NOMEANSNO — Ne ponekad znači – O, da!
Helly Cherry
Volim Nomeansno. Volim tu njihovu, naizgled, ležernost i “bolimebriga” stav i njihov talenat za spajanje nespojivog. Pank sa džezom, nojz sa fankom, metal sa art improvizacijama, hardkor sa progom…
Jedanaest albuma, jedan živi i nekoliko EP-jeva je njihova zaostavština za 37 godina postojanja (1979-2016). Njihov značaj prevazilazi njihovu muziku. Oni su dokazali drugima da je sve dozvoljeno i da sve može. Dokazali su da ništa nije nespojivo i da sve može i te kako imati smisla… Kada ste Nomeansno.
Ime duguju sloganu upotrebljenu za kampanju protiv silovanja krajem sedamdesetih u Kanadi, pa su frazu “ne znači ne” spojili u jednu reč i dobili NOMEANSNO i višestruko je iskoristili kao simbol bunta protiv sistema, establišmenta, malograđanštine i konformizma. Uostalom, sve što je krasilo izvorni pank pokret, koji je u Kanadu stigao gotovo u isto vreme kao i u Ameriku, a pioniri su bili bendovi The Diodes i The Viletones, ali su nešto nalik uspehu prvi doživeli bendovi Skulls (kasnije D.O.A.) i Subhumans koji su bili najveći “krivci” za rast i oblikovanje kanadske punk scene.
Braća Rajt, Džon i Rob su u gradu zvanom Viktorija (kasnije su se preselili u Vankuver) krajem sedamdesetih godina prošlog veka oduševljeni pankom odlučili da osnuju bend i isprva im se činilo da će bubanj i bas gitara biti dovoljni za ono što imaju da kažu svetu, pa su u sopstvenom podrumu par godina smišljali i svirali pesme koje su se 1982. godine našle na albumu “Mama”. Ti rani radovi su više bili pod uticajem britanskih post-punk i new wave bendova nalik na Joy Division ili Devo. Tek dolaskom Endija Kera i njegove gitare Nomeansno “odvrću“ pojačala, dodaju distorzije i prave smešu hardcore/punka sa elementima jazza, proga i improvizacije pa se sa razlogom nazivaju i pionirima math-rocka zajedno sa bendovima Minutemen, Massacre (sa Fredom Firtom i Bilom Lasvelom), Victims Family pa i Black Flag koji su ubacili neparne ritmove u distorzirane harmonije.
Sposobnost benda da skače iz stila u stil, a da istovremeno sačuva svoj identitet, da iz jednostavnog pređu u komplikovano, a iz melodije u disonantne tonove i obrnuto, donelo im je dosta fanova iz različitih branši, pa su stoga Nomeansno slušali i cenili i pankeri i metalci, rokeri pa čak i džezeri, a u jednoj recenziji u časopisu “Jazz Times” pisalo je da “Rob ima zvuk basa kao Čarls Mingus, a da Džon svira bubnjeve u maniru Arta Blejkija” što verovatno i nije bilo daleko od istine jer su bili neverovatno dobri instrumentalisti, sigurno među najboljima u svetu hardcore/punk zvuka.
Od jedanaest albuma meni najznačajniji, a ispostavilo se i kritici najkvaliteniji, a publici najomiljeniji su “Wrong” i “Why Do They Call Me Mr. Happy”. Te dve ploče, uz dužno poštovanje prema ostalim radovima grupe Nomeansno, predstavljaju vrhunac njihovog rada i autentična su remek-dela prepuna sjajnih pesama praćenih fenomenalnim tekstovima prepunim metafora, alegorija ali i direktnih poruka kakve su “Brainless Wonder” ili “All Lies”. Instrumentalno umeće nije bilo upitno i ono je na verovatno najvišem nivou kada je u pitanju HC/punk stil muziciranja. Drugi pomenuti “Why Do They Call Me Mr. Happy” je prvi album snimljen bez Endija Kera (kasnije imao projekat Hissanol, koji mi se takođe posebno dopao, i dugo sam mislio da je to delo kompletnog benda Nomeansno, ali sam tek skoro shvatio da sam bio u krivu) koji je dve godine ranije napustio grupu, pa je Rob Rajt odsvirao i gitarske deonice na ploči. Album je bio najeksperimentalniji do tada, pa se na njemu čuti i ubačeni semplovi, blago koketiranje sa elektronskom muzikom, a i dužina pesama je bila osetno veća. Zbog toga LP izdanje sadrži 7 pesama trajanja oko 40, a CD čitav sat muzike sa još tri bonus pesme. Nakon ovog albuma braća su angažovala novog gitaristu, Toma Holistona iz grupe Showbusiness Giants koji je ostao sa njima sve do raspada grupe 2016. godine o kome smo takođe pisali.
O ostatku diskografije benda ne bih ovom prilikom, ne zato što ne zaslužuje, jer Nomeansno nije snimio lošu ploču već da ovaj tekst ne bi bio duži nego što bi trebalo, jer valja podsetiti i na drugi bend braće Rajt – “Hanson Brothers” koji je od “Ramones cover benda” vrlo brzo prešao u bend koji svira svoje pesme u “Ramones” stilu.
Za kraj, par trivija… Članovi benda su obradili pesmu Majlsa Dejvisa, “Bitches Brew” koja u njihovom izvođenju traje 15 minuta, obradili su pesmu Ramonsa, “Beat On The Brat” u stoner rock fazonu, a snimili su i nekoliko svojih verzija pesama grupe Residents. Nisu se libili ni da rade “unplugged” koncerte na kojima su svirali svoje pesme, ali i pesme Ramonsa što nije tipično za HC/pank bendove. Sve albume su snimili za etiketu Alternative Tentacles, osim poslednjeg iz 2006. “All Roads Leads to Aushfart” izdatom za “Wrong Records”, njihovu sopstvenu izdavačku kuću, pa smo i mi u Novom Sadu, posredstvom Gazda Voje i njegovog “Maximum Rokenrola” koji je imao ugovor sa AT i držao kompletan katalog pomenute etikete, imali prilike da otkrijemo dragulj zvani Nomeansno, i otud, i od tada traje moje oduševljenje ovom neobičnom grupom.
Studijski albumi:
Mama (1982)
Sex Mad (1986)
Small Parts Isolated and Destroyed (1988)
Wrong (1989)
0 + 2 = 1 (1991)
The Sky Is Falling and I Want My Mommy (with Jello Biafra) (1991)
Why Do They Call Me Mr. Happy? (1993)
The Worldhood of the World (As Such) (1995)
Dance of the Headless Bourgeoisie (1998)
One (2000)
All Roads Lead to Ausfahrt (2006)
Uživo:
Live + Cuddly (1991)
EP izdanja:
Betrayal, Fear, Anger, Hatred (1981)
You Kill Me (1985)
The Day Everything Became Nothing (1988)
The Power of Positive Thinking (1990)
Would We Be Alive? (1996)
In the Fishtank 1 (1996)
Generic Shame (2001)
Tour EP 1 (2010)
Tour EP 2 (2010)
Singlovi:
“Look, Here Come the Wormies / SS Social Service” (split with Mass Appeal) (1980)
“Dad/Revenge” (1987)
“Oh, Canaduh” (1991)
Zoran Popnovakov (Dotkom)
Jedanaest albuma, jedan živi i nekoliko EP-jeva je njihova zaostavština za 37 godina postojanja (1979-2016). Njihov značaj prevazilazi njihovu muziku. Oni su dokazali drugima da je sve dozvoljeno i da sve može. Dokazali su da ništa nije nespojivo i da sve može i te kako imati smisla… Kada ste Nomeansno.
Ime duguju sloganu upotrebljenu za kampanju protiv silovanja krajem sedamdesetih u Kanadi, pa su frazu “ne znači ne” spojili u jednu reč i dobili NOMEANSNO i višestruko je iskoristili kao simbol bunta protiv sistema, establišmenta, malograđanštine i konformizma. Uostalom, sve što je krasilo izvorni pank pokret, koji je u Kanadu stigao gotovo u isto vreme kao i u Ameriku, a pioniri su bili bendovi The Diodes i The Viletones, ali su nešto nalik uspehu prvi doživeli bendovi Skulls (kasnije D.O.A.) i Subhumans koji su bili najveći “krivci” za rast i oblikovanje kanadske punk scene.
Braća Rajt, Džon i Rob su u gradu zvanom Viktorija (kasnije su se preselili u Vankuver) krajem sedamdesetih godina prošlog veka oduševljeni pankom odlučili da osnuju bend i isprva im se činilo da će bubanj i bas gitara biti dovoljni za ono što imaju da kažu svetu, pa su u sopstvenom podrumu par godina smišljali i svirali pesme koje su se 1982. godine našle na albumu “Mama”. Ti rani radovi su više bili pod uticajem britanskih post-punk i new wave bendova nalik na Joy Division ili Devo. Tek dolaskom Endija Kera i njegove gitare Nomeansno “odvrću“ pojačala, dodaju distorzije i prave smešu hardcore/punka sa elementima jazza, proga i improvizacije pa se sa razlogom nazivaju i pionirima math-rocka zajedno sa bendovima Minutemen, Massacre (sa Fredom Firtom i Bilom Lasvelom), Victims Family pa i Black Flag koji su ubacili neparne ritmove u distorzirane harmonije.
Sposobnost benda da skače iz stila u stil, a da istovremeno sačuva svoj identitet, da iz jednostavnog pređu u komplikovano, a iz melodije u disonantne tonove i obrnuto, donelo im je dosta fanova iz različitih branši, pa su stoga Nomeansno slušali i cenili i pankeri i metalci, rokeri pa čak i džezeri, a u jednoj recenziji u časopisu “Jazz Times” pisalo je da “Rob ima zvuk basa kao Čarls Mingus, a da Džon svira bubnjeve u maniru Arta Blejkija” što verovatno i nije bilo daleko od istine jer su bili neverovatno dobri instrumentalisti, sigurno među najboljima u svetu hardcore/punk zvuka.
Od jedanaest albuma meni najznačajniji, a ispostavilo se i kritici najkvaliteniji, a publici najomiljeniji su “Wrong” i “Why Do They Call Me Mr. Happy”. Te dve ploče, uz dužno poštovanje prema ostalim radovima grupe Nomeansno, predstavljaju vrhunac njihovog rada i autentična su remek-dela prepuna sjajnih pesama praćenih fenomenalnim tekstovima prepunim metafora, alegorija ali i direktnih poruka kakve su “Brainless Wonder” ili “All Lies”. Instrumentalno umeće nije bilo upitno i ono je na verovatno najvišem nivou kada je u pitanju HC/punk stil muziciranja. Drugi pomenuti “Why Do They Call Me Mr. Happy” je prvi album snimljen bez Endija Kera (kasnije imao projekat Hissanol, koji mi se takođe posebno dopao, i dugo sam mislio da je to delo kompletnog benda Nomeansno, ali sam tek skoro shvatio da sam bio u krivu) koji je dve godine ranije napustio grupu, pa je Rob Rajt odsvirao i gitarske deonice na ploči. Album je bio najeksperimentalniji do tada, pa se na njemu čuti i ubačeni semplovi, blago koketiranje sa elektronskom muzikom, a i dužina pesama je bila osetno veća. Zbog toga LP izdanje sadrži 7 pesama trajanja oko 40, a CD čitav sat muzike sa još tri bonus pesme. Nakon ovog albuma braća su angažovala novog gitaristu, Toma Holistona iz grupe Showbusiness Giants koji je ostao sa njima sve do raspada grupe 2016. godine o kome smo takođe pisali.
O ostatku diskografije benda ne bih ovom prilikom, ne zato što ne zaslužuje, jer Nomeansno nije snimio lošu ploču već da ovaj tekst ne bi bio duži nego što bi trebalo, jer valja podsetiti i na drugi bend braće Rajt – “Hanson Brothers” koji je od “Ramones cover benda” vrlo brzo prešao u bend koji svira svoje pesme u “Ramones” stilu.
Za kraj, par trivija… Članovi benda su obradili pesmu Majlsa Dejvisa, “Bitches Brew” koja u njihovom izvođenju traje 15 minuta, obradili su pesmu Ramonsa, “Beat On The Brat” u stoner rock fazonu, a snimili su i nekoliko svojih verzija pesama grupe Residents. Nisu se libili ni da rade “unplugged” koncerte na kojima su svirali svoje pesme, ali i pesme Ramonsa što nije tipično za HC/pank bendove. Sve albume su snimili za etiketu Alternative Tentacles, osim poslednjeg iz 2006. “All Roads Leads to Aushfart” izdatom za “Wrong Records”, njihovu sopstvenu izdavačku kuću, pa smo i mi u Novom Sadu, posredstvom Gazda Voje i njegovog “Maximum Rokenrola” koji je imao ugovor sa AT i držao kompletan katalog pomenute etikete, imali prilike da otkrijemo dragulj zvani Nomeansno, i otud, i od tada traje moje oduševljenje ovom neobičnom grupom.
Diskografija
Studijski albumi:
Mama (1982)
Sex Mad (1986)
Small Parts Isolated and Destroyed (1988)
Wrong (1989)
0 + 2 = 1 (1991)
The Sky Is Falling and I Want My Mommy (with Jello Biafra) (1991)
Why Do They Call Me Mr. Happy? (1993)
The Worldhood of the World (As Such) (1995)
Dance of the Headless Bourgeoisie (1998)
One (2000)
All Roads Lead to Ausfahrt (2006)
Uživo:
Live + Cuddly (1991)
EP izdanja:
Betrayal, Fear, Anger, Hatred (1981)
You Kill Me (1985)
The Day Everything Became Nothing (1988)
The Power of Positive Thinking (1990)
Would We Be Alive? (1996)
In the Fishtank 1 (1996)
Generic Shame (2001)
Tour EP 1 (2010)
Tour EP 2 (2010)
Singlovi:
“Look, Here Come the Wormies / SS Social Service” (split with Mass Appeal) (1980)
“Dad/Revenge” (1987)
“Oh, Canaduh” (1991)
Zoran Popnovakov (Dotkom)