Naslov nije dovoljan da bi u njega stale sve aktivnosti našeg današnjeg gosta. Pored kultnih bendova iz naslova po kojima je najprepoznatljiviji, Nenad je aktivan i u sastavima/projektima Пасивни Посматрачи Природе (koji su po Nenadovim rečima "previše pasivni ali će se to brzo promeniti" i Nenad C & Numismatica, projekat koji bi već na proleće trebalo da zaživi u nekom konkretnijem obliku.

Svoj trag ne ostavlja samo u muzici već i kao prevodilac, novinar (Radio i TV Politika), scenarista i pisac (roman "Omega" u izdanju Lagune čeka drugo izdanje, a do jeseni će se pojaviti i drugi roman).

Sigurni smo da ovako svestrana osoba "krije" zanimljive priče pa zato hajde da bez daljeg okolišanja zajedno otkrijemo kako se postaje Nenad Cvetičanin...


Bendovi, muzičari i albumi


Za mene u rokenrolu postoje samo dva bitna perioda koja su ga definisala kao autohtonu umetnost XX veka.

Prvi se odigrao tokom 1966-67. godine i u tom periodu „The Beatles“ su objavili svoja dva ponajbolja albuma Revolver i Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band; „Velvet Underground“ su objavili revolucionarni prvi album i, potom, potpuni eksperiment u vidu White Light White Heat; Sid Beret je sa „Pink Floyd“ objavio Piper at the Gates of the Dawn; Džimi Hendriks je objavio Are You Experienced i Axis: Bold as Love; „The Doors“ su objavili svoj prvi album, kao i Strange Days ubrzo potom; „Jefferson Airplane“ je objavio Surrealistic Pillow, Bob Dilan Blonde on Blonde... Uz ogroman broj drugih izdanja i bendova, taj period nije bio samo muzička ili umetnička, već i stvarna revolucija koja je u mnogome odredila drugu polovinu prošlog veka.

Drugi „udar“ odigrao se tokom 1979-80. U tom trenutku, daleko od onoga što je predstavljao muzički main stream, sijaset umetnika stvaralo je muziku koja će značajno oblikovati potonja muzička kretanja, doduše sa gotovo dve decenije zakašnjenja. Pre svega, tri preživela benda pank četvorolista objavila su svoje verovatno najbolje albume: „The Clash“ London Calling, „The Stranglers“ The Raven i „The Jam“ Setting Sons. Uz njih, „Talking Heads“ su objavili Fear of Music i Remain in Light, „Siouxsie and the Banshees“ su objavili Join Hands i Kaleidoscope, a pojavio se i sijaset novih bendova čiji će se značaj i uticaj osetiti tek mnogo godina kasnije – „Joy Division“, „The Cure“, „Echo and the Bunnymen“, „Bauhaus“ i mnogi drugi.

Sve što se van ova dva perioda dešavalo, uz veoma retke izuzetke, samo je oponašanje i prežvakavanje onoga što su ti umetnici doneli.

Ono što je definisalo i jedan i drugi period je potraga za novim i drugačijim zvukom i to je suština koja je oblikovala i moj muzički ukus i ono što pokušavam da radim u muzici.

Reditelji i filmovi


Kada bih zaista počeo da ređam filmove čija me je estetika ili poruka oblikovala, spisak bi se verovatno rastegao na nekoliko strana – od Čaplinovih „Modernih vremena“ i „Velikog diktatora“, preko Hičkoka, Stenlija Kjubrika, Roberta Altmana, Alana Pakule, Felinija, Formana, pa do Olivera Stouna, Vima Vendersa, Terija Gilijama ili Džima Džarmuša. Ipak, postoji pet filmova koji meni predstavljaju ugaone kamenove kinematografije i kojima se uvek iznova vraćam. To su (bez ikakvog redosleda): Stalker, Andreja Tarkovskog, Sedmi pečat, Ingmara Bergmana, Rašomon, Akire Kurosave, Građanin Kejn, Orsona Velsa i Blade Runner (director's cut), Ridlija Skota.

Stripovi


Iako sam, kao i verovatno većina mališana tog doba, odrastao uz Zlatnu seriju i Lunov magnus strip, prvi stripovi koji su u meni probudili ideju da je to nešto više od puke razonode, a ponajviše, zahvaljujući potpuno drugačijem pristupu, bili su oni koje su početkom 1980-ih radili Igor Kordej i Mirko Ilić u Džuboksu i na tome sam im večno zahvalan. Ubrzo nakon toga postao sam pasionirani ljubitelj stripa, gutajući sve čega sam se dočepao, od Fosterovog Princa Valijanta, do Sveta mutanata, Ričarda Korbena.

Ipak, postoje neki autori i stripovi koji su na mene ostavili poseban trag. Pre svega tu je Doreova Biblija (koja meni predstavlja prvu grafičku novelu ikad), zatim Hermanov serijal Džeremaja (najpre zbog neverovatnog „filmskog“ kadriranja, iako su me i Tornjevi Boa-Morije često ostavljali bez daha), kao i Inkal Žodorovskog i Mebijusa (naročito na nivou scenarija) i časopis MAD, do kojeg se u to doba, doduše, veoma teško dolazilo.

Naravno, generacijski, Alan Ford je bio neizostavno štivo.

Pisci i knjige


Kako sa filmovima, tako i sa književnošću – previše svega. I dan-danas sam pasionirani čitalac i česta mi je pomisao kako je život previše kratak da bih uspeo da pročitam sve što želim. Naravno, i ovde postoji ponešto što iskače od ostalog. Kao prvo, tu je roman Tristram Šendi, Lorensa Sterna, koji smatram pra-pretkom svega što se dešavalo u svetskoj književnosti XX veka; što se tiče lepote jezika i književnog pripovedanja, posebno mesto zauzima opus Tomasa Mana; naravno da su tu i Šekspir (možda najveći od svih), Dostojevski, Kafka, Dikens, Bulgakov, Harms ili Ričard Bah, Tolkin, pa čak i Adamsov Autostoperski vodič kroz galaksiju i još čitavo mnoštvo genijalnih dela i autora… Ipak, kod mene postoji i jedno posebno (žanrovsko) interesovanje za distopijski roman. Verovatno zato što sam se oduvek pribojavao da će nas, kao ljudski rod i civilizaciju zadesiti upravo ovakva sudbina kakva nas je zadesila. Zato, posebno mesto u mom književnom izboru zauzimaju romani poput Mi, Jevgenija Zamjatina, 1984, Džordža Orvela, Vrli novi svet, Oldusa Hakslija, preko Paklene pomorandže¸ Entonija Berdžisa i Tamnog skeniranja, Filipa K. Dika, do Neuromanta, Viljema Gibsona ili Ne daj mi nikada da odem¸ Kazua Išiguroa i Borilačkog kluba, Čaka Palahnjuka. 

Događaji


Moj život su oblikovala dva događaja.

Prvi događaj je raspad SFRJ koji je moj život bukvalno razdvojio na dva dela. Jednostavno sam se jednog jutra probudio u svom krevetu i shvatio da sam postao izbeglica. Moja domovina je nestala. Odjednom su ljudi počeli da se dele na „naše“ i „njihove“, a ja nisam ni želeo, ni mogao, da budem nijedno od ta dva. I danas sam „stranac“. Pridružio sam se Kurdima ili Atlantiđanima. Osoba sam bez domovine.

Sa stvaralačke strane, 1990. na 1991. godinu, Arnold Layne & Alhemija su prerastali gradske okvire i postajali jugoslovenski bend. Sa objavljenim singlom, a potom i maksi-singlom, nalazili smo se na svim ondašnjim top-listama u Jugoslaviji i činilo nam se da nam je uspeh na dohvat ruke, a onda je krenulo puškaranje po Mirkovcima, Borovu selu, Slovenija i Hrvatska su proglasila samostalnost, počeo je rat… Naš prvi album, Land Ho!, iz 1994. godine, od prve do poslednje pesme, zapravo i govori o tom užasu koji nas je zadesio. Istovremeno, tada sam iza sebe već imao preveden POP-ism, Endija Vorhola, i spremao sam se da počnem da radim na sledećoj knjizi. Rat je prekinuo i to i gurnuo me prema novinarstvu kojim sam se potom bavio gotovo 15 godina. Prevođenju sam mogao da se vratim više od čitave decenije kasnije.

Hronološki gledano, drugi najvažniji događaj u mom životu je rođenje moje ćerke. Tada sam shvatio zašto smo na ovom svetu… I svakog dana sam zahvalan što sam živ.