Utisak je da „Doctor Sleep“ tokom celog trajanja nikako ne uspeva da se izbori za svoj identitet, svoju samosvojnost i svoj razlog zašto postoji, već se sve vreme šlepa i oslanja na „Isijavanje“ trudeći se što omažima, što namigivanjima i verbalnim referencama, a što rekonstrukcijama scena iz originala što više da podseća publiku zašto je uopšte sela da gleda ovaj film (a to je da vidi šta se desilo sa likovima nakon „isijavanja“).

I tu donekle leži problem inače veštog reditelja Majka Flanagana, koji je već režirao jednu polupristojnu inkarnaciju Kinga za Netfliks, a to je što pokušava da pomiri Kinga i Kjubrika, što pokušava da napravi neku fuziju najboljeg od jednog i drugog, zaboravljajući da je Kjubrik napravio remek-delo samo zato što se oslonio na sopstvene instinkte pre nego na Kingov predložak. Takođe, simptomatično je i pomalo čudno, ali valjda para vrti gde burgija neće, što je King ovako olako dao da Kjubrikova vizija, koju je već poznato mrzeo iz dna duše jer mu se uneredila u koncepciju, sada proguta i zaseni ovaj film koji se ceo pretvorio u filmski spomenik „Isijavanju“. I dok su junaci „Ready player one-a“ ušetali u film „Isijavanje“ priredivši tako jedinu iskonski zabavnu scenu iz tog filma, „Doctor sleep“ kao da komada leš tog filma i ogrće se njime tražeći usput veze i konekcije koje su taj film učinile zastrašujućim, i ne pronalazi ih. Jer sve u svemu, ovo je na kraju film o ljudima sa supermoćima koji sve vreme viču „Isijavanje“, kao da žele da nas prevare da zapravo gledamo poluhororičnu verziju „Kontrolora“ ili filma „Near dark“. Iako pojedine reference mogu biti simpatične, kao što je npr. pojavljivanje Denija Lojda (originalnog Denija) u kratkoj kameo ulozi, sekvence u kojima Flanagan rekonstruiše originalni film pomoću drugih glumaca, koji samo pomalo fizički podsećaju na Džeka Nikolsona i Šeli Duval, izazivaju čudan osećaj, kao da gledate jeftinu kinesku kopiju nečega ili pak fan-fikciju nekoga ko želi da snimi svoju verziju u dvorištu pomoću par ortaka. Film o tome kako odrasli Deni pokušava da se izbori sa sopstvenim demonima (nasleđe alkoholisanog i ubilačkog oca) pritom kontrolišući svoje „isijavanje“ da pomaže drugima mogao je biti dosta bolji da se nije podredio prethodniku i odlučio da jaše isključivo na tome.

Iako je jedna od osnovnih premisa ovog filma misao o tome kako će se likovi suočiti sa događajima iz 1980-e, ispostavilo se da je tu priču nemoguće ispričati bez jeftinog, populističkog i pomalo neveštog zadiranja u original. Ipak, iako je Kingov predložak ovde očekivano slab, bilo je tu potencijala da se napravi nešto održivije i samosvojnije.

Slobodan Novokmet