Da li je "euforija" oko Buč Kesidija opravdana?
Helly Cherry
Da,... "euforija" nije samo ime drugog albuma benda iz naslova već je upravo reč koja najbolje opisuje ono što se ovih dana dešava sa Buč Kesidijem. Kako drugačije nazvati situaciju kada bend samo desetak dana nakon objavljivanja albuma već ima, ne samo zakazane, već rasprodate brojne koncerte od kojih su neki i dvostruki poput Beograda i Niša (odakle se i javljamo). Ovoj listi gradova dodajmo i Kragujevac, Novi Sad, Zaječar... I pre nego što nastavimo zapitajte se: kada ste poslednji put čuli da je neki bend rasprodao ovoliko koncerta u nizu?
Ovaj bend pratimo od njegovih početaka. "Posesivno-ospulsivni hospul" je bio jedno od izdanja koja su obeležili 2016. godinu. Album je bend predstavio u modernom indi rokenrol svetlu sa dozom gitarskog pop senzibiliteta, nešto što je ovoj sceni svakako falilo. Odlazak basiste iz benda naterao je Zorana i Luku da "zbiju redove" i redefinišu svoj zvuk. Prvi konkretan pokazatelj bio je singl "Nema ljubavi u klubu" koji je pokazao priličan zaokret ka elektro zvuku te se od tada i predstavljaju kao "levoruki disko elektro boj bend". Singl je postao instant hit i pokazatelj bendu da su na pravom putu a svoj status su samo "zapečatili" sledećim, još većim hitom "Kada đuskanje ne pomaže". Usledili su brojni festivalski nastupi, singl "Tiho", jedan drugačiji, mirniji singl za kraj leta, kratko zatišije i krajem novembra - album. "Euforija" je mogla da počne. I traje.
I tu ih zatičemo sinoć, 8. novembra u Feedbacku. Jedan od poslednjih nastupa kada smo ih direktno ispratili bio je maja meseca u Ćupriji, što je negde period "tranzicije" benda, vreme kada su stare pesme morali da prilagode novom zvuku i postavi. U tom smislu bilo je zanimljivo čuti kako će to zvučati. Tada smo primetili da je pesmama sa prvog albuma na momente falio bas jer bend još uvek nije našao konkretniji način da zvuk ponovo postane "puniji" dok su nove pesme, razumljivo, zvučale kako treba. Iako je tadašnji nastup bio baziran na pesmama sa prvog albuma, već tada je bilo primetno da neke od starih pesama više neće bio deo redovnog repertoara ("Ne umem da pričam sa tobom" i "Šta da radim sa tobom"). Ne znam zašto je bend "odustao" od ovih pesama ali je to u ovom momentu manje važno.
Ono što jeste važno je da su sinoć i uživo uspeli da nam ispričaju svoje priče koje su nam svima bliske pa i ne čudi što se tako brzo "primile". "Euforija" nam je donela sve one situacije i emocije kroz koje je prošao svako od nas. Pesme o ljubavi, druženju, izlascima, nesigurnosti, strahovima, želji da se uklopimo, pripadamo negde i nekome.
Sve one čine kockice savršenog mozaika koje sam ne samo sinoć doživeo i kao "filmsko" iskustvo. Kao da uživo i direktno gledam (slušam) omnibus sa više različitih priča (ili makar epizoda) koje se odvijaju u toku jedne večeri, tu pred mojim očima. Jer i Feedback je svedok bezbroj sličnih situacija i da može da govori, priče bi mu sigurno bile ovakve.
Ako jedan bend svojim nastupom uspe da stvori jedno kompletno iskustvo, šta više mogu tražiti od njega?
Primetili ste da sam odustao od klasičnog koncertnog izveštaja. Možda više "razmišljam naglas" o ukupnom utisku koji je Buč Kesidi ostavio na mene/nas. Siguran sam da ste već čitali nedavne izveštaje koji će potvrditi sve ovo što se dešava oko benda. Tako je i sinoć bilo. I zato, prepustiću Mašinim fotografijama da na kraju nastave tamo gde sam ja stao.
Da li mi nedostaje "stari" Buč Kesidi i stare pesme? Da, i nadam se da se bend naći način da ih zadrži na repertoaru (iako čine trećinu novog), i da ih nove pesme neće u potpunosti "istisnuti", jer mi je stari zvuk benda podjednako drag. Da li se radujem novom Buč Kesidiju? Veliko DA jer je pravo uživanje gledati ih kako se menjaju, sazrevaju i evoluiraju. Tako smo nakon, na primer Repetitora i Artan Lilija, dobili još jedan bend koji je došao iz andergraunda i uspeo da privuče pažnju šire (da ne kažem mejnstrim) javnosti.
Na kraju kada podvučemo crtu i odgovorimo na pitanje iz naslova, reklo bi se da euforija oko ovog benda nikako nije slučajna već je rezultat vrlo pažljivog i promišljenog rada, truda i ulaganja. Svako ko je iole pratio ovaj bend mogao je ovo da uoči. Otud je sve ovo što se oko Buč Kesidija dešava i te kako opravdano i zasluženo. Zato želimo bendu da uživa u ovim trenucima ali i javnosti (namerno ne kažem publici koja bi bila uži pojam) koja je definitivno dobila jedan kvalitetan bend vredan šire pažnje.
P.S. Ostanite uz nas jer vam se naredni put sa njihovog koncerta javljamo 21. decembra iz Beograda i februara naredne godine gde ćemo se družiti sa njima na MENT festivalu u Ljubljani.
Predrag Popović
Ovaj bend pratimo od njegovih početaka. "Posesivno-ospulsivni hospul" je bio jedno od izdanja koja su obeležili 2016. godinu. Album je bend predstavio u modernom indi rokenrol svetlu sa dozom gitarskog pop senzibiliteta, nešto što je ovoj sceni svakako falilo. Odlazak basiste iz benda naterao je Zorana i Luku da "zbiju redove" i redefinišu svoj zvuk. Prvi konkretan pokazatelj bio je singl "Nema ljubavi u klubu" koji je pokazao priličan zaokret ka elektro zvuku te se od tada i predstavljaju kao "levoruki disko elektro boj bend". Singl je postao instant hit i pokazatelj bendu da su na pravom putu a svoj status su samo "zapečatili" sledećim, još većim hitom "Kada đuskanje ne pomaže". Usledili su brojni festivalski nastupi, singl "Tiho", jedan drugačiji, mirniji singl za kraj leta, kratko zatišije i krajem novembra - album. "Euforija" je mogla da počne. I traje.
 |
| foto: Maša Miljković |
Ono što jeste važno je da su sinoć i uživo uspeli da nam ispričaju svoje priče koje su nam svima bliske pa i ne čudi što se tako brzo "primile". "Euforija" nam je donela sve one situacije i emocije kroz koje je prošao svako od nas. Pesme o ljubavi, druženju, izlascima, nesigurnosti, strahovima, želji da se uklopimo, pripadamo negde i nekome.
Sve one čine kockice savršenog mozaika koje sam ne samo sinoć doživeo i kao "filmsko" iskustvo. Kao da uživo i direktno gledam (slušam) omnibus sa više različitih priča (ili makar epizoda) koje se odvijaju u toku jedne večeri, tu pred mojim očima. Jer i Feedback je svedok bezbroj sličnih situacija i da može da govori, priče bi mu sigurno bile ovakve.
Ako jedan bend svojim nastupom uspe da stvori jedno kompletno iskustvo, šta više mogu tražiti od njega?
Primetili ste da sam odustao od klasičnog koncertnog izveštaja. Možda više "razmišljam naglas" o ukupnom utisku koji je Buč Kesidi ostavio na mene/nas. Siguran sam da ste već čitali nedavne izveštaje koji će potvrditi sve ovo što se dešava oko benda. Tako je i sinoć bilo. I zato, prepustiću Mašinim fotografijama da na kraju nastave tamo gde sam ja stao.
Da li mi nedostaje "stari" Buč Kesidi i stare pesme? Da, i nadam se da se bend naći način da ih zadrži na repertoaru (iako čine trećinu novog), i da ih nove pesme neće u potpunosti "istisnuti", jer mi je stari zvuk benda podjednako drag. Da li se radujem novom Buč Kesidiju? Veliko DA jer je pravo uživanje gledati ih kako se menjaju, sazrevaju i evoluiraju. Tako smo nakon, na primer Repetitora i Artan Lilija, dobili još jedan bend koji je došao iz andergraunda i uspeo da privuče pažnju šire (da ne kažem mejnstrim) javnosti.
Na kraju kada podvučemo crtu i odgovorimo na pitanje iz naslova, reklo bi se da euforija oko ovog benda nikako nije slučajna već je rezultat vrlo pažljivog i promišljenog rada, truda i ulaganja. Svako ko je iole pratio ovaj bend mogao je ovo da uoči. Otud je sve ovo što se oko Buč Kesidija dešava i te kako opravdano i zasluženo. Zato želimo bendu da uživa u ovim trenucima ali i javnosti (namerno ne kažem publici koja bi bila uži pojam) koja je definitivno dobila jedan kvalitetan bend vredan šire pažnje.
P.S. Ostanite uz nas jer vam se naredni put sa njihovog koncerta javljamo 21. decembra iz Beograda i februara naredne godine gde ćemo se družiti sa njima na MENT festivalu u Ljubljani.
Predrag Popović