Kas, pa galop - Drugi beogradski „Hali Gali“ protrčao kroz cilj
Helly Cherry
Hali Gali festival, sa sve ovogodišnjim podimenom - Galop, drugi put je
zavrteo svoju vrtešku u subotu 9. novembra na betonu i pločicama
beogradskog kluba Drugstore. Na čak tri žanrovski različita stejdža
okupio se veliki broj ljudi što je za rezultat imalo uspeh i ove
edicije. Dvadesetak bendova i izvođača je nastupilo, a maraton je krenuo
već u 22.30 i trajao do prvih jutarnjih polazaka gradskog prevoza. No,
da pre galopa krenemo redom sa laganim kasom.
Sastav koji je otvorio ovogodišnji Hali Gali bio je zrenjaninsko-novosadski Plamen večnosti. Au, bog te mazo, šta je ono bilo i kakav je ono čudo? Kapiram da bi neki blek metalac bio u fazonu da ne vidi zašto sam toliko oduševljen, ali pošto blekera nije bilo, mi koje se pojavismo pred ovim prvim bendom stejdža ,,Noćne more“ ostali smo nemi, iznenađeni i naposletku oduševljeni. Mislim, blek metal se tu samo na trenutke pojavljuje, celokupni muzički sadržaj je mnogo bogatiji. U pitanju je spoj nekih liturgijskih pravoslavno-vizantijskih ambijentalnih nota, mahom uspemplovanih, dok su krici, povici, udarci u tarabuke i indijaner, zvečke i zvončići te nekakvo gudanje po, ’ajmo reći, violončelu dobrim delom metalska forma i potpuni, što bi rekao Džej, mrak-mrak. Inače u grupi ih je troje i svi su obučeni u crne odore sa maskama na licu. Predstava se međutim ne završava na muzici i kostimima. Tu je i scenografija – pet sveća na pultu, kandila, mirisi tamjana i još kojekakvi verski simboli i pomagala, a u pozadini, sa projektora bubašvabe i goleti. Pred kraj i kurjaci krenuše da zavijaju, što je nagnalo nekog pobratima iz publike da mu ga da po nacionalnom sa sve tri prsta u zraku. Posle nekih četrdesetak minuta svirke obaviše se nekim crnim velom i tako okončaše ovu svirku po kojoj ću definitivno zauvek pamtiti ovo veče.
Sa ,,Noćnih mora“ u epicentar zbivanja, u tzv. ,,Duplu sobu“, mesto gde su gitare dominantne. Tamo je prvi bend – Johanbrauer uveliko svirao. Stigao sam negde na polovinu nastupa. Sala je bila solidno popunjena i ono što mi je izuzetno drago, a što će postati manir večeri, većinski su to bili mladi ljudi i još važnije, odnos žena i muškaraca je bio skoro pa u ravni. Retkost, ali ovde realnost. No, da se vratim na svirače. Ovaj relativno mladi sastav jaše na talasu svih tih novih garažnih, nojz, post-pank grupa čija scena proživljava svojih pet minuta sada i čiji se kraj ne nazire. I upravo je ovaj stejdž mahom zadužen za svu tu klinčadiju i njihove starije kolege, uz po koji izuzetak, ali o tom potom. Uhvatio sam četiri pesme ovog tročlanog ansambla, čiji su se članovi za ovu priliku kreativno ogrnuli ćebićima. Poslednja je bila Tundra koja je i najveće oduševljenje izazvala, prvu šutku na Hali Galiju #2 donela i gitaristu među okupljene sa bine spustila. Iskren da budem, sonični derivat kao i sama izvedba me nisu preterano oduševili. Videćemo kako će se to u budućnosti odvijati.
Comeback to ,,Noćne more“ gde su Ljubavnici muku mučili da se nameste i zvuk podese. Nekih dobrih pola sata se čekalo na početak i kad se dogodio i dalje razglas nije dozvolio harmonije maksimum. Vokali su se čuli prejako, ostatak orkestra (gitara, sintisajzer i bas) izuzetno tiho, tako da je proizvod u pojedinim trenucima bio težak za poslušati. Mimo toga grupa je vrlo zanimljiva, baš kao i samo njihovo autorsko delo. Radi se o miksu sint-popa, alternative i elektronike kao takve, a pojedine pesme imaju i post-pank obrise. Ono što posebnu draž priči daje jeste vokal Aleksandra Maričića. Da se razumemo, nije to baš najsrećnija glasovna izvedba, čak se i neretko ispada iz koloseka, ali baš to i takvo čini njihovu muziku prijemčivom i autentičnom. Na repertoaru su se našle uglavnom trake sa poslednjeg izdanja ,,Skrpljeno / Spašeno“, ali i pokoja nova gde su pevaču u pomoć pritekle papirne puškice. Nisam do kraja stigao da ispratim nastup jer je kucnuo čas da se vratim u ,,Duplu sobu“, ali svakako izuzetno interesantan sastav i prava je šteta što im tehnika i loše namešten zvuk nisu dozvolili da se prikažu na najbolji način.
Nazad u grotlo, a tamo bend o kome se ovih dana mnogo priča – Larska iz Kragujevca. Letos su izbacili album ,,Can’t Steal It“ koji je pokupio brojne pohvale, a po komentarima na socijalnim mrežama je nezvanično proglašen za nešto najbolje što je srpska rokenrol scena iznedrila 2019. godine. Stvari sa tog albuma su se i našle na pripremljenom setu koji je trajao oko pedesetak minuta. Grupu čine dvojica basista i bubnjar i zvuk koji proizvode je kombinacija grandža i stonera. Za moj ukus je previše ovog prvog i to onog na tragu Alice In Chains. Bilo je naroda koji se specijalno zbog njih našao ispred stejdža, ali to nije doprinelo atmosferi koja je bila poprilično mrtva. Kvalitet u izvedbi je evidentan i definitivno je to nešto najbolje iz te branše što Srbija trenutno nudi, međutim specifične melodije koje odašiljaju više su za neku laundž varijantu uz ,,granje“, sudeći po reakciji okupljenih. U suštini na bini, sem bubnjareve majice, sve je bilo na mestu i išlo kako treba do samog kraja kada je ,,crklo“ jedno bas pojačalo. To ih nije sprečilo da publiku neposredno pre odlaska nagrade sa dva diska svog novog albuma. Lep gest.
Došlo je vreme da se poseti i treći stejdž - ,,Katakombe“. Tamo je svoj kutak za veseli trenutak imao Azza. Simpatični mladić sa gitarom oko vrata, kontrolerima, laptopom i projektorom ispred sebe i brčićima i frizuricom, za koju nisam uspeo da izvalim da li je deo kostima ili prirodno njegova, ala Boris Lajner (Vještica/Azre) od pre dvadesetak godina. Na parti sam dospeo tačno onda kada je zasvirao svoju lo-fi verziju pesme Kafana je moja sudbina Tome Zdravkovića, koju je nešto docnije prošarao sa Istina je da te lažem Ace Lukasa. Ono što je prikazao ovaj momak se meni jako dopalo. Numere su u potpunosti aranžmanski promenjene, odnosno moglo bi se reći da je samo tekst tuđih ruku delo. Azza pevuši (ko Masimo Savić), igra, svira, a auditorijum, koji je u potpunosti okupirao sobičak gde je nastupao kao i njegove bočne delove, sve to prati i aminuje. Nažalost tek 10, 15 minuta seta sam uspeo da uhvatim, ali zapamtio sam, pa ću ponoviti.
Nakratko sam opet gvirnuo u ,,Duplu sobu“ da vidim šta se dešava na svirci Proto tipa. Ovaj sastav sam jednom gledao sa Repetitorom na Beer Gardenu i nimalo se nisam oduševio onim što sam čuo. Vođen idejom ,,druge šanse“ skoknuo sam da vidim hoće li mi se sada mišljenje promeniti i uprkos tome što su ubacili još jednu gitaru, ništa drugo novo se nije dogodilo što bi me nagnalo na pozitivnu promenu pozicije. Ne može sve da ti se dopadne.
S obzirom na to da sam odustao, našao sam malo vremena za predah i ujedno da popričam sa drugarima i drugaricama koji su se u Drugstore-u te subotnje večeri našli. Taman ću ovde iskoristiti priliku da prozborim koju o samom festivalu. Prvi Hali Gali sam propustio, pa je iskustvo time za mene potpuno novo i moram priznati veoma, veoma pozitivno. U pravom trenutku je naišla ovakva jedna manifestacija koja je svojom, pre svega dovitljivošću, okupila svu beogradsku alternativu. Program koji sa jedne strane uključuje sve ono aktuelno sa ovdašnje gitarske scene, tj. ceo taj novi garaž/nojz/post pank talas, a sa druge strane dark vejv/indastrijal/got tonove i na koncu alternativnu elektroniku i druge elektro opskurnosti može isključivo doneti podvig na polju zabave i broja prisutnih. Zaista odličan potez organizacije. Čak je i prostor uprkos ultimatumu u vezi sa nejeftinim ostavljanjem jakne, betončine koja ne dozvoljava potpuni sonični užitak, namrgođenog obezbeđenja i ne toliko bajne usluge na šanku, prikladan i odgovarajaći za ovakav tip festivala. Od mene čestitke za ideju i sprovođenje iste u delo. Još kad bi ubacili i jedan nekomercijalni trep stejdž definitivno bi okupili celokupnu beogradsku (i širu) andergraund scenu pod jedan kišobran.
Raspisah se, a na red dolaze moji miljenici (uz Sitzpinker) te najnovije gitarske generacije, koje neki zli jezici nazvaše kopijama Repetitora. Ima par njih koji zaista to jesu, ali ima i onih koji nisu. Pojedini govore da je jedan od njih Šajzerbiterlemon. Ne slažem se. Onaj njihov EP od pre dve godine mi je bio u top 5 izdanja koja su obeležila 2017, a ovogodišnji LP zasigurno ide u top 5 albuma koji su obeležili ovu godinu. Na prvu pesmu, gde su imali goste iz Crva i meni dragog Sitzpinkera, sam nažalost zakasnio. No, već kod druge - Opet on sam uspeo da nađem dobar punkt odakle sam imao odličan pregled prostora i na miru mogao da uživam u prikazanom. Čini mi se da nisam bio jedini koji se nauživao, ako je suditi po angažmanu fanova i šutkama koje nisu jenjavale od prve do poslednje stvari. Takođe, delovalo mi je kao da su upravo oni najviše naroda za čitavo veče okupili u ,,Duploj sobi“, pod maketom razapetog čoveka. Aktuelni, novi album ,,Iza naših zidova“ je okupirao set listu pa su nizali Jači, Mrak – gde se pojavio još jedan gost, Aleksa Nedić iz Vizelja, Sneg i slično. Onda je došao red na, aražmanski izmenjenu do neprepoznatljivosti, prvu obradu. Radilo se o kompoziciji Ogledalo grupe Petar i zli vuci. Ono čime me su me Ana Đurović (bubnjarka), Jovan Sibinović (gitarista i pevač) i Mario Marković (basista) isprva kupili je taj jasni i neporecivi respekt prema bendovima sa ,,Artističke radne akcije“, jedne od naših najznačajnijih rokenrol kompilacija. Pravo je blago ovdašnje gitarske scene što još uvek ima omladine koja baštini tekovine ovog novotalasnog remek dela. Za zlim vucima naiđoše Čudni ljudi, jedna nova i potom numera O idolima. Za doviđenja su ostavili još jednu tuđu, zaboravljenu hitčinu sa ,,Artističke radne akcije“, kultnih Defektno Efektnih, u originalu naslovljenu samoglasnikom A. Perfektno!
Iduća stanica ,,Noćne more“ i svirka legendarne Psihokratije. Ovaj bend je nastao još krajem 80-ih u Beogradu i nije dugo potrajao, međutim pre nekoliko godina Gorjan Krstić, mastermajnd sastava je rešio da ga reinkarnira ovoga puta uz pomoć Nenada Cvetičanina. Upravo se ovaj dvojac ovaplotio u subotu pred fanove i u nekih četrdesetak minuta podsetio na staru školu dark vejva. Gorjan je u ovoj konstelaciji zadužen za sintisajzerske deonice i udaranje po pedovima, dok je Nenad na gitari i vokalima. Okupljeni su se lepo zabavili i svirka je sveukupno bila dobra, ipak ono što bi bila jedina i glavna zamerka jeste plejbek, odnosno vokalno-instrumentalno preklapanje na već postojeće matrice-pesme sa sve vokalima. To je nekako i pomalo pokvarilo utisak, ali s obzirom na to da nisu imali ni tonsku probu, nije smak sveta.
Slušajući Psihokratiju propustio sam 2/3 seta beogradskog benda Crvi. Stigao sam da čujem tri pesme među kojima su se našle Istinepostoje i Šta si to uradio sa istoimenog svežeg, ove godine objavljenog albuma. Masa se razredila što je značilo da su samo pravi poštovaoci i poštovateljke grupe ostali ispred stejdža. Inače, ,,Dupla soba“, najveća sala kluba Drugstore, je imala zapravo dve bine pa kako se na jednoj okonča nastup, tako na drugoj počne. Dobar i praktičan koncept. Malo sam vremena proveo na svirci Crva pa se neću udubljivati u analizu, no rećiću da ono što sam ranije, a i tada čuo nije moja šolja muzičkog čaja. Previše alternativnog roka na uštrb meni milih garažnih i nojz rok melodija.
Lagano, ali sigurno smo se približavali kraju. Poslednji sastav koji sam pogledao na ,,Noćnoj mori“ bio je Biker Bonton Soundsystem. U suštini ovo je sajd projekat Nikole i Milice iz Konvoja Bonton Bajkera, gde im se na gitari sa sve masnim rokerskim rifovima pridružio Ivan Novaković. Mislim da su oni jedini bend večeri kojeg je publika uspela da natera da odsvira bis, tako da možete otprilike zamisliti kakvu su žurku napravili. Inače muzika koju stvaraju je neki diskoteka pank iliti miks rokerskih rifova, disko/fank/sint matrica i pankerskog arlaukanja. Sve kako treba i taman koliko treba da na primer probaš, kao jedna pripita obožavateljka, da im se popneš na astal i zaigraš. E i ovo. Imali su svojevrsne kostime, negde na liniji ,,hipici nadiru“ i ,,ima li ga bdsm“. Ponoviću, odličan parti napraviše!
Za laku noć i razlaz sa Hali Gali galopom – Koikoi. Interesantan naziv za bend. Da su dodali po dva H između K i O bili bi Hotentoti, a ovako je ipak japanska kartaška igra po sredi. Muzika koju proizvode nema veze sa Japanom, ali ima veze sa pitkim rokenrolom kroz koji prožimaju svakakve druge melodije, pa se da primetiti i uticaj psihodelije, krautroka, nojza, panka i još koječega. Meni se dopao takav koktel, a dopala mi se i rotacija muzičarki na liniji gitara-bas. Pevač sastava, takođe i glumac, Marko Grabež mi je u jednom trenutku malo besposleno delovao sa gitarom oko vrata pa me podsetio, recimo na Bajagu. Međutim, aranžmanski nema tu lufta nikakvog. Gitaru nadomesti kontroler, kontroler podupru pedovi, pedova nema kada se začuju daire i tako u krug. Pesma koju su ostavili za rastanak mi se posebno dopala i ona ponajviše odskače od onoga što sam prethodno od njih čuo. Zove se Krinolina i ako vas zanima ima neka lajv verzija iz Kvake 22 na youtube platformi. Bilo je oko pola 5 kada su nas pozdravili i zahvalili nam se.
Žurka se dalje nastavila na ,,Katakombe“ i ,,Noćne more“ stejdževima, ukoliko sam dobro razumeo organizatora, do negde 6 sati ujutru kada je krenulo raspremanje prostora za afterparti No Sleep festivala, hehe.
Pa da zaključimo, a u zaključku da se mnogo ne ponavljam. Odličan festival, nastao u pravom trenutku, fenomenalnog muzičkog programa i pre svega super organizovan. Neke bendove i izvođače zbog preklapanja programa nisam stigao da čekiram, ali one koje jesam, oni su mahom bili dobri i na visini zadatka. Oni koji nisu, a valjda su se i oni nekome drugom dopali. Suma sumarum ludilo, na kojem se vidimo i iduće godine, a do tada kas, pa galop.
Nemanja Mitrović Timočanin
Sastav koji je otvorio ovogodišnji Hali Gali bio je zrenjaninsko-novosadski Plamen večnosti. Au, bog te mazo, šta je ono bilo i kakav je ono čudo? Kapiram da bi neki blek metalac bio u fazonu da ne vidi zašto sam toliko oduševljen, ali pošto blekera nije bilo, mi koje se pojavismo pred ovim prvim bendom stejdža ,,Noćne more“ ostali smo nemi, iznenađeni i naposletku oduševljeni. Mislim, blek metal se tu samo na trenutke pojavljuje, celokupni muzički sadržaj je mnogo bogatiji. U pitanju je spoj nekih liturgijskih pravoslavno-vizantijskih ambijentalnih nota, mahom uspemplovanih, dok su krici, povici, udarci u tarabuke i indijaner, zvečke i zvončići te nekakvo gudanje po, ’ajmo reći, violončelu dobrim delom metalska forma i potpuni, što bi rekao Džej, mrak-mrak. Inače u grupi ih je troje i svi su obučeni u crne odore sa maskama na licu. Predstava se međutim ne završava na muzici i kostimima. Tu je i scenografija – pet sveća na pultu, kandila, mirisi tamjana i još kojekakvi verski simboli i pomagala, a u pozadini, sa projektora bubašvabe i goleti. Pred kraj i kurjaci krenuše da zavijaju, što je nagnalo nekog pobratima iz publike da mu ga da po nacionalnom sa sve tri prsta u zraku. Posle nekih četrdesetak minuta svirke obaviše se nekim crnim velom i tako okončaše ovu svirku po kojoj ću definitivno zauvek pamtiti ovo veče.
Sa ,,Noćnih mora“ u epicentar zbivanja, u tzv. ,,Duplu sobu“, mesto gde su gitare dominantne. Tamo je prvi bend – Johanbrauer uveliko svirao. Stigao sam negde na polovinu nastupa. Sala je bila solidno popunjena i ono što mi je izuzetno drago, a što će postati manir večeri, većinski su to bili mladi ljudi i još važnije, odnos žena i muškaraca je bio skoro pa u ravni. Retkost, ali ovde realnost. No, da se vratim na svirače. Ovaj relativno mladi sastav jaše na talasu svih tih novih garažnih, nojz, post-pank grupa čija scena proživljava svojih pet minuta sada i čiji se kraj ne nazire. I upravo je ovaj stejdž mahom zadužen za svu tu klinčadiju i njihove starije kolege, uz po koji izuzetak, ali o tom potom. Uhvatio sam četiri pesme ovog tročlanog ansambla, čiji su se članovi za ovu priliku kreativno ogrnuli ćebićima. Poslednja je bila Tundra koja je i najveće oduševljenje izazvala, prvu šutku na Hali Galiju #2 donela i gitaristu među okupljene sa bine spustila. Iskren da budem, sonični derivat kao i sama izvedba me nisu preterano oduševili. Videćemo kako će se to u budućnosti odvijati.
Comeback to ,,Noćne more“ gde su Ljubavnici muku mučili da se nameste i zvuk podese. Nekih dobrih pola sata se čekalo na početak i kad se dogodio i dalje razglas nije dozvolio harmonije maksimum. Vokali su se čuli prejako, ostatak orkestra (gitara, sintisajzer i bas) izuzetno tiho, tako da je proizvod u pojedinim trenucima bio težak za poslušati. Mimo toga grupa je vrlo zanimljiva, baš kao i samo njihovo autorsko delo. Radi se o miksu sint-popa, alternative i elektronike kao takve, a pojedine pesme imaju i post-pank obrise. Ono što posebnu draž priči daje jeste vokal Aleksandra Maričića. Da se razumemo, nije to baš najsrećnija glasovna izvedba, čak se i neretko ispada iz koloseka, ali baš to i takvo čini njihovu muziku prijemčivom i autentičnom. Na repertoaru su se našle uglavnom trake sa poslednjeg izdanja ,,Skrpljeno / Spašeno“, ali i pokoja nova gde su pevaču u pomoć pritekle papirne puškice. Nisam do kraja stigao da ispratim nastup jer je kucnuo čas da se vratim u ,,Duplu sobu“, ali svakako izuzetno interesantan sastav i prava je šteta što im tehnika i loše namešten zvuk nisu dozvolili da se prikažu na najbolji način.
Nazad u grotlo, a tamo bend o kome se ovih dana mnogo priča – Larska iz Kragujevca. Letos su izbacili album ,,Can’t Steal It“ koji je pokupio brojne pohvale, a po komentarima na socijalnim mrežama je nezvanično proglašen za nešto najbolje što je srpska rokenrol scena iznedrila 2019. godine. Stvari sa tog albuma su se i našle na pripremljenom setu koji je trajao oko pedesetak minuta. Grupu čine dvojica basista i bubnjar i zvuk koji proizvode je kombinacija grandža i stonera. Za moj ukus je previše ovog prvog i to onog na tragu Alice In Chains. Bilo je naroda koji se specijalno zbog njih našao ispred stejdža, ali to nije doprinelo atmosferi koja je bila poprilično mrtva. Kvalitet u izvedbi je evidentan i definitivno je to nešto najbolje iz te branše što Srbija trenutno nudi, međutim specifične melodije koje odašiljaju više su za neku laundž varijantu uz ,,granje“, sudeći po reakciji okupljenih. U suštini na bini, sem bubnjareve majice, sve je bilo na mestu i išlo kako treba do samog kraja kada je ,,crklo“ jedno bas pojačalo. To ih nije sprečilo da publiku neposredno pre odlaska nagrade sa dva diska svog novog albuma. Lep gest.
Došlo je vreme da se poseti i treći stejdž - ,,Katakombe“. Tamo je svoj kutak za veseli trenutak imao Azza. Simpatični mladić sa gitarom oko vrata, kontrolerima, laptopom i projektorom ispred sebe i brčićima i frizuricom, za koju nisam uspeo da izvalim da li je deo kostima ili prirodno njegova, ala Boris Lajner (Vještica/Azre) od pre dvadesetak godina. Na parti sam dospeo tačno onda kada je zasvirao svoju lo-fi verziju pesme Kafana je moja sudbina Tome Zdravkovića, koju je nešto docnije prošarao sa Istina je da te lažem Ace Lukasa. Ono što je prikazao ovaj momak se meni jako dopalo. Numere su u potpunosti aranžmanski promenjene, odnosno moglo bi se reći da je samo tekst tuđih ruku delo. Azza pevuši (ko Masimo Savić), igra, svira, a auditorijum, koji je u potpunosti okupirao sobičak gde je nastupao kao i njegove bočne delove, sve to prati i aminuje. Nažalost tek 10, 15 minuta seta sam uspeo da uhvatim, ali zapamtio sam, pa ću ponoviti.
Nakratko sam opet gvirnuo u ,,Duplu sobu“ da vidim šta se dešava na svirci Proto tipa. Ovaj sastav sam jednom gledao sa Repetitorom na Beer Gardenu i nimalo se nisam oduševio onim što sam čuo. Vođen idejom ,,druge šanse“ skoknuo sam da vidim hoće li mi se sada mišljenje promeniti i uprkos tome što su ubacili još jednu gitaru, ništa drugo novo se nije dogodilo što bi me nagnalo na pozitivnu promenu pozicije. Ne može sve da ti se dopadne.
S obzirom na to da sam odustao, našao sam malo vremena za predah i ujedno da popričam sa drugarima i drugaricama koji su se u Drugstore-u te subotnje večeri našli. Taman ću ovde iskoristiti priliku da prozborim koju o samom festivalu. Prvi Hali Gali sam propustio, pa je iskustvo time za mene potpuno novo i moram priznati veoma, veoma pozitivno. U pravom trenutku je naišla ovakva jedna manifestacija koja je svojom, pre svega dovitljivošću, okupila svu beogradsku alternativu. Program koji sa jedne strane uključuje sve ono aktuelno sa ovdašnje gitarske scene, tj. ceo taj novi garaž/nojz/post pank talas, a sa druge strane dark vejv/indastrijal/got tonove i na koncu alternativnu elektroniku i druge elektro opskurnosti može isključivo doneti podvig na polju zabave i broja prisutnih. Zaista odličan potez organizacije. Čak je i prostor uprkos ultimatumu u vezi sa nejeftinim ostavljanjem jakne, betončine koja ne dozvoljava potpuni sonični užitak, namrgođenog obezbeđenja i ne toliko bajne usluge na šanku, prikladan i odgovarajaći za ovakav tip festivala. Od mene čestitke za ideju i sprovođenje iste u delo. Još kad bi ubacili i jedan nekomercijalni trep stejdž definitivno bi okupili celokupnu beogradsku (i širu) andergraund scenu pod jedan kišobran.
Raspisah se, a na red dolaze moji miljenici (uz Sitzpinker) te najnovije gitarske generacije, koje neki zli jezici nazvaše kopijama Repetitora. Ima par njih koji zaista to jesu, ali ima i onih koji nisu. Pojedini govore da je jedan od njih Šajzerbiterlemon. Ne slažem se. Onaj njihov EP od pre dve godine mi je bio u top 5 izdanja koja su obeležila 2017, a ovogodišnji LP zasigurno ide u top 5 albuma koji su obeležili ovu godinu. Na prvu pesmu, gde su imali goste iz Crva i meni dragog Sitzpinkera, sam nažalost zakasnio. No, već kod druge - Opet on sam uspeo da nađem dobar punkt odakle sam imao odličan pregled prostora i na miru mogao da uživam u prikazanom. Čini mi se da nisam bio jedini koji se nauživao, ako je suditi po angažmanu fanova i šutkama koje nisu jenjavale od prve do poslednje stvari. Takođe, delovalo mi je kao da su upravo oni najviše naroda za čitavo veče okupili u ,,Duploj sobi“, pod maketom razapetog čoveka. Aktuelni, novi album ,,Iza naših zidova“ je okupirao set listu pa su nizali Jači, Mrak – gde se pojavio još jedan gost, Aleksa Nedić iz Vizelja, Sneg i slično. Onda je došao red na, aražmanski izmenjenu do neprepoznatljivosti, prvu obradu. Radilo se o kompoziciji Ogledalo grupe Petar i zli vuci. Ono čime me su me Ana Đurović (bubnjarka), Jovan Sibinović (gitarista i pevač) i Mario Marković (basista) isprva kupili je taj jasni i neporecivi respekt prema bendovima sa ,,Artističke radne akcije“, jedne od naših najznačajnijih rokenrol kompilacija. Pravo je blago ovdašnje gitarske scene što još uvek ima omladine koja baštini tekovine ovog novotalasnog remek dela. Za zlim vucima naiđoše Čudni ljudi, jedna nova i potom numera O idolima. Za doviđenja su ostavili još jednu tuđu, zaboravljenu hitčinu sa ,,Artističke radne akcije“, kultnih Defektno Efektnih, u originalu naslovljenu samoglasnikom A. Perfektno!
Iduća stanica ,,Noćne more“ i svirka legendarne Psihokratije. Ovaj bend je nastao još krajem 80-ih u Beogradu i nije dugo potrajao, međutim pre nekoliko godina Gorjan Krstić, mastermajnd sastava je rešio da ga reinkarnira ovoga puta uz pomoć Nenada Cvetičanina. Upravo se ovaj dvojac ovaplotio u subotu pred fanove i u nekih četrdesetak minuta podsetio na staru školu dark vejva. Gorjan je u ovoj konstelaciji zadužen za sintisajzerske deonice i udaranje po pedovima, dok je Nenad na gitari i vokalima. Okupljeni su se lepo zabavili i svirka je sveukupno bila dobra, ipak ono što bi bila jedina i glavna zamerka jeste plejbek, odnosno vokalno-instrumentalno preklapanje na već postojeće matrice-pesme sa sve vokalima. To je nekako i pomalo pokvarilo utisak, ali s obzirom na to da nisu imali ni tonsku probu, nije smak sveta.
Slušajući Psihokratiju propustio sam 2/3 seta beogradskog benda Crvi. Stigao sam da čujem tri pesme među kojima su se našle Istinepostoje i Šta si to uradio sa istoimenog svežeg, ove godine objavljenog albuma. Masa se razredila što je značilo da su samo pravi poštovaoci i poštovateljke grupe ostali ispred stejdža. Inače, ,,Dupla soba“, najveća sala kluba Drugstore, je imala zapravo dve bine pa kako se na jednoj okonča nastup, tako na drugoj počne. Dobar i praktičan koncept. Malo sam vremena proveo na svirci Crva pa se neću udubljivati u analizu, no rećiću da ono što sam ranije, a i tada čuo nije moja šolja muzičkog čaja. Previše alternativnog roka na uštrb meni milih garažnih i nojz rok melodija.
Lagano, ali sigurno smo se približavali kraju. Poslednji sastav koji sam pogledao na ,,Noćnoj mori“ bio je Biker Bonton Soundsystem. U suštini ovo je sajd projekat Nikole i Milice iz Konvoja Bonton Bajkera, gde im se na gitari sa sve masnim rokerskim rifovima pridružio Ivan Novaković. Mislim da su oni jedini bend večeri kojeg je publika uspela da natera da odsvira bis, tako da možete otprilike zamisliti kakvu su žurku napravili. Inače muzika koju stvaraju je neki diskoteka pank iliti miks rokerskih rifova, disko/fank/sint matrica i pankerskog arlaukanja. Sve kako treba i taman koliko treba da na primer probaš, kao jedna pripita obožavateljka, da im se popneš na astal i zaigraš. E i ovo. Imali su svojevrsne kostime, negde na liniji ,,hipici nadiru“ i ,,ima li ga bdsm“. Ponoviću, odličan parti napraviše!
Za laku noć i razlaz sa Hali Gali galopom – Koikoi. Interesantan naziv za bend. Da su dodali po dva H između K i O bili bi Hotentoti, a ovako je ipak japanska kartaška igra po sredi. Muzika koju proizvode nema veze sa Japanom, ali ima veze sa pitkim rokenrolom kroz koji prožimaju svakakve druge melodije, pa se da primetiti i uticaj psihodelije, krautroka, nojza, panka i još koječega. Meni se dopao takav koktel, a dopala mi se i rotacija muzičarki na liniji gitara-bas. Pevač sastava, takođe i glumac, Marko Grabež mi je u jednom trenutku malo besposleno delovao sa gitarom oko vrata pa me podsetio, recimo na Bajagu. Međutim, aranžmanski nema tu lufta nikakvog. Gitaru nadomesti kontroler, kontroler podupru pedovi, pedova nema kada se začuju daire i tako u krug. Pesma koju su ostavili za rastanak mi se posebno dopala i ona ponajviše odskače od onoga što sam prethodno od njih čuo. Zove se Krinolina i ako vas zanima ima neka lajv verzija iz Kvake 22 na youtube platformi. Bilo je oko pola 5 kada su nas pozdravili i zahvalili nam se.
Žurka se dalje nastavila na ,,Katakombe“ i ,,Noćne more“ stejdževima, ukoliko sam dobro razumeo organizatora, do negde 6 sati ujutru kada je krenulo raspremanje prostora za afterparti No Sleep festivala, hehe.
Pa da zaključimo, a u zaključku da se mnogo ne ponavljam. Odličan festival, nastao u pravom trenutku, fenomenalnog muzičkog programa i pre svega super organizovan. Neke bendove i izvođače zbog preklapanja programa nisam stigao da čekiram, ali one koje jesam, oni su mahom bili dobri i na visini zadatka. Oni koji nisu, a valjda su se i oni nekome drugom dopali. Suma sumarum ludilo, na kojem se vidimo i iduće godine, a do tada kas, pa galop.
Nemanja Mitrović Timočanin