Dilan Dog: Izgubljene stvari - Sećate li se vaše omiljene igračke?
Helly Cherry
Imali smo priliku da u bravurama novog naslovničara, uživamo u Mater Dolorosi, a od ovog meseca postaje konstanta za čitaoce istraživača noćnih mora. Debitovao je snažno, jako lepom koricom, ali će sigurno morati da prođe neko vreme da domaća publika u svom srcu izdvoji malo mesta koje je bilo rezervisano samo za Stana.
Marko Šelić u predgovoru daje kratke napomene i smernice ka nekim od prethodnih epizoda, a onda nas prepušta Paoli Barbato i Đovani Fregijeriju.
Na sceni je novi, jako kreativni, serijski ubica kome je bitno da ga se žrtve - sete. I dok uz Blokovu pomoć Ranija i Karpenter ganjaju zagonetnog zlikovca, Dilana neko pokušava da podseti na događaje iz detinjstva.
Priča počinje, i većim svojim delom teče, kao klasična krimi priča o lovu na serijskog ubicu. Barbatova lepo komponuje triler sa elementima natprirodnog uz malo kiselog socijalnog začina. Naracija se gradi i kvalitet pričanja do pred sam kraj ide uzlaznom putanjom. Iščekivanje za otkrivanjem identiteta i motiva ubice raste sa svakom okrenutom stranom. Kada taj vrhunac ipak nastupi i kockice slučaja se sklope sa Dilanovim mukama, preovladava osećaj zbunjenosti. Svakako, gotovo nemoguće za predvideti, ali sa neubedljivim objašnjenjima.
Poruka stripa je jasna, obogaćena sa vrlo malo lakih metafora. Barbatova u zbunjujućem i pomalo neveštom raspletu, ipak pred čitaoca stavlja snažnu sliku nasilja nad decom i selektivno slepilo okoline na ovu vrstu zločina.
Zapravo, taj završni čin, možda ostavlja utisak rogobatnosti i nedovoljne posvećenosti građenju narativa i raspletu zapletenog. Ali kao minijatura sama za sebe kvalitativno prevazilazi sve predloške u ovoj svesci čineći ih nepotrebnim. Odašiljanje poruke i postizanje željenog efekta sasvim je bilo moguće ostvariti postojanjem samo tog poslednjeg čina u nekoj drugoj ediciji (Maksi, Obojeni program).
Sa druge strane, prva dva čina zaslužuju drugačiji treći, koji bi dao logičniji ili fantastičniji kraj.
Fregijeri vešto vlada kontrastima dajući jedinstvenu, za njega prepoznatljivu atmosferu, iako u pojedinim trenucima pravi blage otklone od svog vazdušastog stila u pravcu snažnijih linija.
Zbrzani kraj je česta bonelijanska boljka, mada je ovde bolje reći da je kraj loše nakalemljen. Ipak, "Izgubljene stvari" pružaju zabavne i kvalitetne čitalačke trenutke. S tim da i ovaj 155. broj, kao i većina prethodnih, doprinosi žanrovskoj transformaciji Dilana iz horora u triler socijalnu dramu.
Nikola Tasković
Marko Šelić u predgovoru daje kratke napomene i smernice ka nekim od prethodnih epizoda, a onda nas prepušta Paoli Barbato i Đovani Fregijeriju.
Na sceni je novi, jako kreativni, serijski ubica kome je bitno da ga se žrtve - sete. I dok uz Blokovu pomoć Ranija i Karpenter ganjaju zagonetnog zlikovca, Dilana neko pokušava da podseti na događaje iz detinjstva.
Priča počinje, i većim svojim delom teče, kao klasična krimi priča o lovu na serijskog ubicu. Barbatova lepo komponuje triler sa elementima natprirodnog uz malo kiselog socijalnog začina. Naracija se gradi i kvalitet pričanja do pred sam kraj ide uzlaznom putanjom. Iščekivanje za otkrivanjem identiteta i motiva ubice raste sa svakom okrenutom stranom. Kada taj vrhunac ipak nastupi i kockice slučaja se sklope sa Dilanovim mukama, preovladava osećaj zbunjenosti. Svakako, gotovo nemoguće za predvideti, ali sa neubedljivim objašnjenjima.
Poruka stripa je jasna, obogaćena sa vrlo malo lakih metafora. Barbatova u zbunjujućem i pomalo neveštom raspletu, ipak pred čitaoca stavlja snažnu sliku nasilja nad decom i selektivno slepilo okoline na ovu vrstu zločina.
Zapravo, taj završni čin, možda ostavlja utisak rogobatnosti i nedovoljne posvećenosti građenju narativa i raspletu zapletenog. Ali kao minijatura sama za sebe kvalitativno prevazilazi sve predloške u ovoj svesci čineći ih nepotrebnim. Odašiljanje poruke i postizanje željenog efekta sasvim je bilo moguće ostvariti postojanjem samo tog poslednjeg čina u nekoj drugoj ediciji (Maksi, Obojeni program).
Sa druge strane, prva dva čina zaslužuju drugačiji treći, koji bi dao logičniji ili fantastičniji kraj.
Fregijeri vešto vlada kontrastima dajući jedinstvenu, za njega prepoznatljivu atmosferu, iako u pojedinim trenucima pravi blage otklone od svog vazdušastog stila u pravcu snažnijih linija.
Zbrzani kraj je česta bonelijanska boljka, mada je ovde bolje reći da je kraj loše nakalemljen. Ipak, "Izgubljene stvari" pružaju zabavne i kvalitetne čitalačke trenutke. S tim da i ovaj 155. broj, kao i većina prethodnih, doprinosi žanrovskoj transformaciji Dilana iz horora u triler socijalnu dramu.
Nikola Tasković