorandže, a iznutra je isprazna marioneta sistema...
...Dobrota dolazi iznutra. Dobrota je izbor. Čovek koji ne može da bira, više nije čovek...
Kjubrik na taj način otvara još jedno bolno društveno pitanje - o suštinskim uzrocima i posledicama nasilja u društvu, odnosu prema pojedincu, postavljajući vanvremensku muziku Betovena kao kontrast društvenoj konfuziji bez pravih odgovora, licemerju i brutalnim scenama nasilja. U zloslutnoj atmosferi (koja na momente veštim pokretima Kjubrikove kamere i usporavanjem kadrova podseća na apokaliptičnu viziju još jednog briljantnog, vizionarskog ostvarenja zlatnih sedamdesetih – Fosijev Kabare) koja kombinuje tamu anarhije, mračnih vizija čovečanstva, vizuelnu napadnost i svetlost lepote klasične muzike, unutar koje se odigravaju brutalne scene igre smrti bezosećajnog i bezbožnog sveta, Kjubrik se bavi nekim od ključnih pitanja sveta u rasulu hipokrizije, laži i nasilja, pitanjem granice između dobra i zla, pitanjem pojedinca unutar društva dvostrukog morala... Manipulisanje masama i poigravanje sistema temeljnim ljudskim vrednostima poput slobode – od potrebe do potrebe društva, potmulo odjekuje unutar ovog brutalno ogoljenog filma uz čudesni kontrast razigranosti teme Singing in the rain – pakleno kjubrikovski ...
Kao što se film Odiseja u svemiru završava krupnim planom zvezdanog deteta koje gleda u kameru dok putuje prema Zemlji, nagoveštavajući sledeći, uznapredovali korak ljudske civilizacije, film Paklena pomorandža počinje krupnim planom mladića Aleksa koji zuri u kameru zlokobno se smeškajući, dok se sprema da započne noć punu seksualnih ludorija i ultra-nasilja sa svojom bandom. Pošto je surovi Aleks daleko od evolutivnog napretka koji predstavlja zvezdano dete, može se zaključiti da Kjubrik ovim vanvremenskim filmom otvoreno progovara o tome da će na svetu biti mnogo gore, pre nego što jednog lepog dana postane mnogo, mnogo bolje...
Sve počinje vašim uzbuđenjem zbog neke nove priče a završava se tako što je vi prepričate na platnu, objašnjava Kjubrik svoje viđenje procesa režije. Taj proces se kreće od najlepšeg literarnog nadahnuća do očaja. Ponekad je surovo i podseća na pokušaj da zapišete na parčetu papirića nešto što je neko upravo rekao, pri čemu stojite, četiri je sata i zimsko sunce zalazi. Morate da snimate, i pokušate da se prilagodite situaciji koja je upravo iskrsla. To je kao kada bek automatski nastavlja igru našavši se pred iznenadnom odbranom.
Dragan Uzelac
Pročitajte i:
5 omiljenih distopijskih romana Entonija Bardžisa
Nakon kosmičke Odiseje (2001: Odiseja u svemiru), epskog remek dela maestralnog američkog reditelja Stenlija Kjubrika iz 1968. godine, čovekovog kreativnog susreta sa kosmosom i naprednom izvanzemaljskom vrstom, Kjubrik se okreće novom, trećem u nizu kontroverznih SF ostvarenja. Njegova umetnička vizija, ideja da dotadašnje ustaljeno predstavljanje filma kao pozorišne predstave u tri čina preusmeri u autentičan vizuelni doživljaj - pročišćen od naslaga nepotrebnog i pogrešnog, a potom transponovan filmskim jezikom u jedinstven umetnički izraz, nastavlja se i kroz Paklenu pomorandžu (1971.), mračnu filmsku viziju budućnosti čovečanstva potonulog u nasilje, viziju romanopisca Entonija Bardžisa iz 1962. godine.
Čovek nije uglađeni varvarin, objašnjavao je Kjubrik, on je primitivni varvarin. On je iracionalan, okrutan, slab, glup, nesposoban da bude objekat nečega što se ne dotiče njegovog interesa. Zanima me okrutna i nasilna čovekova priroda jer je to njegova istinska slika.
Film je predstavio fantaziju u vidu noćne more koja govori o Engleskoj u ne tako dalekoj budućnosti. Priča se bavi mladim delikventom Aleksom i njegovom bandom (sjajni Malkolm Mekdauel), nasilnikom čija je jedina pozitivna osobina naklonost muzici Ludviga van Betovena. Nakon niza brutalnih zločina on biva uhapšen, a potom i kažnjen od strane države oduzimanjem slobodne volje brutalnom metodom ispiranja mozga, postajući na taj način još jedna "paklena pomorandža". Aleks postaje samo nešto što podseća na ljudsko biće - u osnovi mehaničko u svim svojim reakcijama. Nakon "milosrdne" terapije od strane države, vezane za stopu smanjena delikvencije i nasilja, Aleks postaje stvorenje bez slobodne volje, neka vrsta nezaštićene biljne vrste koja još samo vegetira na vetrometini uzavrelog sveta licemerja i brutalnosti. Izraz clockwork orange oslikava njegovo jadno, nehumano postterapijsko stanje stvorenja na navijanje – prazne ljušture, tj. nečega što samo spolja izgleda privlačno i sočno poput pomorandže, a iznutra je isprazna marioneta sistema...
...Dobrota dolazi iznutra. Dobrota je izbor. Čovek koji ne može da bira, više nije čovek...
Kjubrik na taj način otvara još jedno bolno društveno pitanje - o suštinskim uzrocima i posledicama nasilja u društvu, odnosu prema pojedincu, postavljajući vanvremensku muziku Betovena kao kontrast društvenoj konfuziji bez pravih odgovora, licemerju i brutalnim scenama nasilja. U zloslutnoj atmosferi (koja na momente veštim pokretima Kjubrikove kamere i usporavanjem kadrova podseća na apokaliptičnu viziju još jednog briljantnog, vizionarskog ostvarenja zlatnih sedamdesetih – Fosijev Kabare) koja kombinuje tamu anarhije, mračnih vizija čovečanstva, vizuelnu napadnost i svetlost lepote klasične muzike, unutar koje se odigravaju brutalne scene igre smrti bezosećajnog i bezbožnog sveta, Kjubrik se bavi nekim od ključnih pitanja sveta u rasulu hipokrizije, laži i nasilja, pitanjem granice između dobra i zla, pitanjem pojedinca unutar društva dvostrukog morala... Manipulisanje masama i poigravanje sistema temeljnim ljudskim vrednostima poput slobode – od potrebe do potrebe društva, potmulo odjekuje unutar ovog brutalno ogoljenog filma uz čudesni kontrast razigranosti teme Singing in the rain – pakleno kjubrikovski ...
Kao što se film Odiseja u svemiru završava krupnim planom zvezdanog deteta koje gleda u kameru dok putuje prema Zemlji, nagoveštavajući sledeći, uznapredovali korak ljudske civilizacije, film Paklena pomorandža počinje krupnim planom mladića Aleksa koji zuri u kameru zlokobno se smeškajući, dok se sprema da započne noć punu seksualnih ludorija i ultra-nasilja sa svojom bandom. Pošto je surovi Aleks daleko od evolutivnog napretka koji predstavlja zvezdano dete, može se zaključiti da Kjubrik ovim vanvremenskim filmom otvoreno progovara o tome da će na svetu biti mnogo gore, pre nego što jednog lepog dana postane mnogo, mnogo bolje...
Sve počinje vašim uzbuđenjem zbog neke nove priče a završava se tako što je vi prepričate na platnu, objašnjava Kjubrik svoje viđenje procesa režije. Taj proces se kreće od najlepšeg literarnog nadahnuća do očaja. Ponekad je surovo i podseća na pokušaj da zapišete na parčetu papirića nešto što je neko upravo rekao, pri čemu stojite, četiri je sata i zimsko sunce zalazi. Morate da snimate, i pokušate da se prilagodite situaciji koja je upravo iskrsla. To je kao kada bek automatski nastavlja igru našavši se pred iznenadnom odbranom.
Dragan Uzelac
Pročitajte i: