Da se razumemo - svaka kritika nacizma u bilo kojoj formi ili obliku je dobra i poželjna, bilo da dolazi kao ozbiljna drama ili blago apsurdna satira, samo što u ovoj drugoj inkarnaciji preti da bude pogrešno protumačena ili makar nedovoljno shvaćena kao kritika.

A "Jojo Rabbit" nije ništa drugo nego to, kritika jedne zatucane kvaziideologije koja je opravdanje za svoju hegemonijalnost pronalazila u rasnim i socijalnim degradacijama i segregacijama i, začudo, našla u tome mnogo onih autohtonih pobornika koji nisu bili tu samo zbog straha, odanosti ili zato što su "slušali narađenja". Imajući želju da taj sistem potuno detronizuje, obesmisli i otvoreno mu se podsmehuje, Taika Vaititi, koji se polako pretvara u neku soft verziju Terija Gilijama, donosi jednu dobru i jednu problematičnu odluku.

Dobra odluka je da sam glumi Hitlera kao izmišljenog prijatelja dečaku koji silno želi da bude deo Hitlerjugenda i koji iskreno svoj sistem vrednosti, u odsustvu figure oca, temelji na nacističkoj ideologiji i mitologiji. Vaititi na taj način može direktno i otvoreno da se sprda sa Adolfom prikazujući ga kao jednu vodviljsku figuru koja je duboko nesigurna u sistem koji je izgradila i to nije ništa novo, u poslednjih desetak godina nije ništa neobično da čak i iz Nemačke dolaze različite parodije na lik i delo Adolfovo, što je valjda jedan od poslednjih stadijuma ispiranja savesti u "venišu" pop-kulture i istorije. Iako zabavno, čak ni Vaititijevo posprdanje sa nacističkim ikonografskim ritualima nije ništa originalno ako se setimo da je "Alo, alo" radio nešto slično tome još pre 30 godina.

Loša odluka, iako je film baziran na romanu pa tu i nije bilo pomoći, jeste da se kritika nacističke ideologije sporovodi kroz iskustva i oči jednog deteta, koje i nema izgrađen sistem vrednosti osim onog koji mu nameće dominantna politika u tom trenutku. S obzirom na to da nema mehanizme da se racionalno obračuna sa nacizmom i njegovom propagandom, dete apriori usvaja njegove mantre, koje se graniče sa bajkama o Jevrejima kao mitskim čudovištima, te njegovo distanciranje od te ideologije ne deluje kao da je došlo iz intelekta, već iz emocije. Na taj način, sazrevanje malog Džodžoa kroz odnos sa Jevrejkom koju kriju u kući, dolazi pomalo antiklimaktično i očekivano, za razliku od njega mali Zoran iz "Tito i ja" koristi ideologiju samo kao sredstvo da se približi devojci, čime dosta verodostojnije slika dečački život nego ovaj film.

I pored toga, Vaititi je snimio film u kome humor uglavnom dolazi iz sjajne hemije njegovih mladih glumaca i svoje parodične izvedbe Hitlera koja ne pogađa uvek metu, ali je iskrena u svojoj kritici. Satirizovanje tog trenutka u istoriji koji je napojen neizmernom ljudskom patnjom i zlom, jeste klizav teren i zahtevao je brižljiv um, ali makar je namera ovog filma časna u pokušaju da prikaže kako se jedna ideologija cepa iznutra kroz viziju jedne duše vredne spasenja.

Slobodan Novokmet