Strip retrospektiva 2019. — Malo doba za velika dela
Helly Cherry
Na izmaku ove godine u kojoj se retrogradni merkur pominjao više nego uobičajeno, utisci o strip događajima bi se na prvu ruku mogli opisati kao mlaki. Ipak, to je samo ispod površine, i ako se malo zagrebe vrh ledenog brega događaji u vezi sa devetom umetnošću su bili dovoljni da zadovolje različite ukuse i interesovanja. Uprkos opštem utisku ima dosta toga za retrospektivu godine za nama, kako na svetskoj pozornici tako i u domaćoj produkciji.
Da započnemo jednim sveopšte „neobičnim“ događajem – ovog puta pozitivnim – sa festivala stripa u Angulemu. Naime, drugi put u istoriji festivala gran pri je pripao jednoj autorki, a isto tako drugi put je reč o japanskom autoru. Mangaka Rumiko Takahaši možda nije dovoljno poznata u Srbiji, što više možemo pripisati manjku našeg opšteg znanja o mangama nego o produkciji ove autorke. Ali u svetu su njeni stripovi, procenjuje se, prodati u više od 200 miliona primeraka, a Takahašijeva se smatra jednom od najuticajnijih mangaka. Njeni „Ranma ½“ i „Urusei Yatsura“ smatraju se kultnim kod velikog broja fanova japanskog stripa, i ostaje nam samo da se nadamo da ćemo neko od njenih dela nekada ugledati na našem jeziku.
Kad smo već kod mange – oprostićete na digresiji – „Besna kobila“ je posle decenijskih peripetija uspela da dobije prava za objavljivanje istinskog remek-dela Jošiharua Cugea „Čovek bez talenta“. Poznato je koliko su prava na mange posebna peripetija, posebno na malom tržištu poput našeg, ali ekipa iz „Besne kobile“ se izborila da naša publika dobije priliku da pročita ovo izvrsno ostvarenje mange. Više reči o tome kasnije, ali vredi napomenuti da je ovaj strip 2019. godine prvi put preveden čak i na engleskom jeziku i da uprkos njegovom kultnom statusu u Japanu prava na njegovo objavljivanje su bila raritet.
Od drugih kurioziteta nameće se kao snažan utisak neizvesna sudbina najstarije danske striparnice. Naime, „Fantask“ u Kopenhagenu je početkom godine najavio da će zatvoriti svoja vrata nakon 47 godina poslovanja. „Fantask“ se ipak izvukao u poslednjem trenutku zahvaljujući uspešnoj crowdfunding kampanji. Ali dokle? Ne znamo, ali držimo im palčeve.
Zatim, u aprilu se „Njujork tajms“ našao u središtu političkih vrtloga i to zahvaljujući stripu. Tačnije, karikaturi Antonija Moreire Antunesa koja prikazuje Donalda Trampa kao poslušno kučence izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Nakon dva meseca pritisaka „Njujork tajms“ je bacio peškir i javno objavio da više neće štampati političke karikature u internacionalnim izdanjima. Sloboda štampe, malo sutra...
U maju, uz velike počasti, Belgijanci su podigli spomenik Eržeu, tvorcu „Tintina“, ispred Muzeja „Erže“ u Luven la Nevu, kao i bistu u umetnikovom rodnom mestu. Toliko o poštovanju, za razliku od nekih (khm) drugih zemalja.
No, da svuda ne cvetaju ruže, još jedna ružna vest bila je da „Mad“ magazin prestaje da izlazi u Americi (o čemu smo i javili). Najavljeno je da će se nastaviti sa reprintima starijih brojeva uz nove naslovnice, ali produkcija novih originalnih materijala se obustavlja. I DC-jev Vertigo je stavio katanac na bravu, i rešio da slični sadržaj, kakav bi nekada pripadao Vertigu, bude pod „Black label“ brendom. Da, sadržaj za „zreliju“ publiku i autorski strip koji je često pomerao granice umetnosti nekada je pripadao Vertigu, a DC nas sada uverava da je „Black label“ isto to po principu „nije šija, nego vrat“. E pa nije vrat, jer „Black label“ nam donosi „zrelije“ priče o superherojima, što značajno smanjuje poligon i da je Vertigo svojevremeno imao ovakav pristup „Skalpirane“, „100 metaka“, „Sendmena“ i slične bismo videli – nikad.
U aprilu nas je u 82. godini napustio Kazuo Koike, kod nas najpoznatiji kao scenarista popularnog manga serijala „Lone Wolf and Cub“ (ali i desetina drugih). Mesec dana kasnije u 90. godini preminuo je izvrsni argentinski umetnik Migel Angel Repeto, čiju smo priču na „Teksu“ baš nedavno pratili u izdanju Veselog četvrtka.
Stripski magnati DC i Marvel se hvale da im je prodaja u 2019. skočila za dva odsto, što smatraju solidnim uspehom nakon naglog pada prodaje pre dve godine. Najprodavaniji naslov u SAD bio je Betmenov „Detective comics“ 1000 sa više od pola miliona prodatih primeraka. Na drugom mestu je „Spawn“ 300 sa upola manje prodatih primeraka.
Ove godine je najviše pažnje u Americi prikupio povratak Gregorija Galanta, poznatijeg kao Set, na strip scenu. Objavio je grafički roman „Clyde Fans“ u izdanju „Drawn&Quarterly“ kojim je pokupio hvalospeve. Seta smo pre par godina mogli da čitamo u „Život je dobar ako ne odustaješ“ u izdanju Modesty comics.
U strip-kinematogafiji za nama je zanimljiva godina. Marvel je zaokružio decenijsku epopeju započetu sa „Ajronmenom“ 1, i nakon deset godina i dvadesetak filmova „Osvetnici: Kraj igre“ je zaključio priču o Tanosu i kamenima beskraja. U skladu sa hajpom koji je pratio ovaj film, i solidnim kritikama, „Kraj igre“ je zaista bio dobar epilog priče i veoma zabavan film. Možda bi bio i siguran zicer za nagrade, da jesenas nije u priču o filmovima baziranim na stripu uklizao „Džoker“. Ovo filmsko ostvarenje je ostvarilo nezapamćeni uspeh, osvojio publiku, pa čak i one koji filmove po stripu ni najmanje ne prate. Dosta je o njemu pisano, pa nećemo i ovom prilikom da spamujemo virtuelni prostor, ali ova je godina definitivno u znaku „Džokera“.
Soni i Dizni su najavili razlaz oko „Spajdermena“, pa se brže bolje bratski izmirili; a neki izvori tvrde da je za to važnu ulogu odigralo nekoliko telefonskih poziva Toma Holanda u pripitom stanju. Mlađahni glumac je, naime, popio koju i skupio petlju da pozove glavešine dva studija i nagovori ih na saradnju. Šta god da je istina, Spajdermen ostaje brend Sonija, ali će učestvovati i u daljim ostvarenjima Diznijevog MCU.
S druge strane Atlantika, u Italiji, nedavno je objavljena saradnja Bonelija i DC-ja. Boneli već duže vreme pokušava da se probije na šire tržište i da, uslovno rečeno, bude shvaćen kao ozbiljniji izdavač. Prvo su se odlučili na pokretanje nekoliko brendova, od kojih se najviše ističe zasad vrlo dobar „Audace“, koji je osmišljen kao Bonelijev pandan Vertigu. Nije prošlo mnogo i najavljeni su krosoveri junaka iz Boneli i DC univerzuma, a među prvima tizovan je susret Zagora i Fleša. Znam, kolutanje očima brojnih ljubitelja stripa čulo se do Alfa Kentaurija. No, tokom festivala u Luki jesenas je predstavljen prvi takav krosover, i to ni manje ni više nego Dilana Doga i Betmena, odnosno doktora Ksabarasa i Džokera. Reč je više o privjuu nego o potpunom stripu, te na dvadesetak stranica možemo više da vidimo prisećanje na razgovor mlađeg Džokera, tek „džokerizovanog“ padom u hemikalije, i Ksabarasa kojem se ovaj obratio za pomoć. I umesto da mu „izleči“ lice Ksabaras ga u zanimljivom monologu zapravo podstiče da iskoristi svoj potencijal za velike stvari, gurajući Džokerovu psihu ka onome što će s vremenom postati. Ostaje da se nadamo da će i ostatak priče biti makar približan ovom malom uzorku, kao i da će ostali najavljeni krosoveri biti urađeni sa što manje transfera blama.
A Rekioni je ubio Sklavija u stripu i izazvao apokalipsu, sve da bi resetovao Dilana i potpuno mu promenio svet.
A šta se dešavalo na našoj strip sceni?
Festivali su se ređali kao po starom, ustaljenom običaju. Gosti, crtanje, priče, tribine, nova izdanja... „TRAS!“ festival je otvorio „sezonu“ festivala, i ovaj put je održan u KC „Grad“ u Savamali. Venturi, Fregijeri, Kordej, Perović i Bartolić su neumorno crtali, a štandovi izdavača su bili krcati izdanjima. O tome smo već pisali.
Salon stripa u SKC-u je bio još jedan čija je poseta bila izuzetna, a ove godine je potrebno posebno istaći posetu Rajka Miloševića Gere, koji je još jednom pokazao neverovatan talenat da osvoji pažnju publike tokom duge tribine. Tačnije, Gera je tribinu sa lakoćom pretvorio u svojevrstan master klas i govorio je o širem polju umetnosti, saradnji sa Tarantinom, „Skalpiranima“, abumu o Teksu koji je radio za Boneli i mnogo čemu još. Neverovatna je fluidnost kojom je Gera povezao strip, fotografiju, pojam umetnosti, vesterne... i zdušno preporučujem da se delovi ovog predavanja pogledaju na Jutjubu.
Pogrešno bi bilo prozvati produkciju stripa tokom 2019. u Srbiji u blagom kočenju. Istina, broj izdanja i ritam izlaženja nije na očekivanom nivou kod pojedinih izdavača, što ne umanjuje činjenicu da kada pogledamo objavljene naslove vidimo sve vrhunske stripove. Bilo je tu najavljenih izdanja koja nisu ugledala svetlost dana, bilo je i strepnji u sudbinu pojedinih izdavača, ali sve nekako gura u određenom smeru i broj stripova objavljenih 2019. ne razlikuje se bitnije od onih prethodnih godina. Očigledno je da je ove godine Čarobna knjiga u punom zamahu, i brojem i kvalitetom naslova. Nekako su preko noći postali izdavač za svačije ukuse. S njihove tačke gledišta to sigurno nije preko noći, i potrebno je još i održati ovu poziciju – biće zanimljivo videti šta sve planiraju dalje. Kad smo već spomenuli njih, upravo dok pišem ovaj tekst (20. decembar) izlazi objava na Fejsbuku da su u prodaji dva integrala „Murene“, „Mračne noći: Metal“ iz DC kuhinje, kao i „Betmen Koji Se Smeje“, nastavak prethodno pomenutog. Nedavno su objavili kompletnog „Inkala“ u dve knjige; pre toga „Časovnik sudnjeg dana“, nastavak „Nadzirača“; pre toga „Reka Mohok“, pa Murovog Supermena, pa... možemo tako u nedogled – lako je videti šta su sve objavili na njihovom sajtu. Ukratko: mnogo toga zanimljivog!
Veseli četvrtak je jedan od onih koji su povukli ručnu ove godine. Ili makar tako deluje. Nova „Zlatna serija“ žari i pali, najava za svaki sledeći broj se željno iščekuje i to sve pomalo podseća na one dane kad smo stripove krili ispod školskih klupa. Za „Zlatnu seriju“ 13 su napravili poseban događaj – 13 različitih naslovnica (računajući i onu bez ilustracije), sve u kutiji; neki su to dočekali kao kolekcionarski fenomen, drugi su kritikovali ovakav potez, ali o tome se pričalo mesecima. U međuvremenu (pun intended) Veseli četvrtak je pod imprintom „Međuvreme“ objavio Sklavijev prvi grafički roman „Glasovi vode“ sa crtežom Vertera Del’Edere, punu psihodeličnu eksploziju koja nas podseća zašto smo nekada onoliko voleli Dilana Doga.
Makondo je ove godine najviše izdanja objavio tokom Sajma knjiga i neposredno nakon njega. Tu su nastavci „Elrika“, „Pogrebnika“ i „El Topovih sinova“, „Karavađa“ i druga knjiga „Sabranih dela Đorđa Lobačeva“. Iskreno, nijedno od navedenih ne sme se propustiti – oprostićete na ličnom utisku. Ali sve su to vrhunski naslovi. Nešto ranije, tokom Salona stripa, Makondo je objavio „Zov Ktulua“, vrhunske adaptacije Lavkraftovih priča u izvođenju Estebana Marotoa; a ove godine su priveli kraju i kapitalni projekat objavljivanja celog opusa Vinzora Mekeja na „Malom Nemu u Zemlji snova“. Najave za sledeću godinu deluju još impresivnije, i lepo je videti izdavača u tako punom zamahu.
Darkwood je pak ove godine izazivao najviše strepnji kod fanova. Kao nekada najmoćniji izdavač na tržištu, odjednom se proneo glas o ozbiljnim problemima. Prvo su izostali brojni naslovi na koje su nas navikli – da ne kažem razmazili. „Stripoteka“ je mesec dana od obeležavanja pola veka postojanja stavljena na led neodređene dužine trajanja; urednici su preko noći objavili da postaju frilenseri... Sve to je izazvalo bojazan da li će Darkwood opstati, i to je bilo jedno od pitanja sa kojim smo se najčešće susretali. Bilo je izdanja, da budemo iskreni; i to kakvih! Dve knjige „Tintina“, samo to je veliki podvig za izdavača imajući kulturološku vrednost ovog junaka. Dve knjige „Skalpiranih“ (i uveliko se radi na poslednjoj, petoj knjizi); dva „Korta Maltezea“ („Venecijanska bajka“ i „Zlatna kuća Samarkanda“); jedan Panišer Garta Enisa, jedan „Konan“ Bjusika i Trumana. I krunski dragulj – prva luksuzna knjiga „Kalvina i Hobsa“ sa prevodom Milana Jovanovića (koji je, baj d vej, prevod „pokidao“ i pravi ga je užitak čitati). To, naravno, nije sve. Bilo je i novih brojeva mangi i još pokoje izdanje poput „Torpeda 1972“ pre nekoliko dana. Tako da Darkwood nije ispao iz trke i želimo im svako dobro u konsolidaciji redova.
Phoenix press je ove godine imao nekoliko izvanrednih izdanja. Osim što su započeli izuzetno kvalitetan rad Marka Vejda na „Derdevilu“ (zasad su objavljena dva trejda), „Hulk: Sivo“ i „Spajdermen: Plavo“ Džefa Leba i Tima Sejla, dva izdanja koja se mogu smatrati udarnima u ovoj godini su „Krstaši“ Žana Difoa i Filipa Gzavijea i „Kako se obogatiti u junu 1940“ Lorana Astijea, Gzavijea Dorisona i Fabijena Nurija.
Dok je prvi tipični ali kvalitetni frankofoni blokbaster smešten u
istorijsku epohu krstaških pohoda sa natprirodnim tvistom, „Kako se obogatiti“
je jedan od mojih apsolutnih favorita. Uz tempo i atmosferu koji kao da
su skinuti sa Tarantinovih filmova, strip je u svakom trenutku napet,
smešan, tragičan; pravi konglomerat žanrova i događaja.
Komiko je ove godine objavio nekoliko naslova, ali skoro svaki je vredan pomena. Ipak, ako se mora vršiti selekcija treba istaći novo izdanje „Mausa“ Arta Špigelmana kojeg, verujem, ne treba posebno predstavljati. „Dolazak“ Šona Tana je izvrstan umetnički nemi strip sa dosad neviđenom percepcijom migranta u nepoznatoj zemlji. U saradnji sa Siriusom, Komiko je nastavio objavljivanje dogodovština Filimona, svojevrsnog teatra apsurda iz pera fenomenalnog Freda Aristidesa. A naravno, ne smemo zaboraviti ni „5 je savršen broj“ Igora Tuverija (Igort), napeti noar triler jednog od najtalentovanijih imena stripa.
Što se vazda sjajne Besne kobile tiče, već smo pomenuli mangu „Čovek bez talenta“, priču o čoveku koji, istina, ima jedan talent, da crta stripove – ali ga ne koristi. već se upušta u bizarne i beskorisne poslovne poduhvate. Elem, to je osnova, a sve se majstorskim Cugeovim potpisom pretvara u pravu egzistencijalnu priču, slojevitu i snažnu, koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Drugi strip „Besne kobile“ koji ćemo pomenuti za 2019. godinu jeste Šabuteovo „Čistilište“, jedno od njegovih najneobičnijih ostvarenja. A znamo da Šabute jednostavno ne ume da loše nacrta i ispriča strip. Ovog puta nije toliko sanjivog ritma kao u nekim drugim ostvarenjima, što ne umanjuje njegov značaj.
System comics i Lokomotiva (nekako ne mogu da razdvojim ova dva izdavača) su objavili nekoliko zanimljivih naslova. Prvi je svakako kompletni „Maršal Bas“ Macana i Kordeja u crno belom izdanju, zatim „Fanfula“ Huga Prata i Mina Milanija, kao i neočekivani „Nikolas Grisfot“ Lusuvuorija i Lukarinena. System comics je samostalno objavio „Kanu“ Petra Meseldžije kao i završni, treći album „Konstantinovog raskršća“.
Novi izdavač na srpskom nebu jeste 300 čuda. Prva izdanja predstavili su na Salonu stripa, i to Dobsove adaptacije Velsovih romana. Druga pojava među izdavačima je i Golconda, ekipa koja je naumila da nastavi Darkwoodova izdanja „Julije“ i „Jedno doba, jedna priča“. A u naletu černobiljske euforije objavili su i album „Psi Pripjata“. Tek ćemo videti šta ova dva nova izdavača još imaju na umu.
To je zasad to, prostora (i koncentracije) polako ponestaje. Ako sam nekoga ili nešto propustio, izvinjavam se.
Srećna vam stripska 2020. godina, nek nam donese mnogo novih izdanja!
Nikola Dragomirović
Da započnemo jednim sveopšte „neobičnim“ događajem – ovog puta pozitivnim – sa festivala stripa u Angulemu. Naime, drugi put u istoriji festivala gran pri je pripao jednoj autorki, a isto tako drugi put je reč o japanskom autoru. Mangaka Rumiko Takahaši možda nije dovoljno poznata u Srbiji, što više možemo pripisati manjku našeg opšteg znanja o mangama nego o produkciji ove autorke. Ali u svetu su njeni stripovi, procenjuje se, prodati u više od 200 miliona primeraka, a Takahašijeva se smatra jednom od najuticajnijih mangaka. Njeni „Ranma ½“ i „Urusei Yatsura“ smatraju se kultnim kod velikog broja fanova japanskog stripa, i ostaje nam samo da se nadamo da ćemo neko od njenih dela nekada ugledati na našem jeziku.
Kad smo već kod mange – oprostićete na digresiji – „Besna kobila“ je posle decenijskih peripetija uspela da dobije prava za objavljivanje istinskog remek-dela Jošiharua Cugea „Čovek bez talenta“. Poznato je koliko su prava na mange posebna peripetija, posebno na malom tržištu poput našeg, ali ekipa iz „Besne kobile“ se izborila da naša publika dobije priliku da pročita ovo izvrsno ostvarenje mange. Više reči o tome kasnije, ali vredi napomenuti da je ovaj strip 2019. godine prvi put preveden čak i na engleskom jeziku i da uprkos njegovom kultnom statusu u Japanu prava na njegovo objavljivanje su bila raritet.
Od drugih kurioziteta nameće se kao snažan utisak neizvesna sudbina najstarije danske striparnice. Naime, „Fantask“ u Kopenhagenu je početkom godine najavio da će zatvoriti svoja vrata nakon 47 godina poslovanja. „Fantask“ se ipak izvukao u poslednjem trenutku zahvaljujući uspešnoj crowdfunding kampanji. Ali dokle? Ne znamo, ali držimo im palčeve.
Zatim, u aprilu se „Njujork tajms“ našao u središtu političkih vrtloga i to zahvaljujući stripu. Tačnije, karikaturi Antonija Moreire Antunesa koja prikazuje Donalda Trampa kao poslušno kučence izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Nakon dva meseca pritisaka „Njujork tajms“ je bacio peškir i javno objavio da više neće štampati političke karikature u internacionalnim izdanjima. Sloboda štampe, malo sutra...
U maju, uz velike počasti, Belgijanci su podigli spomenik Eržeu, tvorcu „Tintina“, ispred Muzeja „Erže“ u Luven la Nevu, kao i bistu u umetnikovom rodnom mestu. Toliko o poštovanju, za razliku od nekih (khm) drugih zemalja.
U aprilu nas je u 82. godini napustio Kazuo Koike, kod nas najpoznatiji kao scenarista popularnog manga serijala „Lone Wolf and Cub“ (ali i desetina drugih). Mesec dana kasnije u 90. godini preminuo je izvrsni argentinski umetnik Migel Angel Repeto, čiju smo priču na „Teksu“ baš nedavno pratili u izdanju Veselog četvrtka.
Stripski magnati DC i Marvel se hvale da im je prodaja u 2019. skočila za dva odsto, što smatraju solidnim uspehom nakon naglog pada prodaje pre dve godine. Najprodavaniji naslov u SAD bio je Betmenov „Detective comics“ 1000 sa više od pola miliona prodatih primeraka. Na drugom mestu je „Spawn“ 300 sa upola manje prodatih primeraka.
Ove godine je najviše pažnje u Americi prikupio povratak Gregorija Galanta, poznatijeg kao Set, na strip scenu. Objavio je grafički roman „Clyde Fans“ u izdanju „Drawn&Quarterly“ kojim je pokupio hvalospeve. Seta smo pre par godina mogli da čitamo u „Život je dobar ako ne odustaješ“ u izdanju Modesty comics.
U strip-kinematogafiji za nama je zanimljiva godina. Marvel je zaokružio decenijsku epopeju započetu sa „Ajronmenom“ 1, i nakon deset godina i dvadesetak filmova „Osvetnici: Kraj igre“ je zaključio priču o Tanosu i kamenima beskraja. U skladu sa hajpom koji je pratio ovaj film, i solidnim kritikama, „Kraj igre“ je zaista bio dobar epilog priče i veoma zabavan film. Možda bi bio i siguran zicer za nagrade, da jesenas nije u priču o filmovima baziranim na stripu uklizao „Džoker“. Ovo filmsko ostvarenje je ostvarilo nezapamćeni uspeh, osvojio publiku, pa čak i one koji filmove po stripu ni najmanje ne prate. Dosta je o njemu pisano, pa nećemo i ovom prilikom da spamujemo virtuelni prostor, ali ova je godina definitivno u znaku „Džokera“.
Soni i Dizni su najavili razlaz oko „Spajdermena“, pa se brže bolje bratski izmirili; a neki izvori tvrde da je za to važnu ulogu odigralo nekoliko telefonskih poziva Toma Holanda u pripitom stanju. Mlađahni glumac je, naime, popio koju i skupio petlju da pozove glavešine dva studija i nagovori ih na saradnju. Šta god da je istina, Spajdermen ostaje brend Sonija, ali će učestvovati i u daljim ostvarenjima Diznijevog MCU.
S druge strane Atlantika, u Italiji, nedavno je objavljena saradnja Bonelija i DC-ja. Boneli već duže vreme pokušava da se probije na šire tržište i da, uslovno rečeno, bude shvaćen kao ozbiljniji izdavač. Prvo su se odlučili na pokretanje nekoliko brendova, od kojih se najviše ističe zasad vrlo dobar „Audace“, koji je osmišljen kao Bonelijev pandan Vertigu. Nije prošlo mnogo i najavljeni su krosoveri junaka iz Boneli i DC univerzuma, a među prvima tizovan je susret Zagora i Fleša. Znam, kolutanje očima brojnih ljubitelja stripa čulo se do Alfa Kentaurija. No, tokom festivala u Luki jesenas je predstavljen prvi takav krosover, i to ni manje ni više nego Dilana Doga i Betmena, odnosno doktora Ksabarasa i Džokera. Reč je više o privjuu nego o potpunom stripu, te na dvadesetak stranica možemo više da vidimo prisećanje na razgovor mlađeg Džokera, tek „džokerizovanog“ padom u hemikalije, i Ksabarasa kojem se ovaj obratio za pomoć. I umesto da mu „izleči“ lice Ksabaras ga u zanimljivom monologu zapravo podstiče da iskoristi svoj potencijal za velike stvari, gurajući Džokerovu psihu ka onome što će s vremenom postati. Ostaje da se nadamo da će i ostatak priče biti makar približan ovom malom uzorku, kao i da će ostali najavljeni krosoveri biti urađeni sa što manje transfera blama.
A Rekioni je ubio Sklavija u stripu i izazvao apokalipsu, sve da bi resetovao Dilana i potpuno mu promenio svet.
 |
| Koje nas promene očekuju u serijalu Dilan Dog pogledajte na linku iznad |
Festivali su se ređali kao po starom, ustaljenom običaju. Gosti, crtanje, priče, tribine, nova izdanja... „TRAS!“ festival je otvorio „sezonu“ festivala, i ovaj put je održan u KC „Grad“ u Savamali. Venturi, Fregijeri, Kordej, Perović i Bartolić su neumorno crtali, a štandovi izdavača su bili krcati izdanjima. O tome smo već pisali.
 |
| TRAS festival |
Pogrešno bi bilo prozvati produkciju stripa tokom 2019. u Srbiji u blagom kočenju. Istina, broj izdanja i ritam izlaženja nije na očekivanom nivou kod pojedinih izdavača, što ne umanjuje činjenicu da kada pogledamo objavljene naslove vidimo sve vrhunske stripove. Bilo je tu najavljenih izdanja koja nisu ugledala svetlost dana, bilo je i strepnji u sudbinu pojedinih izdavača, ali sve nekako gura u određenom smeru i broj stripova objavljenih 2019. ne razlikuje se bitnije od onih prethodnih godina. Očigledno je da je ove godine Čarobna knjiga u punom zamahu, i brojem i kvalitetom naslova. Nekako su preko noći postali izdavač za svačije ukuse. S njihove tačke gledišta to sigurno nije preko noći, i potrebno je još i održati ovu poziciju – biće zanimljivo videti šta sve planiraju dalje. Kad smo već spomenuli njih, upravo dok pišem ovaj tekst (20. decembar) izlazi objava na Fejsbuku da su u prodaji dva integrala „Murene“, „Mračne noći: Metal“ iz DC kuhinje, kao i „Betmen Koji Se Smeje“, nastavak prethodno pomenutog. Nedavno su objavili kompletnog „Inkala“ u dve knjige; pre toga „Časovnik sudnjeg dana“, nastavak „Nadzirača“; pre toga „Reka Mohok“, pa Murovog Supermena, pa... možemo tako u nedogled – lako je videti šta su sve objavili na njihovom sajtu. Ukratko: mnogo toga zanimljivog!
Veseli četvrtak je jedan od onih koji su povukli ručnu ove godine. Ili makar tako deluje. Nova „Zlatna serija“ žari i pali, najava za svaki sledeći broj se željno iščekuje i to sve pomalo podseća na one dane kad smo stripove krili ispod školskih klupa. Za „Zlatnu seriju“ 13 su napravili poseban događaj – 13 različitih naslovnica (računajući i onu bez ilustracije), sve u kutiji; neki su to dočekali kao kolekcionarski fenomen, drugi su kritikovali ovakav potez, ali o tome se pričalo mesecima. U međuvremenu (pun intended) Veseli četvrtak je pod imprintom „Međuvreme“ objavio Sklavijev prvi grafički roman „Glasovi vode“ sa crtežom Vertera Del’Edere, punu psihodeličnu eksploziju koja nas podseća zašto smo nekada onoliko voleli Dilana Doga.
Makondo je ove godine najviše izdanja objavio tokom Sajma knjiga i neposredno nakon njega. Tu su nastavci „Elrika“, „Pogrebnika“ i „El Topovih sinova“, „Karavađa“ i druga knjiga „Sabranih dela Đorđa Lobačeva“. Iskreno, nijedno od navedenih ne sme se propustiti – oprostićete na ličnom utisku. Ali sve su to vrhunski naslovi. Nešto ranije, tokom Salona stripa, Makondo je objavio „Zov Ktulua“, vrhunske adaptacije Lavkraftovih priča u izvođenju Estebana Marotoa; a ove godine su priveli kraju i kapitalni projekat objavljivanja celog opusa Vinzora Mekeja na „Malom Nemu u Zemlji snova“. Najave za sledeću godinu deluju još impresivnije, i lepo je videti izdavača u tako punom zamahu.
Darkwood je pak ove godine izazivao najviše strepnji kod fanova. Kao nekada najmoćniji izdavač na tržištu, odjednom se proneo glas o ozbiljnim problemima. Prvo su izostali brojni naslovi na koje su nas navikli – da ne kažem razmazili. „Stripoteka“ je mesec dana od obeležavanja pola veka postojanja stavljena na led neodređene dužine trajanja; urednici su preko noći objavili da postaju frilenseri... Sve to je izazvalo bojazan da li će Darkwood opstati, i to je bilo jedno od pitanja sa kojim smo se najčešće susretali. Bilo je izdanja, da budemo iskreni; i to kakvih! Dve knjige „Tintina“, samo to je veliki podvig za izdavača imajući kulturološku vrednost ovog junaka. Dve knjige „Skalpiranih“ (i uveliko se radi na poslednjoj, petoj knjizi); dva „Korta Maltezea“ („Venecijanska bajka“ i „Zlatna kuća Samarkanda“); jedan Panišer Garta Enisa, jedan „Konan“ Bjusika i Trumana. I krunski dragulj – prva luksuzna knjiga „Kalvina i Hobsa“ sa prevodom Milana Jovanovića (koji je, baj d vej, prevod „pokidao“ i pravi ga je užitak čitati). To, naravno, nije sve. Bilo je i novih brojeva mangi i još pokoje izdanje poput „Torpeda 1972“ pre nekoliko dana. Tako da Darkwood nije ispao iz trke i želimo im svako dobro u konsolidaciji redova.
Komiko je ove godine objavio nekoliko naslova, ali skoro svaki je vredan pomena. Ipak, ako se mora vršiti selekcija treba istaći novo izdanje „Mausa“ Arta Špigelmana kojeg, verujem, ne treba posebno predstavljati. „Dolazak“ Šona Tana je izvrstan umetnički nemi strip sa dosad neviđenom percepcijom migranta u nepoznatoj zemlji. U saradnji sa Siriusom, Komiko je nastavio objavljivanje dogodovština Filimona, svojevrsnog teatra apsurda iz pera fenomenalnog Freda Aristidesa. A naravno, ne smemo zaboraviti ni „5 je savršen broj“ Igora Tuverija (Igort), napeti noar triler jednog od najtalentovanijih imena stripa.
Što se vazda sjajne Besne kobile tiče, već smo pomenuli mangu „Čovek bez talenta“, priču o čoveku koji, istina, ima jedan talent, da crta stripove – ali ga ne koristi. već se upušta u bizarne i beskorisne poslovne poduhvate. Elem, to je osnova, a sve se majstorskim Cugeovim potpisom pretvara u pravu egzistencijalnu priču, slojevitu i snažnu, koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Drugi strip „Besne kobile“ koji ćemo pomenuti za 2019. godinu jeste Šabuteovo „Čistilište“, jedno od njegovih najneobičnijih ostvarenja. A znamo da Šabute jednostavno ne ume da loše nacrta i ispriča strip. Ovog puta nije toliko sanjivog ritma kao u nekim drugim ostvarenjima, što ne umanjuje njegov značaj.
System comics i Lokomotiva (nekako ne mogu da razdvojim ova dva izdavača) su objavili nekoliko zanimljivih naslova. Prvi je svakako kompletni „Maršal Bas“ Macana i Kordeja u crno belom izdanju, zatim „Fanfula“ Huga Prata i Mina Milanija, kao i neočekivani „Nikolas Grisfot“ Lusuvuorija i Lukarinena. System comics je samostalno objavio „Kanu“ Petra Meseldžije kao i završni, treći album „Konstantinovog raskršća“.
Novi izdavač na srpskom nebu jeste 300 čuda. Prva izdanja predstavili su na Salonu stripa, i to Dobsove adaptacije Velsovih romana. Druga pojava među izdavačima je i Golconda, ekipa koja je naumila da nastavi Darkwoodova izdanja „Julije“ i „Jedno doba, jedna priča“. A u naletu černobiljske euforije objavili su i album „Psi Pripjata“. Tek ćemo videti šta ova dva nova izdavača još imaju na umu.
To je zasad to, prostora (i koncentracije) polako ponestaje. Ako sam nekoga ili nešto propustio, izvinjavam se.
Srećna vam stripska 2020. godina, nek nam donese mnogo novih izdanja!
Nikola Dragomirović