Na prvo gledanje trejlera za „Umetnost samoodbrane“ pomislio bi čovek da dobijamo neku novu verziju „Fight cluba“ za milenijalce, destilovanu, manje besnu i odlučnu, ali ipak verziju „Fight cluba“. Međutim, ne lezi vraže, ono što smo dobili ovim filmom je zapravo jedna crna kao barut komedija koja predstavlja spoj „Karate kida“ i „Fight cluba“, s dozom socijalnog komentara koji analizira aktuelni trenutak u vremenu i prostoru kome su se rodne društvene uloge sasvim problematizovale.

Naime, priča prati smotanog i neprimetnog Kejsija (za ovakav tip uloge savršeni Džesi Ajzenberg), možda čak i sliku i priliku nekoga ko ne odgovara nijednoj stereotipnoj predstavi o „pravom“ muškarcu, koji nakon jednog prebijanja na ulici odluči da se priključi karate-klubu koji vodi misteriozni i harizmatični Sensei (odlični Alesandro Nivola). Međutim, umesto da lekcije iz karatea i Sensei opreme Kejsija neophodnim alatom da se suprotstavi svakodnevnom bulingovanju u stvarnom životu i izađe iz senke neprimetnog i nesposobnog, one postaju neka vrsta sektaškog životnog univerziteta za njegovo sazrevanje i evoluiranje u „pravog“ predstavnika mačo subkulture (sa sve savetima koju muziku da sluša i kog psa da nabavi). S te strane počinjemo da shvatamo da film zapravo želi da se izruga steretipima o tome šta znači biti „pravi“ muškarac i da klizi u ralje crnohumorne satire, čemu doprinosi i Ana (Imodžin Pots), jedina devojka u ovom klubu, koju tretiraju kao da je 19. vek.

Nešto izopštena atmosfera filma koja deluje kao da je smeštena u 90-e, ali sa blago iščašenom notom doprinosi ispranom izgledu ovog filma koji ne pleni toliko vizuelnom raškoši koliko se zapravo igra jednom steretipnom slikom „muške snage i moći“ koju do kraja obesmišljava i duboko problematizuje. Svakako preporučljivo za svakoga ko voli komediju umočenu u crni ugalj.

Slobodan Novokmet