Zanimljivo je kako se sećamo nekih uslovno rečeno glupih i nadasve trivijalnih stvari. Eto, sećam se tog nekog rođendana na kom sam se obreo pre pre malo manje od decenije i po na kome se povela priča o muzici, šta ko sluša, šta ima novo od albuma i tako dalje. Da ne dužim previše sa uvodom, ali jedan od likova (6 ili 7 godina stariji od mene) je (otprilike) izjavio da trenutno ima samo tri plejliste na koje samo dodaje pesme koje mu se u međuvremenu svide. Po jedna fascikla sa brzim, sporim i pesmama srednjeg tempa.

E, sad – ja sam nekih godinu dana pre tog rođendana završio sa vraćanjem duga otadžbini, kosa je ponovo rasla, muzike je uvek bilo dosta po diskovima na polici, a dođoh i do prvog kompa. Za mene je to bio pravi, pravcati raj i gotovo nerealno mi je zvučalo da neko može napraviti toliko ekstremnu selekciju. Kada sam to napomenuo, on mi je odgovorio da je i on slično gledao na stvari nekada, ali se dogodio život. Okej, šta god – pomislih tad.


I tako je vreme prolazilo, net paketi su postajali sve brži, pristup informacijama i sadržaju koji me zanima sve veći, a nekako se nalazilo vremena za konzumacijom svega toga i pored rada po smenama, ozbiljnoj vezi koja će postati brak. U međuvremenu sam bio u par bendova, imao par projekata sa strane, pride sam počeo da pišem za Helly Cherry, pokrenuo Ciklonizaciju (blog, fanzin, DIY label), našao vremena i za Nekrst, Librarion, Headbang, saradnju sa JBGK recordsom… A, onda se spustila rampa.

Nije u pitanju bio manjak inspiracije za pisanjem, kreativna blokada ili nešto slično. Ideja sam imao podosta, misli su vezle kolo u retkim trenucima dokolice (a posebno kada bih išao na trčanje). No, sad trenutak kada bih se obreo ispred monitora i tastature bi mi postao gotovo mučan. Ako bih se i nakanio da preslušam nešto od onoga što bi mi stiglo za recenziranje, retko kada bih izdržao da ne isključim muziku posle par pesama. Daleko od toga da su do mojih ušiju dopirali samo stari, provereni albumi – često se vrtelo dosta novih izdanja. Ali, u pitanju su bili samo naslovi i bendovi koji su se meni slušali, ne i ono što mi je „po zadatko” dolazilo. Nije bilo potrebno mnogo da bih shvatio o čemu se radi.

Prezasićenje. Jednostavno sam pregoreo. Daleko od toga da sam imao onoliko posla i odgovornosti koliko ih imaju, članovi bendova koji aktivno sviraju po Srbiji (i šire), organizatori koncerata i festivala ili vodeći ljudi najvećih muzičkih portala kod nas – njima, stvarno, svaka čast na energiji, trudu i elanu.

Kada pogledam unazad, nije samo jedna stvar uticala na tu blokadu, već je razloga bilo sijaset. I nije ona došla odjednom, naprečac. Sistematski se obruč zatvarao, svakog dana po malo. Tu moju blokadu je počela da prati nezainteresovanost. Sve manje su me zanimale vesti, bilo da su one vezane za muziku ili dnevno-politička dešavanja. Koncentracija je postajala sve slabija i sve je kraće trajala. Ali, ne za sve. Stvarno zanimljiv tekst, album ili klip su dobijali svu moju pažnju. Ostalo… Pa, i ne baš.

Ne mislim da sam tokom godina postao mudriji ili da mi je ukus istančaniji. Moguće je da sam postavo veći mrgud, ciničniji i više kritički nastrojen. Pretpostavljam da je sasvim normalno da čovek vremenom drugačije gleda na svet oko sebe i da mu određene stvari ne prijaju isto kao i ranije, dok zavoli nešto što mu je dugo godina bilo odbojno. Kao pihtije, švargla i podvarak, na primer.

Antonio Jovanović