DANIL HARMS: „Slučajevi“ (1937.)
Helly Cherry
,,Bio jedan riđi čovek koji nije imao oči i uši. Nije imao ni kosu, tako da su ga riđim zvali tek uvetno. Govoriti nije mogao jer nije imao ni usta. Nos takođe nije imao. Nije čak imao ni ruke ni noge. Ni trbuh nije imao, ni leđa nije imao, ni kičmu nije imao, ni unutrašnje organe nije imao. Ništa nije imao! Tako da nije jasno o kome govorimo. Bolje je onda da o njemu ne govorimo!“.
Legendarna zbirka kratkih priča (nešto sasvim, sasvim različito) čudesnog, velom tajne obavijenog ruskog pisca Danila Harmsa, pod nazivom Slučajevi, nastala u veoma nezgodno vreme uspona, učvršćivanja i jačanja jednog od najozloglašenijih diktatora sveta - druga Staljina, u sovjetskoj, boljševičkoj Rusiji, dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, vremenu njegovih krvoločnih čistki kada se obračunavao sa svima koji se nisu uklapali u njegov ,,savršeni“ model shvatanja sveta, jedinstveno je umetničko delo, unikatna posveta humoru, apsurdu i sagledavanju književnog izraza na veoma originalan, do tada neviđen, nadrealistično-nelogičan način. Bile su to godine previranja između dva svetska rata, prekomponovanja i usavršavanja zla, gluposti i mržnje prema svemu drugačijem od slepo, dogmatski zacrtanog i uspona dva najozloglašenika krvnika dvadesetog veka - Hitlera i Staljina, dve strane iste destruktivne medalje.
U isto vreme, vitalni i borbeni duh umetnosti rađao je neke nove, subverzivne pokrete usmerene ka rušenju starih, tzv. sistema vrednosti i tradicije, pre svih pokrete dadaizma i nadrealizma, ,,uvrnute“, beskompromisne borce za vlastitu stvar i ideju, ideju opšteg otpora rušilačkom, totalitarističkom svetu tek izašlom iz užasa Prvog svetskog rata. Humor, taj slatki lek protiv gluposti, rigidne ozbiljnosti i ljudskog zla, je dobio neko sasvim novo lice i oblik, objašnjavajući i ismevajući svet na neki do tada nepoznat ,,besmisleno“ uvrnut na-čin...
,,Zakopala Nataša cedulju na ulici, stavila svoje čarapice na to mesto gde je zakopala cedulju i pošla kući. Dolazi kući, a tata već kod kuće sedi i sam sa sobom igra mali bilijar. Nataša se zaprepasti ali ništa ne reče i ode u svoju sobu da raste. Rasla ona, rasla i kroz četiri godine postala velika gospođica. A Natašin tata ostario i pogrbio se. Ali oboje kada se sete kako su jedno drugo proglasili za pokojnike, tako se svale na kauč i smeju se. A susedi kako začuju smeh tako se oblače i odlaze u bioskop. A jedanput su otišli tako i više se uopšte nisu vratili. Izgleda, zgazio ih auto“.
Osnova stvaralaštva Danila Harmsa je bila parodična dekompozicija sveta. Jezičke i logičke vratolomije su stvarale nadrealni pomak ,,u levo“, pa je ,,realna“, opšteprihvaćena slika sveta (gde je sve ,,logično“ i unapred zacrtano ,,usumnjunikakoinipoštonedovodeće“) izgledala sasvim drugačije i suludo nezdravorazumski. Beskrajno originalni, hrabri i autentični Harms je bio savremenik isto tako avangardnih i provokativnih (sa subverzivnom, rušilačkom notom usmerenom protiv totalitarnog, ,,ozbiljnog“ sveta) pokreta dadizma i nadrealizma (kakav bi to kvartet bio - Andre Breton, Salvador Dali, Luis Bunjuel i Danil Harms), preteča razarajućeg teatra apsurda i rušitelja ustajalih normi.
Sukob sa staljinističkom vizijom sveta je bio neminovan. Naime, godine 1931. Danil Harms je osuđen zbog ,,činjenice“ da ,,svojim zaumnim pesmama odvraća ljude od izgradnje socijalizma?!?“... Možda najbolji odgovor na pomenuti ,,slučaj“ pruža upravo jedna od Harmsovih pesama - čista ,,lirika“...
Ovaj jeste Ovaj.
Onaj jeste Onaj.
Ovaj nije Onaj.
Ovaj nije ni Ovaj.
Ostalo ili je ovo, ili nije ovo.
Sve ili je ono, ili nije ono.
Šta nije ono ili nije ovo, to nije ovo ili nije onaj.
Što onaj i ovaj, to i sebi samom.
Što sebi samom, onaj je možda onaj, da nije ovaj,
ili ovaj , da nije onaj...
Pre nego što je prvi put uhapšen i proteran (decembra 1931.) Harms razmišlja o osnivanju ,,Akademije levih klasika“, stvaralačkog udruženja, a onda, krajem 1927. godine ostvaruje svoj san - stvara umetničku, literarnu grupu ,,OBERIU“, tzv. udruženje realne umetnosti ili ,,novi odred leve revolucionarne umetnosti. On sam se predstavljao kao ,,pesnik i dramski pisac (poznat po dramama ,,Moja mama sva u satovima“ i ,,Jelisaveta Bam“), čija pažnja nije usmerena na statičnu figuru nego na sudar niza predmeta i na njihove uzajamne odnose. U trenutku akcije predmet poprima nove, konkretne obrise, pune autentičnog smisla. Akcija, sada drugačija, sadrži klasični pečat i istovremeno široki zamah oberiutskog shvatanja sveta“.
Nakon puštanja iz zatvora juna 1932. i proterivanja u Kursk mesec dana kasnije, Harms nastavlja sa radom. Kruna svega bio je uvrnuti prozni ciklus Slučajevi - 7. januara 1937. nastaje prva u nizu kratkih priča ,,Bio jednom jedan riđokosi čovek“. Ostatak svega je deo legende, obavijen velom ćutanja i tajne. Harms u dnevniku beleži: ,,Zanima me jedino besmislica, jedino to što nema praktično nikakvog smisla. Život me zanima jedino u svom ružnom ispoljavanju“.
,,Dogodio mi se neverovatan slučaj:najednom sam zaboravio šta ide pre-sedam ili osam.Otišao sam susedima i upitao o tome šta oni misle o tome.Strašno smo se iznenadili kad smo otkrili da se oni ne mogu setiti kojim redom idu brojevi: 1,2,3,4,5 i 6 su još nekako znali, ali su dalje zaboravili. Svi zajedno krenuli smo u trgovinu,,Gurman” i rekli blagajnici šta nas muči. Blagajnica se tužno nasmešila,izvadila iz usta maleni čekić,stala micati nosom i rekla: ,,Moje je mišljenje da sedam ide iza osam u tom slučaju kada osam ide iza sedam”. Zahvalili smo blagajnici i veselo izašli iz trgovine. Ali kad smo malo bolje razmislili o blagajničinim rečima,ponovo smo se snuždili jer nam se učinilo da su njezine reči lišene svakog smisla. Nismo znali šta da radimo,pa smo otišli u letnji park i počeli prebrojavati drveće. Ali kad smo u brojanju došli do šest, zastali smo i počeli se prepirati. Jedni su tvrdili da dalje sledi sedam,a drugi osam. Svađali bismo se dugo da nije,na sreću,neko dete palo sa klupe i slomilo obe čeljusti. To nas je odvuklo od spora.A onda smo se razišli kućama”.
Danil Harms je ,,nestao“ kao žrtva Staljinovih ,,humanističkih“ čistki negde 1941. godine. Njegov život se okončao krvavim apsurdom, besmislom kojem je posvetio svoj genijalni umetnički rad i život. ,,Nestao“ je, sklonjen ,,logikom“ vladara bezdušnog sveta, tzv. ljudi operisanih od ,,humora“ ili bilo kakvih emocija koje ne podrazumevaju vlast, korist, rigidnu ozbiljnost i život praznih, suvoparnih mrtvaca. ,,Nestao“ je preselivši se kao i mnogi neshvaćeni velikani i ,,normalni“ ljudi pre njega u svet koji je sam stvorio - svet mašte, iskrene radosti življenja, humora koji leči dušu i nudi iskrenu emociju koja sve ljude čini dobrima, opuštenima i povezanima jedinstvenom lepotom radosti osmeha.
Dragan Uzelac
U isto vreme, vitalni i borbeni duh umetnosti rađao je neke nove, subverzivne pokrete usmerene ka rušenju starih, tzv. sistema vrednosti i tradicije, pre svih pokrete dadaizma i nadrealizma, ,,uvrnute“, beskompromisne borce za vlastitu stvar i ideju, ideju opšteg otpora rušilačkom, totalitarističkom svetu tek izašlom iz užasa Prvog svetskog rata. Humor, taj slatki lek protiv gluposti, rigidne ozbiljnosti i ljudskog zla, je dobio neko sasvim novo lice i oblik, objašnjavajući i ismevajući svet na neki do tada nepoznat ,,besmisleno“ uvrnut na-čin...
,,Zakopala Nataša cedulju na ulici, stavila svoje čarapice na to mesto gde je zakopala cedulju i pošla kući. Dolazi kući, a tata već kod kuće sedi i sam sa sobom igra mali bilijar. Nataša se zaprepasti ali ništa ne reče i ode u svoju sobu da raste. Rasla ona, rasla i kroz četiri godine postala velika gospođica. A Natašin tata ostario i pogrbio se. Ali oboje kada se sete kako su jedno drugo proglasili za pokojnike, tako se svale na kauč i smeju se. A susedi kako začuju smeh tako se oblače i odlaze u bioskop. A jedanput su otišli tako i više se uopšte nisu vratili. Izgleda, zgazio ih auto“.
Osnova stvaralaštva Danila Harmsa je bila parodična dekompozicija sveta. Jezičke i logičke vratolomije su stvarale nadrealni pomak ,,u levo“, pa je ,,realna“, opšteprihvaćena slika sveta (gde je sve ,,logično“ i unapred zacrtano ,,usumnjunikakoinipoštonedovodeće“) izgledala sasvim drugačije i suludo nezdravorazumski. Beskrajno originalni, hrabri i autentični Harms je bio savremenik isto tako avangardnih i provokativnih (sa subverzivnom, rušilačkom notom usmerenom protiv totalitarnog, ,,ozbiljnog“ sveta) pokreta dadizma i nadrealizma (kakav bi to kvartet bio - Andre Breton, Salvador Dali, Luis Bunjuel i Danil Harms), preteča razarajućeg teatra apsurda i rušitelja ustajalih normi.
Sukob sa staljinističkom vizijom sveta je bio neminovan. Naime, godine 1931. Danil Harms je osuđen zbog ,,činjenice“ da ,,svojim zaumnim pesmama odvraća ljude od izgradnje socijalizma?!?“... Možda najbolji odgovor na pomenuti ,,slučaj“ pruža upravo jedna od Harmsovih pesama - čista ,,lirika“...
Ovaj jeste Ovaj.
Onaj jeste Onaj.
Ovaj nije Onaj.
Ovaj nije ni Ovaj.
Ostalo ili je ovo, ili nije ovo.
Sve ili je ono, ili nije ono.
Šta nije ono ili nije ovo, to nije ovo ili nije onaj.
Što onaj i ovaj, to i sebi samom.
Što sebi samom, onaj je možda onaj, da nije ovaj,
ili ovaj , da nije onaj...
Nakon puštanja iz zatvora juna 1932. i proterivanja u Kursk mesec dana kasnije, Harms nastavlja sa radom. Kruna svega bio je uvrnuti prozni ciklus Slučajevi - 7. januara 1937. nastaje prva u nizu kratkih priča ,,Bio jednom jedan riđokosi čovek“. Ostatak svega je deo legende, obavijen velom ćutanja i tajne. Harms u dnevniku beleži: ,,Zanima me jedino besmislica, jedino to što nema praktično nikakvog smisla. Život me zanima jedino u svom ružnom ispoljavanju“.
,,Dogodio mi se neverovatan slučaj:najednom sam zaboravio šta ide pre-sedam ili osam.Otišao sam susedima i upitao o tome šta oni misle o tome.Strašno smo se iznenadili kad smo otkrili da se oni ne mogu setiti kojim redom idu brojevi: 1,2,3,4,5 i 6 su još nekako znali, ali su dalje zaboravili. Svi zajedno krenuli smo u trgovinu,,Gurman” i rekli blagajnici šta nas muči. Blagajnica se tužno nasmešila,izvadila iz usta maleni čekić,stala micati nosom i rekla: ,,Moje je mišljenje da sedam ide iza osam u tom slučaju kada osam ide iza sedam”. Zahvalili smo blagajnici i veselo izašli iz trgovine. Ali kad smo malo bolje razmislili o blagajničinim rečima,ponovo smo se snuždili jer nam se učinilo da su njezine reči lišene svakog smisla. Nismo znali šta da radimo,pa smo otišli u letnji park i počeli prebrojavati drveće. Ali kad smo u brojanju došli do šest, zastali smo i počeli se prepirati. Jedni su tvrdili da dalje sledi sedam,a drugi osam. Svađali bismo se dugo da nije,na sreću,neko dete palo sa klupe i slomilo obe čeljusti. To nas je odvuklo od spora.A onda smo se razišli kućama”.
Danil Harms je ,,nestao“ kao žrtva Staljinovih ,,humanističkih“ čistki negde 1941. godine. Njegov život se okončao krvavim apsurdom, besmislom kojem je posvetio svoj genijalni umetnički rad i život. ,,Nestao“ je, sklonjen ,,logikom“ vladara bezdušnog sveta, tzv. ljudi operisanih od ,,humora“ ili bilo kakvih emocija koje ne podrazumevaju vlast, korist, rigidnu ozbiljnost i život praznih, suvoparnih mrtvaca. ,,Nestao“ je preselivši se kao i mnogi neshvaćeni velikani i ,,normalni“ ljudi pre njega u svet koji je sam stvorio - svet mašte, iskrene radosti življenja, humora koji leči dušu i nudi iskrenu emociju koja sve ljude čini dobrima, opuštenima i povezanima jedinstvenom lepotom radosti osmeha.
Dragan Uzelac