Kada đuskanje pomaže – Prvi samostalni koncert Buč Kesidija u Beogradu
Helly Cherry
Dogodi se i to. U svitaj leta gospodnjeg 2019. - Zoran i Luka, u paketu
Buč Kesidi, rasprodaše Amerikanu beogradskog Doma omladine i to dva dana
zaredom. Ovo je izveštaj sa prve večeri, 21. decembra, ali kapiram da
će i večeras biti super ako je suditi po sinoćnjem, što bi se reklo,
kidanju. Đuskanje je definitivno pomoglo, a nekako i ljubav se pojavi u
klubu, no ’ajmo redom.
Vrata DOB-a se otvoriše već oko 20.30, a sat vremena posle, negde pred početak nastupa gosta iznenađenja, Amerikana je bila puna. Tajanstveni izvođač, koji je doduše najavio ovaj koncert na svojoj FB stranici, bio je Ivica. Ivan Kačavenda, kako mu je pravo ime, je iz Pančeva, kao i hedlajneri, a i izdavačka kuća ,,Kontra“ za koju potpisuje i prvi, kao i ovi drugi. Imao sam priliku da pogledam uživo ovog čil/indi kantautora na prošlogodišnjem Indirektu. Tada mi nije nešto naročito legla njegova muzika. Nažalost nije ni sada, ali je pomak evidentan. Tu su sada pored gitare i brojni drugi instrumenti i zvukovi upakovani u semplove i matricu, a i sam vokal je oplemenio raznim efektima pa to sada dosta drugačije zvuči. Publika je bilo skoro u potpunosti nezainteresovana za ono što se zbiva na bini, te sam u pojedinim trenucima više čuo žamor okoline, negoli muziku sa razglasa. Kao i prošli put, i ovaj ću zaključiti predlogom da možda treba da porazmisli o ekspanziji benda, makar za ove žive potrebe.
Planovi su se odvijali kako treba. Petar Stevanović iz Ljubičica je za miksetom stvari držao u svojim rukama, narod je u potpunosti ispunio salu, crvena kabare zavesa se u pozadini lagano lelujala i sekunde su nas delile od početka predstave. I eto ih, Luka Racić sa trzalicom i Zoran Zarubica sa palicama, na bini, pred fanovima, sa prvim tonovima Buč Kesidija.
TIHO,
tiše, ko padanje kiše, al’ slabije. Ekplodirala je publika sa prvim
tonom i prvim stihom. Strobovi su krenuli da trepere, horsko pevanje da
nadjačava originalno i sve to na prvoj numeri. Odmah se dalo
prepostaviti da će žurka biti preuspešna. A onda ,,Polako me hvala mala
euforija’’... Šalim se, nije ta Euforija već ona njihova, što je
kumovala i nazivu najnovijeg albuma, koga su pančevački alternativni,
indi/disko pop rokeri sinoć na neki način ispromovisali. Auditorijum je i
ovde izvojevao vokalnu pobedu, što će postati manir večeri, pa se više
neću ponavljati.
Nakon par pesama sa mega svežeg izdanja prešaltali su se na prvenac - ,,Posesivno-ospulsivni hospul“ gde si naišle Stani!! Stani!!! i Pola pet. Potom je usledila jedna od dve najdraže mi sa ,,Euforije’’, a to Laž. Nedugo zatim je stigla i ova druga – Nedelja ujutru, gde je nastao potpuni haos obasjan svetlošću koja se odbijala o disko kuglu sa plafona. Inače, mora se i ovo pomenuti. Svaka numera je bila ispraćena odgovarajućim svetlosnim motivima. Iz insajderskih izvora mogu da kažem da su momci za te potrebe angažovali scenografa, što je profesionalni pristup priči podiglo na viši nivo. I zaista je tako, praktično bilo. Pored toga i oni sami, u njihovom stilu, bili su odeveni u istu odoru – tigar print majičice i šljaštave crne pantalone. Eto i kostimografije na delu.
Iskren da budem, kada sam video da je muzička podrška iznenađenje, nadao sam se Ljubičicama. Želja mi je na neki način ispunjena jer su braća burazeri Petar i Vuk Stevanović bili gosti i to na dve numere. Gitarista Luka nas je upoznao sa činjenicom da su im Ljubičice pomogle kod prvog hita Nema ljubavi u klubu, dok im je Buč Kesidi pomoć uzvratio za Jedva čekam rat ljudi protiv mašina. Upravo tim redosledom su ih i odsvirali. Po meni možda i najbolji trenutak večeri jer se nekako ta muzička, bratska ljubav ovaplotila na bini. Potpuna pozitivna erupcija, čija se lavina prenela na čitav prostor.
I tako mic po mic primakosmo se kraju večeri. Tu su nam ostavili Kafe aparat, hitić sa prvog izdanja, a onda i Subotu sa najnovijeg, koja se u startu izdvojila kao slušateljstvu draga. Odoše. Vriska, cika, galama i vika ih vratiše na pozornicu. Stigli su i da se izgrle sa prvim redovima, a potom da se vrate na početne pozicije. Tu su nekako bili krući nego što je atmosfera nudila. U redu, Zoran je bubnjar pa se ne da baš odvajati od činela i pedova, ali Luka je mogao malo više da se razgali sa ekipom ispred sebe. No dobro, kapiram da je to možda i deo koncepta. Nego ono što je bitno i meni zaista fascinantno – posvećenost fanova ovom sastavu. Znači oni su se na stejdž vratili pesmom iz mase. Matra je lagano išla, a narod iz sveg glasa pevao Idemo do hodnika. Ta situacija je kod Zorana evidentno probudila emociju koju je izrazio pantomimom. Srce oblikovano šakama, te darivanje istog prisutnima. Znate ono što Keba ne jednoj slici pokazuje, samo u ovom slučaju pravilno. Za ovom trakom je naišla Nebitna.
Pred sam kraj izveštaja ću iskoristi priliku da se osvrnem na polni/rodni odnos u publici. Jako mi je drago što su većinu činile pripadnice ženskog pola/roda jer se to zaista retko viđa na gitarskim svirkama. S tim u vezi, ni jedan incident se nije dogodio, atmosfera je pucala od pozitive i žurka je uspela u svakom smislu. Vrunac je na taj način doživela na zalasku. Kada đuskanje ne pomaže reče Zoran, sa neba padoše crvene konfete, a igranka izbaci ono ,,ne’’ iz naslova i tako stavi krunu na ovaj fenomenalna događaj.
Šta reći, a da već pomenuo nisam? Buč Kesidi je definitivno jedan od sastava što oslikava i duboki trag ostavlja na trenutnu, ovdašnju gitarsku scenu koja je u povoju. Posle godina učmalosti, repeticije i reciklaže bendova, tonova i gitarskih događaja, u Srbiji se dešava potpuna sonična revolucija, čiji su protagonisti, između ostalih, i ova dva Pančevca. Videćemo šta će se dalje zbivati, ali po svoj prilici i prema onome čemu sam sinoć prisustvovao, potrajaće sve ovo. Pozitivno i dobro.
Nemanja Mitrović Timočanin
Vrata DOB-a se otvoriše već oko 20.30, a sat vremena posle, negde pred početak nastupa gosta iznenađenja, Amerikana je bila puna. Tajanstveni izvođač, koji je doduše najavio ovaj koncert na svojoj FB stranici, bio je Ivica. Ivan Kačavenda, kako mu je pravo ime, je iz Pančeva, kao i hedlajneri, a i izdavačka kuća ,,Kontra“ za koju potpisuje i prvi, kao i ovi drugi. Imao sam priliku da pogledam uživo ovog čil/indi kantautora na prošlogodišnjem Indirektu. Tada mi nije nešto naročito legla njegova muzika. Nažalost nije ni sada, ali je pomak evidentan. Tu su sada pored gitare i brojni drugi instrumenti i zvukovi upakovani u semplove i matricu, a i sam vokal je oplemenio raznim efektima pa to sada dosta drugačije zvuči. Publika je bilo skoro u potpunosti nezainteresovana za ono što se zbiva na bini, te sam u pojedinim trenucima više čuo žamor okoline, negoli muziku sa razglasa. Kao i prošli put, i ovaj ću zaključiti predlogom da možda treba da porazmisli o ekspanziji benda, makar za ove žive potrebe.
Planovi su se odvijali kako treba. Petar Stevanović iz Ljubičica je za miksetom stvari držao u svojim rukama, narod je u potpunosti ispunio salu, crvena kabare zavesa se u pozadini lagano lelujala i sekunde su nas delile od početka predstave. I eto ih, Luka Racić sa trzalicom i Zoran Zarubica sa palicama, na bini, pred fanovima, sa prvim tonovima Buč Kesidija.
 |
| foto: Strahinja Rupnjak |
Nakon par pesama sa mega svežeg izdanja prešaltali su se na prvenac - ,,Posesivno-ospulsivni hospul“ gde si naišle Stani!! Stani!!! i Pola pet. Potom je usledila jedna od dve najdraže mi sa ,,Euforije’’, a to Laž. Nedugo zatim je stigla i ova druga – Nedelja ujutru, gde je nastao potpuni haos obasjan svetlošću koja se odbijala o disko kuglu sa plafona. Inače, mora se i ovo pomenuti. Svaka numera je bila ispraćena odgovarajućim svetlosnim motivima. Iz insajderskih izvora mogu da kažem da su momci za te potrebe angažovali scenografa, što je profesionalni pristup priči podiglo na viši nivo. I zaista je tako, praktično bilo. Pored toga i oni sami, u njihovom stilu, bili su odeveni u istu odoru – tigar print majičice i šljaštave crne pantalone. Eto i kostimografije na delu.
Iskren da budem, kada sam video da je muzička podrška iznenađenje, nadao sam se Ljubičicama. Želja mi je na neki način ispunjena jer su braća burazeri Petar i Vuk Stevanović bili gosti i to na dve numere. Gitarista Luka nas je upoznao sa činjenicom da su im Ljubičice pomogle kod prvog hita Nema ljubavi u klubu, dok im je Buč Kesidi pomoć uzvratio za Jedva čekam rat ljudi protiv mašina. Upravo tim redosledom su ih i odsvirali. Po meni možda i najbolji trenutak večeri jer se nekako ta muzička, bratska ljubav ovaplotila na bini. Potpuna pozitivna erupcija, čija se lavina prenela na čitav prostor.
I tako mic po mic primakosmo se kraju večeri. Tu su nam ostavili Kafe aparat, hitić sa prvog izdanja, a onda i Subotu sa najnovijeg, koja se u startu izdvojila kao slušateljstvu draga. Odoše. Vriska, cika, galama i vika ih vratiše na pozornicu. Stigli su i da se izgrle sa prvim redovima, a potom da se vrate na početne pozicije. Tu su nekako bili krući nego što je atmosfera nudila. U redu, Zoran je bubnjar pa se ne da baš odvajati od činela i pedova, ali Luka je mogao malo više da se razgali sa ekipom ispred sebe. No dobro, kapiram da je to možda i deo koncepta. Nego ono što je bitno i meni zaista fascinantno – posvećenost fanova ovom sastavu. Znači oni su se na stejdž vratili pesmom iz mase. Matra je lagano išla, a narod iz sveg glasa pevao Idemo do hodnika. Ta situacija je kod Zorana evidentno probudila emociju koju je izrazio pantomimom. Srce oblikovano šakama, te darivanje istog prisutnima. Znate ono što Keba ne jednoj slici pokazuje, samo u ovom slučaju pravilno. Za ovom trakom je naišla Nebitna.
Pred sam kraj izveštaja ću iskoristi priliku da se osvrnem na polni/rodni odnos u publici. Jako mi je drago što su većinu činile pripadnice ženskog pola/roda jer se to zaista retko viđa na gitarskim svirkama. S tim u vezi, ni jedan incident se nije dogodio, atmosfera je pucala od pozitive i žurka je uspela u svakom smislu. Vrunac je na taj način doživela na zalasku. Kada đuskanje ne pomaže reče Zoran, sa neba padoše crvene konfete, a igranka izbaci ono ,,ne’’ iz naslova i tako stavi krunu na ovaj fenomenalna događaj.
Šta reći, a da već pomenuo nisam? Buč Kesidi je definitivno jedan od sastava što oslikava i duboki trag ostavlja na trenutnu, ovdašnju gitarsku scenu koja je u povoju. Posle godina učmalosti, repeticije i reciklaže bendova, tonova i gitarskih događaja, u Srbiji se dešava potpuna sonična revolucija, čiji su protagonisti, između ostalih, i ova dva Pančevca. Videćemo šta će se dalje zbivati, ali po svoj prilici i prema onome čemu sam sinoć prisustvovao, potrajaće sve ovo. Pozitivno i dobro.
Nemanja Mitrović Timočanin
GALERIJA