"The Cider House Rules" je roman koji bi trebalo da se proučava na svim kursevima kreativnog pisanja, kao što bi ga neizostavno trebalo preporučiti svakom mladom a i zrelom piscu. Knjiga se čita neometano i pripoveda priču na krajnje tradicionalan način. Na početku nam se čini da nam je ova storija poznata i da joj unapred možemo predvideti ne samo kraj već i razrešenje svake scene. Ali ništa od toga. Irving je majstor pripovedanja i upravo u izbegavanju opštih mesta, ali bez nekakvih avangardnih postupaka, leži kvalitet i lepota ovog dela.

"The Cider House Rules" je roman o siročetu Homeru Wellsu koji nije imao sreću da ga neko na vreme udomi, te je trajno ostao u jedinoj kući koju je znao. Usput postaje šegrt Wilburu Larchu, upravniku sirotišta i hirurgu, a naposletku i sâm stasava u vrsnog doktora, premda bez dana formalnog obrazovanja.

No sve ono što bismo očekivali od ovog nesumnjivo dikensovskog romana izostaje. Sirotište nije nastanjeno zlom i takmičarski nastrojenom decom, uprava nije sadistička i bezosećajna, a izlazak u stvarni svet ne otvara jedino vrata ka još gorim nevoljama. A opet, "The Cider House Rules" nikako nije ni sladunjava limunada o krasnom svetu i istim takvim ljudima. Irving je bez premca kad treba ispripovedati priču o ljudima koji ma koliko da uporno beže od svoje sudbine, koja pak ne deluje kao nešto od čega treba bežati, ona ih svejedno stiže. I kad se to na koncu desi, čitalac shvata da je sve vreme umesto komedije čitao tragediju koja mu ostavlja gorčinu u duši.

Valjalo bi napomenuti i zavidno istraživanje koje je Irving sproveo i koje izbija iz svakog reda ali nikada nije zamorno, suvoparno niti preočigledno. Nekom prilikom je čak prisustvovao hirurškoj proceduri tokom koje se žena probudila iz anestezije i pogledala svoje organe poređane na grudima, na šta joj je lekar rekao, 'Spavaj, dušo'. Što je ona i učinila. I kako ijedan pisac da smisli nešto tako dobro?

Željko Obrenović