„Izgužvane misli“ nije knjiga samo o nastanku jednog benda već priča o životu jedne cele generacije
Helly Cherry
Goblini su u jednom momentu za mene predstavljali pravi fenomen. Ne toliko u muzičkom smislu, koliko u pogledu kosmičke pravde. Dakle... kao što je kiša bila neizostavni deo koncerata Goblina, tako je neka viša sila mene konstantno udaljivala od njihovih nastupa. Posle ponovnog okupljanja benda, uspeo sam da: jednom ne saznam za svirku, dva puta radim bez mogućnosti zamene i čak rekordna tri puta se razbolim.
Nakon što sam tog trećeg puta razbio maler i bolestan otišao na koncert, kletva je bila skinuta, ja sam skapirao zašto su Goblini jedan od najbitnijih bendova svog vremena, a kiša je i dalje padala.
Kad smo kod već toga, Goblini, kao jedan od najuticajnijih bendova nesrećnih devedesetih, svoj status su stekli poprilično zasluženo i pošteno. Brzim rifovima, pamtljivim melodijama, hitičnim refrenima, a sve to potkrepljeno nenormalnom svirkom i još nenormalnijim utiskom posle iste. E sad... obzirom da sam bio premlad da bih Gobline pratio od početka, imam makar tu sreću da su se re-aktivirali i vratili se jači nego ikad kao "Roba sa greškom". Stoga, jedva sam čekao da čujem šta novo imaju da kažu.
Uživao sam u čitanju Golubove prethodne knjige "Pisma iz Avganistana", a najava (u neku ruku autobiografske) knjige o nastanku Goblina me je još više zaintrigirala. Očekivanja su mi bila velika. Pre svega, zato što je Golub zaista harizmatičan lik (da se videti na sceni), a poprilično je toga prošao, što geografski, što životno. Tražio sam malo, dao mi je sve. Šalu na stranu, ono što me je kod "Pisama" privuklo je sam način pisanja. O tome ćemo za par redova.
"Izguzvane misli" su njegov lični dnevnik. Sećanja pretvorena u reči. Bez uvlačenja, bez foliranja i bez dlake na jeziku. Golub nam ovde crno na belo predstavlja sva lepa, pa i ona ne baš toliko lepa sećanja iz mladosti, nabijene distorzijom, prijateljstvom i uvek prisutnom trojkom, seksom, drogom i rokenrolom. U ovoj knjizi, krećemo na turneju, a Golub je vodič. Polazimo iz Šapca i lepkom natopljene obućarske radnje, preko Beograda, kroz potpisivanja ugovora, desetine i desetine svirki, svađe uz teranja u onu stvar, pa pomirenja uz alkohol i teranja u onu stvar, ka Sloveniji, sve do "velike čizme".
Ovo je knjiga ne samo o nastanku jednog benda, već priča o životu jedne cele generacije. Rat je sastavio Gobline (Alen i Vlada koji su bukvalno pobegli sa onim što su mogli da ponesu), a rat ih je i rastavio. Ovo je pre svega priča o odrastanju. O snalaženju kroz život i kretanje ka željenom cilju dok se za njega udara svim raspoloživim sredstvima. Vrlo je bitna geografska lokacija. Kao što bend iz Šapca nema iste uslove kao bend iz Beograda, tako bend iz Srbije nema šanse u odnosu na bend iz Amerike. Golub vrlo iskreno i samokritično priča o tim godinama. Bili su klinci, osakaćeni hroničnom nemaštinom, koja je jednog momenta krenula na bolje, pa vrtoglavom brzinom se survala u ambise iz kojih se još penjemo. Pratimo priču još pre nego što je Golub zamišljao da će se uopšte baviti muzikom. Bio je klinac koji nije znao šta hoće osim toga da pije, zabavlja se i puši travu. Kasnije je postao frontmen benda, koji nije znao šta hoće osim toga da pije, zabavlja se i puši travu. Naravno, ova knjiga, ujedno je vodič mladima koji glasi kratko i jasno: "Ne ponavljajte moje gluposti. Prošao sam ih i iz iskustva znam da ne vode na dobro, tako da ne morate i vi." Golub je sve karte izneo na sto. Bilo je pića u prevelikoj meri, devojaka u prevelikoj meri i opijata svih vrsta... takođe u prevelikoj meri. Iako to ne krije, vrlo je glasan u ubeđenju da to jednostavno nije nešto za čime čovek treba da teži i da najveće gluposti nastaju u toj "lažnoj stvarnosti".
Što se sadržaja tiče, poprilično je dobro izbegao da upadne u zamku bespotrebnih činjenica i iscrpne istorije. Priča teče svojim tokom, ali ne guši čitaoca. Ovde se pojavljuje sijaset bendova tadašnje scene, druženje sa KUD Idijotima i Atheist Rap-om, svirka sa Džukelama koja će im doneti Lea. zatim sijaset ljudi sa tadašnje scene koji su sada ili muzičari, urednici, kritičari, a neke od njih veoma dobro znate kao i sijaset komičnih situacija koje su se desile tokom svih godina provedenih sa Goblinima. Od toga kako su nastajale pesme "Voz", "Jagode" (iliti Elesdi), ko je pravi autor teksta za "U magnovenju", ko je Sunčica, šta se krije iza "Cipjonke" i šta se dešavalo pod čaršafom, preko doživljaja sa svirki širom Srbije, seksa, piva, još seksa, još više piva, povraćanja, pa još malo piva za otrežnjenje, sve do momenta kada je trebalo odrasti. Nije bilo lako, ali je bilo i te kako potrebno.
Ono što je Gobline držalo zajedno. a u čemu će se mnogi pronaći je prijateljstvo. Ne samo prijateljstvo stvoreno malom zajednicom muzičara i "scene", već prijateljstvom koje ostaje zauvek. Za razliku od većine biografija rok zvezda sa svim svojim problemima i disfunkcionalnim narkomansko-alkoholičarskim porodicama, Golub je imao samo taj minus što se rodio na pogrešnom mestu za stvaranje velike muzičke karijere. Opet, kako je jedan mali bend iz Šapca, postao kultni bend rokera i pankera. Kako su snimili i platili debi album "Goblini", da li su sve ovo "Istinite priče" ili samo bulažnjenje "U magnovenju" i kad bi mogli, da li bi išli putem "Re Contra". Pročitajte, Nećete se pokajati.
Par reči o samom stilu. Samo pisanje je pisanje "uličnim" jezikom. Onim koji svi možemo da razumemo. Skoro ista stvar koja me je privukla kod Bukovskog. Ovde se ne radi o tome da autor knjige ispadne pametan i načitan. Radi se o tome da želi da nam dočara svoja iskustva i dešavanja upravo onakva kakva su bila. Uz obilje psovki, humora, komičnih anegdota, pa i onih poražavajućih. Podržavam ovakvo izražavanje iz par stvari. Prvo, da nema toga, priče bi izgubile na autentičnosti, a samim tim i na humoru. Drugo, jel' smo pankeri ili ne? Nema tu puno mesta za finoću. Golub je kao odgovor Vladi Kokotoviću, napravio paralelu u knjizi baš na tu temu. Zašto je vulgarno izražavanje u nekim slučajevima upravo ono što je potrebno? Kada budete pročitali priču o veterinaru, kravi i seljacima, sve će vam biti jasno.
Da bih slikovito opisao kraj jedne pank turnejice citiraću doslovce deo iz knjige.
"Bili smo zadovoljni, odsvirali smo četiri sjajna koncerta, videli se s našim starim prijateljima, upoznali masu novih ljudi, videli jednu sisu, a uspeli smo i da ne odemo u minus".
Ako to nije rokenrol, onda stvarno ne znam šta jeste.
Milan Simić
10 najznačajnijih pesama Goblina
Ko su Anja i Petra, glavni likovi "Magnovenja"
Nakon što sam tog trećeg puta razbio maler i bolestan otišao na koncert, kletva je bila skinuta, ja sam skapirao zašto su Goblini jedan od najbitnijih bendova svog vremena, a kiša je i dalje padala.
Kad smo kod već toga, Goblini, kao jedan od najuticajnijih bendova nesrećnih devedesetih, svoj status su stekli poprilično zasluženo i pošteno. Brzim rifovima, pamtljivim melodijama, hitičnim refrenima, a sve to potkrepljeno nenormalnom svirkom i još nenormalnijim utiskom posle iste. E sad... obzirom da sam bio premlad da bih Gobline pratio od početka, imam makar tu sreću da su se re-aktivirali i vratili se jači nego ikad kao "Roba sa greškom". Stoga, jedva sam čekao da čujem šta novo imaju da kažu.
Uživao sam u čitanju Golubove prethodne knjige "Pisma iz Avganistana", a najava (u neku ruku autobiografske) knjige o nastanku Goblina me je još više zaintrigirala. Očekivanja su mi bila velika. Pre svega, zato što je Golub zaista harizmatičan lik (da se videti na sceni), a poprilično je toga prošao, što geografski, što životno. Tražio sam malo, dao mi je sve. Šalu na stranu, ono što me je kod "Pisama" privuklo je sam način pisanja. O tome ćemo za par redova.
"Izguzvane misli" su njegov lični dnevnik. Sećanja pretvorena u reči. Bez uvlačenja, bez foliranja i bez dlake na jeziku. Golub nam ovde crno na belo predstavlja sva lepa, pa i ona ne baš toliko lepa sećanja iz mladosti, nabijene distorzijom, prijateljstvom i uvek prisutnom trojkom, seksom, drogom i rokenrolom. U ovoj knjizi, krećemo na turneju, a Golub je vodič. Polazimo iz Šapca i lepkom natopljene obućarske radnje, preko Beograda, kroz potpisivanja ugovora, desetine i desetine svirki, svađe uz teranja u onu stvar, pa pomirenja uz alkohol i teranja u onu stvar, ka Sloveniji, sve do "velike čizme".
Ovo je knjiga ne samo o nastanku jednog benda, već priča o životu jedne cele generacije. Rat je sastavio Gobline (Alen i Vlada koji su bukvalno pobegli sa onim što su mogli da ponesu), a rat ih je i rastavio. Ovo je pre svega priča o odrastanju. O snalaženju kroz život i kretanje ka željenom cilju dok se za njega udara svim raspoloživim sredstvima. Vrlo je bitna geografska lokacija. Kao što bend iz Šapca nema iste uslove kao bend iz Beograda, tako bend iz Srbije nema šanse u odnosu na bend iz Amerike. Golub vrlo iskreno i samokritično priča o tim godinama. Bili su klinci, osakaćeni hroničnom nemaštinom, koja je jednog momenta krenula na bolje, pa vrtoglavom brzinom se survala u ambise iz kojih se još penjemo. Pratimo priču još pre nego što je Golub zamišljao da će se uopšte baviti muzikom. Bio je klinac koji nije znao šta hoće osim toga da pije, zabavlja se i puši travu. Kasnije je postao frontmen benda, koji nije znao šta hoće osim toga da pije, zabavlja se i puši travu. Naravno, ova knjiga, ujedno je vodič mladima koji glasi kratko i jasno: "Ne ponavljajte moje gluposti. Prošao sam ih i iz iskustva znam da ne vode na dobro, tako da ne morate i vi." Golub je sve karte izneo na sto. Bilo je pića u prevelikoj meri, devojaka u prevelikoj meri i opijata svih vrsta... takođe u prevelikoj meri. Iako to ne krije, vrlo je glasan u ubeđenju da to jednostavno nije nešto za čime čovek treba da teži i da najveće gluposti nastaju u toj "lažnoj stvarnosti".
 |
| foto: Ana Bačanin, HC arhiv |
Ono što je Gobline držalo zajedno. a u čemu će se mnogi pronaći je prijateljstvo. Ne samo prijateljstvo stvoreno malom zajednicom muzičara i "scene", već prijateljstvom koje ostaje zauvek. Za razliku od većine biografija rok zvezda sa svim svojim problemima i disfunkcionalnim narkomansko-alkoholičarskim porodicama, Golub je imao samo taj minus što se rodio na pogrešnom mestu za stvaranje velike muzičke karijere. Opet, kako je jedan mali bend iz Šapca, postao kultni bend rokera i pankera. Kako su snimili i platili debi album "Goblini", da li su sve ovo "Istinite priče" ili samo bulažnjenje "U magnovenju" i kad bi mogli, da li bi išli putem "Re Contra". Pročitajte, Nećete se pokajati.
Par reči o samom stilu. Samo pisanje je pisanje "uličnim" jezikom. Onim koji svi možemo da razumemo. Skoro ista stvar koja me je privukla kod Bukovskog. Ovde se ne radi o tome da autor knjige ispadne pametan i načitan. Radi se o tome da želi da nam dočara svoja iskustva i dešavanja upravo onakva kakva su bila. Uz obilje psovki, humora, komičnih anegdota, pa i onih poražavajućih. Podržavam ovakvo izražavanje iz par stvari. Prvo, da nema toga, priče bi izgubile na autentičnosti, a samim tim i na humoru. Drugo, jel' smo pankeri ili ne? Nema tu puno mesta za finoću. Golub je kao odgovor Vladi Kokotoviću, napravio paralelu u knjizi baš na tu temu. Zašto je vulgarno izražavanje u nekim slučajevima upravo ono što je potrebno? Kada budete pročitali priču o veterinaru, kravi i seljacima, sve će vam biti jasno.
Da bih slikovito opisao kraj jedne pank turnejice citiraću doslovce deo iz knjige.
"Bili smo zadovoljni, odsvirali smo četiri sjajna koncerta, videli se s našim starim prijateljima, upoznali masu novih ljudi, videli jednu sisu, a uspeli smo i da ne odemo u minus".
Ako to nije rokenrol, onda stvarno ne znam šta jeste.
Milan Simić
Bonus
Kako sam postao... Branko Golubović Golub10 najznačajnijih pesama Goblina
Ko su Anja i Petra, glavni likovi "Magnovenja"