Gibsonov „Neuromanser“ danas
Helly Cherry
Suočimo se sa činjenicom, romani naučne fantastike nisu poznati po svojim nezaboravnim uvodinim rečenicama. Možda ćete čuti osobu pored vas u gradskom prevozu kako konstantuje: „Bila su to najbolјa vremena, bila su to najgora vremena.“ Ali koliko često naletite na nekoga kako mrmlјa: „U nedelјu pre njihovog odlaska u Arakis, stara veštica je posetila majku dečaka Paula“? I da, sada svakako znamo da su „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.“ Ali koliko nas je zapamtilo: „Zvao se Gal Dornik i on je bio samo seoski momak koji nikada ranije nije video Trantora“?
Vilijam Gibson (William Gibson) je prekršio ovo pravilo svojim „klasikom“ Neuromanserom iz 1984. godine. Poseban ambijent knjige bio je započet njegovom često citiranom uvodnom rečenicom:
„Nebo iznad luke bilo je boje televizijskog ekrana, uključenog na prazan kanal“.
Naravno, ovo je bila televizija na onim starim televizorima, gde su „prazni“ kanali bili mnogo poetičniji od prozaične praznine na velikom ekranu moje satelitske skalamerije. Znači, tehnologija u ovoj knjizi nije samo futuristička. U Neuromanseru svi koriste zastarelu opremu. Tako na primer u romanu se koriste telefonske govornice za komunikaciju, jer mobilni telefoni nisu deo imaginarnog okruženja.
Kada je Neuromanser objavljen, samo oko 1% Amerikanaca je posedovao računar, a Svetska internet mreža bila je samo ideja u usponu. Ipak, Gibson nije samo osmislio verodostojan razvoj virtualne stvarnosti, već je i predvideo vrstu hakerske kulture koja će se pojaviti kao mračna strana interneta. Shvatanje budućnosti tehnologije bilo bi samo po sebi zapanjujuće dostignuće, ali Gibson se takođe pridržavao perspektive i kolokvijalizma, same antropologije sajber svemira. Formula je bila toliko karakteristična i uverljiva da su Neuromansera mnogi doživljavali kao odlično književno delo u toj meri da se smatra začetnikom novog žanra naučne fantastike koji je postao poznat kao sajber pank (cyberpunk).
Međutim, ovde nije bila ključna Gibsonova mračna vizija budućnosti - mnogi raniji pisci naučne fantastike koristili su žanrovsku konvencionalnost da bi prikazali mračnu budućnost. Ali za Orvela, Atvuda, Hakslija i Bredberija, ružnoća je uvek dolazila od Vlade i vladajućih društvenih institucija, dok su „obični ljudi“ viđeni kao žrtve, gotovo rusovksi u svojoj nevinosti. Gibson je, nasuprot tome, više Tomas Hobs naučne fantastike. Podlost nije samo institucionalizovana, već je prožeta u svakoj pori društva i sveta, a pokušaj da se razdvoji junak od negativaca jedan je uzaludan, besmislen i prljav posao.
Glavni junak Neuromansera, Henri Dorset Kejs (Henry Dorsett Case) razjašnjava ovu moralnu dvosmislenost na samom početku. Kejs je jedan prevarant, narkoman i vrhunski haker, kojeg je bivši poslodavac uhvatio u krađi i zbog čega ga je kaznio otrovavši ga toksinom koji je ozbiljno oštetio njegov centralni nervni sistem i ograničio njegove gramzive računarske aktivnosti. Tajanstvena osoba po imenu Armitaž obećava mu lek, ali zauzvrat želi Kejsovu pomoć u opasnom hakerskom poslu. Da, teško je shvatiti ko je ovde loš momak kada svi ključni igrači manipulišu, iznuđuju i ucenjuju jedni druge.
U međuvremenu, Kejs angažuje Moli, svojevsrnu kiborg devojku, koja se podvrgla rekonstruktivnoj operaciji u cilju ugradnje arsenala bioničkog oružja i cool špijunskih alatki u svom telu. Drugi pomagač, Mekoj Pulej, poznat kao Diksi Fletlajn nije čovek od mesa i krvi. On je bivši hakerski genije, imenovan „kauboj konzole“ u Gibsonovoj izražajnoj terminologiji, čiji je sadržaj uma neposredno pre njegove smrti uskladišten u memoriju računara radi mogućeg kasnijeg korišćenja. Fletlajn, bitisanjem u toj nekoj bestelesnoj virtuelnoj formi pomaže Kejsu i Moli da okončaju svoju misiju. Međutim, Gibson shvata da vrsta tehnoanomije koju pokušava da izrazi zahteva likove sa velikom dozom nepristojnog samopouzdanja i on nam to u Neuromanseru ispručuje, iznova i iznova.
Danas se ova knjiga sa pravom smatra klasikom. Ko ne može prepoznati moderni internet svet u odelјcima kao što je sledeći:
„Sajber prostor (Cyberspace). Svečulna halucinacija, svakodnevno doživljena od milijardi legitimnih operatera, u svakoj naciji, kod dece koja uče matematičke postavke... Grafički prikaz izdvojenih podataka iz svake kompjuterske banke u ljudskom sistemu. Nezamislivo složeno. Linije svetlosti pružene kroz neprostor uma, jata i sazvežđa podataka. Poput svetlosti grada, koje gasnu...“
Ali književni svet, tih osamdesetih godina, nije bio spreman da prihvati ovu knjigu kao ozbilјno delo.
Dve decenije kasnije, magazin Time uvrstio je Neuromansera među 100 najbolјih romana na engleskom jeziku koji su objavlјeni nakon 1923. godine. Ipak, Time je skoro kao i svi drugi, prilično okasnio u tome. Proći će decenija nakon njegovog objavlјivanja pre nego što će New York Times samo primetiti da Neuromanser postoji, iako je roman osvojio prve nagrade Hugo, Nebula i Philip K. Dick čim se pojavio. Ove nagrade predstavljaju svojevrsnu naučno-fantastičnu trostruku krunu kojom je roman Neuromanser krunisan. Žiri koji je uručio nagrade bio je u pravu, iako „veliki intelektualaci“ to godinama nisu primećivali niti shvatali o kakvoj je knjizi reč.
Danas ovu knjigu čita druga i treća generacija čitalaca i reputacija je osigurna. Ipak, smatram da sva ta pompa koja okružuje ovaj roman i dalјe ga tretira kao sociološki fenomen. Gibsonu se pripisuje zasluga za predviđanje koje se pokazalo nepristojno tačnim. Nјegova knjiga je tako stavlјena na policu pored „Mooreovog zakona“ i drugih obreshrabljujućih hipoteza koje su predviđale naš današnji život u svetu visoke tehnologije. Ali ova necelovita i površna klasifikacija ne uviđa glavne razloge za čitanje Neuromansera danas, sada kada je sajber prostor postao nešto uobičajeno kao i tranzistor, bar sa konceptualnog stanovišta. Neuromanser i dalјe zaslužuje da bude pročitan baš zbog svoje dalekosežne proze, intenziteta svoje vizije i provokativnog karaktera svojih likova i zapleta. A sve te pozitivne odlike nisu ugrožene tehnološkom zastarelošću.
Tekst preveo, adaptirao i dopunio: Miljan Ristić a.k.a eXperiment
Izvor: Ted Gioia: Neuromancer by William Gibson
„Nebo iznad luke bilo je boje televizijskog ekrana, uključenog na prazan kanal“.
Naravno, ovo je bila televizija na onim starim televizorima, gde su „prazni“ kanali bili mnogo poetičniji od prozaične praznine na velikom ekranu moje satelitske skalamerije. Znači, tehnologija u ovoj knjizi nije samo futuristička. U Neuromanseru svi koriste zastarelu opremu. Tako na primer u romanu se koriste telefonske govornice za komunikaciju, jer mobilni telefoni nisu deo imaginarnog okruženja.
Kada je Neuromanser objavljen, samo oko 1% Amerikanaca je posedovao računar, a Svetska internet mreža bila je samo ideja u usponu. Ipak, Gibson nije samo osmislio verodostojan razvoj virtualne stvarnosti, već je i predvideo vrstu hakerske kulture koja će se pojaviti kao mračna strana interneta. Shvatanje budućnosti tehnologije bilo bi samo po sebi zapanjujuće dostignuće, ali Gibson se takođe pridržavao perspektive i kolokvijalizma, same antropologije sajber svemira. Formula je bila toliko karakteristična i uverljiva da su Neuromansera mnogi doživljavali kao odlično književno delo u toj meri da se smatra začetnikom novog žanra naučne fantastike koji je postao poznat kao sajber pank (cyberpunk).
Međutim, ovde nije bila ključna Gibsonova mračna vizija budućnosti - mnogi raniji pisci naučne fantastike koristili su žanrovsku konvencionalnost da bi prikazali mračnu budućnost. Ali za Orvela, Atvuda, Hakslija i Bredberija, ružnoća je uvek dolazila od Vlade i vladajućih društvenih institucija, dok su „obični ljudi“ viđeni kao žrtve, gotovo rusovksi u svojoj nevinosti. Gibson je, nasuprot tome, više Tomas Hobs naučne fantastike. Podlost nije samo institucionalizovana, već je prožeta u svakoj pori društva i sveta, a pokušaj da se razdvoji junak od negativaca jedan je uzaludan, besmislen i prljav posao.
Glavni junak Neuromansera, Henri Dorset Kejs (Henry Dorsett Case) razjašnjava ovu moralnu dvosmislenost na samom početku. Kejs je jedan prevarant, narkoman i vrhunski haker, kojeg je bivši poslodavac uhvatio u krađi i zbog čega ga je kaznio otrovavši ga toksinom koji je ozbiljno oštetio njegov centralni nervni sistem i ograničio njegove gramzive računarske aktivnosti. Tajanstvena osoba po imenu Armitaž obećava mu lek, ali zauzvrat želi Kejsovu pomoć u opasnom hakerskom poslu. Da, teško je shvatiti ko je ovde loš momak kada svi ključni igrači manipulišu, iznuđuju i ucenjuju jedni druge.
U međuvremenu, Kejs angažuje Moli, svojevsrnu kiborg devojku, koja se podvrgla rekonstruktivnoj operaciji u cilju ugradnje arsenala bioničkog oružja i cool špijunskih alatki u svom telu. Drugi pomagač, Mekoj Pulej, poznat kao Diksi Fletlajn nije čovek od mesa i krvi. On je bivši hakerski genije, imenovan „kauboj konzole“ u Gibsonovoj izražajnoj terminologiji, čiji je sadržaj uma neposredno pre njegove smrti uskladišten u memoriju računara radi mogućeg kasnijeg korišćenja. Fletlajn, bitisanjem u toj nekoj bestelesnoj virtuelnoj formi pomaže Kejsu i Moli da okončaju svoju misiju. Međutim, Gibson shvata da vrsta tehnoanomije koju pokušava da izrazi zahteva likove sa velikom dozom nepristojnog samopouzdanja i on nam to u Neuromanseru ispručuje, iznova i iznova.
 |
| Vilijam Gibson |
„Sajber prostor (Cyberspace). Svečulna halucinacija, svakodnevno doživljena od milijardi legitimnih operatera, u svakoj naciji, kod dece koja uče matematičke postavke... Grafički prikaz izdvojenih podataka iz svake kompjuterske banke u ljudskom sistemu. Nezamislivo složeno. Linije svetlosti pružene kroz neprostor uma, jata i sazvežđa podataka. Poput svetlosti grada, koje gasnu...“
Ali književni svet, tih osamdesetih godina, nije bio spreman da prihvati ovu knjigu kao ozbilјno delo.
Dve decenije kasnije, magazin Time uvrstio je Neuromansera među 100 najbolјih romana na engleskom jeziku koji su objavlјeni nakon 1923. godine. Ipak, Time je skoro kao i svi drugi, prilično okasnio u tome. Proći će decenija nakon njegovog objavlјivanja pre nego što će New York Times samo primetiti da Neuromanser postoji, iako je roman osvojio prve nagrade Hugo, Nebula i Philip K. Dick čim se pojavio. Ove nagrade predstavljaju svojevrsnu naučno-fantastičnu trostruku krunu kojom je roman Neuromanser krunisan. Žiri koji je uručio nagrade bio je u pravu, iako „veliki intelektualaci“ to godinama nisu primećivali niti shvatali o kakvoj je knjizi reč.
Danas ovu knjigu čita druga i treća generacija čitalaca i reputacija je osigurna. Ipak, smatram da sva ta pompa koja okružuje ovaj roman i dalјe ga tretira kao sociološki fenomen. Gibsonu se pripisuje zasluga za predviđanje koje se pokazalo nepristojno tačnim. Nјegova knjiga je tako stavlјena na policu pored „Mooreovog zakona“ i drugih obreshrabljujućih hipoteza koje su predviđale naš današnji život u svetu visoke tehnologije. Ali ova necelovita i površna klasifikacija ne uviđa glavne razloge za čitanje Neuromansera danas, sada kada je sajber prostor postao nešto uobičajeno kao i tranzistor, bar sa konceptualnog stanovišta. Neuromanser i dalјe zaslužuje da bude pročitan baš zbog svoje dalekosežne proze, intenziteta svoje vizije i provokativnog karaktera svojih likova i zapleta. A sve te pozitivne odlike nisu ugrožene tehnološkom zastarelošću.
Tekst preveo, adaptirao i dopunio: Miljan Ristić a.k.a eXperiment
Izvor: Ted Gioia: Neuromancer by William Gibson