Nakon nebrojenih pročitanih stripova čovek nauči da ne očekuje nemerljiva iznenađenja i revolucionarna dela. Nauči da uživa u lepom pisanju i lepom crtežu, i to često bude najviše što dobije (a i dovoljno). Onda povremeno naleti na strip kakav je Tungsten i shvati da se zapravo privikao na prosek, i da treba i od sebe i od drugih da traži i više nego što mogu da daju. Jer ovde je reč o takvom delu.

Naime, ovaj nemali grafički roman se, za početak, odigrava za svega nekoliko minuta, uz poneki flešbek. Započinje momcima koji ilegalno love ribu dinamitom i dvojicom posmatrača koji će na taj prizor dvojako reagovati. Dok se čeka dolazak policajca, koji se zapravo nalazi nekoliko stotina metara dalje na plaži, mnoštvo ukrštenih sudbina prikazaće nam se vanrednim postupkom montaže i režije.

Gotovo je nestvarno to kako Kintanilja uspeva da zamrzne pokret u jednom "mrtvom" mediju dok čitaocu drži pažnju kao u kakvom kratkom akcionom filmu koji ne daje vreme da se trepne. A opet, kad se korice sklope, nemamo utisak da smo pročitali akcijaš, već fino nijansiranu dramu sa sudbinama tako bliskim patetici a nikada zapravo takvim. Ima li šta teže od toga?

Željko Obrenović