Stenli Kjubrik: 2001. Odiseja u svemiru (1968.)
Helly Cherry
Nakon uspeha briljantnog Dr Strendžlava, Kjubrik se okreće epskom projektu 2001: Odiseja u svemiru, filmu na čijem će stvaranju raditi pune tri godine, sarađujući sa kultnim piscem SF literature Arturom Klarkom. Bio je to sudbinski susret dva velika umetnika, iz čije će saradnje, godine 1968., proizaći jedan od najvećih i najkontroverznijih klasika filmske umetnosti uopšte i sjajna SF knjiga, fundamenti svih potonjih ostvarenja naučno - fantastičnog žanra - jedinstveno putovanje svemirom, uz malu pomoć mašte, kreacije i umetničke vizije dva genijalna umetnika...
Kjubrik Odisejom nastavlja da istražuje svoju mračnu viziju čoveka u mehanicističkom svetu. On sam objašnjava odakle mu uopšte ideja za ovaj monumentalni spektakl: Većina astronoma i drugih naučnika duboko su ubeđeni u to da u svemiru sve vrvi od života , veliki deo tog života kojim je svemir ispunjen čine bića čija je inteligencija jednaka našoj ili superiorna, jednostavno zato što ljudska inteligencija postoji relativno kratko vreme.
A zatim se nadovezuje na pitanje o suštini Odiseje: Reći ću da pojam Boga predstavlja suštinu filma 2001: Odiseja u svemiru, ali ne mislim pritom na neku njegovu tradicionlnu, antropomorfnu sliku. Ne verujem ni u jednu od postojećih monoteističkih religija, ali verujem da bi se moglo doći do jedne intrigantne naučne definicije Boga, ako bi se prihvatila činjenica da postoji približno 100 milijardi zvezda samo u našoj galaksiji, da je svaka od njih životonosno sunce i da ima približno 100 milijardi galaksija samo u vidljivom univerzumu. Postavite samo jednu planetu u stabilnu orbitu, ne previše vrelu i ne suviše hladnu, dajte joj priliku da nekoliko milijardi godina traje hemijska reakcija koja je sunčeva energija izazvala među hemijskim elementima koji postoje u njoj i prilično je sigurno da će se život u ovoj ili onoj formi najzad pojaviti. Razumno je predpostaviti da, u stvari, mora postojati bezbroj milijardi takvih planeta na kojima biološki život već postoji, a izgledi da se iz takvog života razvije inteligencija prilično su veliki. Sunce je sada, bez sumnje, stara zvezda, a njegove planete tek deca u odnosu na starost kosmosa, tako da se čini da postoje milijarde planeta u univerzumu na kojima postoji ne samo inteligentan život na nižem stepenu razvoja od čovekovog već i milijarde drugih gde je on otprilike na istom nivou, kao i milijarde onih koje su stotine hiljada miliona puta ispred nas. Kada pomislite na džinovski tehnološki napredak koji je čovek ostvario za nekoliko milenijuma, što je tek manje od mikrosekunde u hronologiji svemira, možete li da zamislite koji su stepen evolucionog razvoja dostigle mnogo starije forme života? Mogle su da napreduju od pukih bioloških oblika koja su u najboljem slučaju samo krhki omotač uma sve do besmrtnih mašinskih entiteta, a onda, tokom bezbrojnih eona, mogli bi da se iz neke materijalne čaure transformišu u bića čiste energije i duha. Njihove mogućnosti bi bile bezgranične, a inteligencija van ljudskog domašaja.
Film počinje u osvit ljudske civilizacije, sa čovekovim pretkom koji uči da koristi kost kao oružje da bi lovio, potom savladao suparnika i jednostavno preživeo u najsurovijim mogućim uslovima... Sve se odvija pod uplivom i kontrolom superiorne, vanzemaljske inteligencije i njene čudesne kosmičke misije na unapređenju ljudske vrste na viši nivo razvoja i svesti... Potom sledi vremenski skok od tri miliona godina, ispraćen antologijskim filmskim rezom u kojem se kost-oružje predaka pretvara u sliku kosmičkog broda, kojim uznapredovala ljudska vrsta 2001. godine kreće u istraživanje kosmosa i novu eru vlastitog kosmičkog postojanja...
Priča nema prave radnje i većinom u njoj nema dijaloga - a kada i ima oni su trivijalni - što je Kubrick namerno napravio kako bi svaki gledaoc izvukao svoj zaključak oko toga šta se dogodilo. U toj priči čovek pokušava doseći i otkriti svoj smisao i suštinu postojanja. Monolit je simbol za najviši ljudski ideal čije su granice uvek izvan dosega ali koji uvek inspiriše čoveka da se razvija i da sve od sebe da bi ga dosegnuo; on predstavlja monumentalnu tranziciju u ljudskoj evoluciji , od pračoveka do nadčoveka u završnici. Prva pojava monolita javlja u predistorijskoj Africi, kada pračovek nije znao inteligenciju nego je bio obična životinja. No pojavom monolita pračovek otkriva da se kost može upotrebiti kao oruđe - po prvi put je otkrivena inteligencija i pleme koje ju je otkrilo zagospodarilo je svetom. Zanimljivo, dominacija plemena je popračena nasiljem i ubistvom članova nerazvijenog plemena, što odražava Kubrickovu stalnu mračnu viziju čovečanstva koje se ne može rešiti nagona...
... Druga pojava monolita javlja se u budućnosti, u 2001. godini. Iako se čovek do tada jako razvio, još uvek ne može ničim objasniti tajnoviti monolit i njegovu svrhu. Čovek je u međuvremenu otkrio najsavršenije oruđe, inteligentni kompjuter HAL, koji je toliko sposoban da preti zaseniti i samog čoveka. Čovek je postao rob vlastitog oruđa. No kada astronaut Bowman isključi HAL-a i stigne do monolita, postane nadčovek, savršeno biće. Kao i na početku filma, čoveka se stavlja na viši evolucioni nivo. Neki film vide i kao odu "ateističkoj religiji". (analitički odlomak iz Wikipedije)
... Svemirski brod plovi ka stanici u Zemljinoj orbiti i nastavlja put baze Clavius, a zatim pod uticajem vanzemaljske civilizacije, one iste iz davnih vremena, ka Jupiteru u mističnoj, nedokučivoj Odiseji - misiji pod uticajem legendarnog Monolita koji nam je ostavljen dok ne odrastemo intelektualno i tehnološki, spremni za naredni korak i nivo na putu ka zvezdama. Neko je rekao da je čovek karika koja nedostaje između primitivnog majmuna i civilizovanog ljudskog bića. Može se reći da je ta ideja suština priče u filmu. Mi smo polucivilizovani, sposobni za saradnju i ljubav, ali nam je potrebna neka vrsta preobraženja u viši oblik života, poručuje Kjubrik.
Sve počinje vašim uzbuđenjem zbog neke nove priče a završava se tako što je vi prepričate na platnu, objašnjava Kjubrik svoje viđenje procesa režije. Taj proces se kreće od najlepšeg literarnog nadahnuća do očaja. Ponekad je surovo i podseća na pokušaj da zapišete na parčetu papirića nešto što je neko upravo rekao, pri čemu stojite, četiri je sata i zimsko sunce zalazi. Morate da snimate, i pokušate da se prilagodite situaciji koja je upravo iskrsla. To je kao kada bek automatski nastavlja igru našavši se pred iznenadnom odbranom... Sve na filmu potiče od nečeg drugog. Pisanje je, naravno, pisanje, gluma dolazi iz pozorišta, a snimanje potiče od fotografije. Montaža je jedinstvena za film. Nešto možete videti iz raznih uglova gledanja gotovo u isto vreme što stvara novo iskustvo, objašnjavao je slavni američki reditelj. Umesto traženja intelektualne kičme filma u scenariju pre početka radaKjubrik je smatrao kako je njegov način kretanja prema konačnoj verziji filma snimanje svake scene iz različitih uglova i zahtevanje ponavljanja svake rečenice.
Ono što daje posebnu draž filmu Odiseja, kao i ostalim Kjubrikovim ostvarenjima, je pažljiv odabir i upotreba muzike. Psihodelični, dramatični, uznemirujuće moćni oratorijumi (Atmospheres, Lux aeterna, Requiem ...) avangardnog kompozitora Đerđa Ligetija naprosto oživljavaju i dramatizuju kadrove kosmičke odiseje, dovodeći atmosferu do usijanja u poslednjoj full the stars!!! četvrtini filma, u nekoj drugoj ravni postojanja. U kombinaciji sa jako malo naracije i mnogo kontemplacije, klasična dela Riharda i Johana Štrausa, te Arama Hačaturijana prestaju da budu puka dekoracija koja pojačava emociju, već se pretvaraju u apsolutnu esenciju i intelektualni deo filma. Kosmička plovidba uz lepršave tonove Štrausovog valcera neizreciv su osećaj umetničke inventivnosti, trenutak u kojem neprimetno postajete deo posade, deo filma i umetničko - filozofske vizije Stenlija Kjubrika...
"Taj je film poezija, cela filozofija o nepojmljivosti i pomicanju granica mašte koja ne razgovara s razumom nego s podsvesti. Zato je gledaoc tako dobro oseća, ali ne nužno i apsolutno razume. "Odiseja" je izuzetno vizuelno, ali i zvučno iskustvo, tako poticajno i jako da su je hipiji u vreme nastanka gledali i tako štedeli novac na LSD-ima, a postizali iste efekte."
... Mistični crni Monolit kao da vas odvodi neshvatljivim sferama postojanja put kosmičkih nepreglednih prostranstava i tajni. Svetom prepunim zvezda, naznačenim sjajnom fotografijom i montažom, putujemo preko svih granica iskustvenog i spoznatog - izoštrene percepcije i širom zatvorenih, nadraženih čula. Specijalni efekti, u kombinaciji sa svim tehnološkim pomagalima tog vremena , samo su upotpunili priču čiji integralni deo postajemo kako ovaj sjajni film odmiče.
Sve u svemu, neverovatno duhovno iskustvo i umetnički doživljaj! Na kraju filma, astronom Dejvid Boumen, jedini koji je preživeo fatalnu misiju ka Jupiteru, napušta svemirski brod ‚‚Discovery one“. On potom kreće u svemirskoj kapsuli ka mističnom monolitu, u želji da ga istraži i iznenada biva uvučen u prostor-vremensku ‚‚crvotočinu“, vrtlog svetlosnih boja koji ga kao jedan od mogućih kosmičkih natprirodnih fenomena( prečica ka drugim, čoveku neznanim delovima kosmičkog beskraja) usisava i odvodi u neku sasvim drugačiju ravan postojanja nama nepoznatog kosmosa nastanjenog nekom od naprednijih vrsta i civilizacija... U maestralnoj, psihodeličnoj psihološkoj završnici filma koja gledaoca ostvalja zatečenog i zbunjenog, Dejvid Boumen dospeva u čudesni okoliš( kao u najluđim snovima), prostoriju opremljenu u stilu Luja 16! U nekoliko navrata, u transu, on ugleda projekciju sebe samoga, sve do trenutka potpune ostarelosti gde leži na samrtnoj postelji i gde mu se iznova ukazuje crni monolit koji nastoji dosegnuti... U tom čudesnom trenutku Boumen biva iznova transformisan i rađa se u nekoj sasvim drugoj ravni postojanja kao unapređeno ljudsko biće,nadčovek, Dete-Zvezda (vraćajući se na matičnu planetu, Zemlju), spreman za sledeći skok vrste na evolutivnoj lestvici - višem nivou svesti i samosvesti...
"Genijalnost filma "2001: Odiseja u svemiru" ne leži toliko u tome što Stanley Kubrick čini, nego kako malo. Ovo je delo umetnika toliko uverenog u svoju viziju da nije uključio nijedan kadar samo da bi zadržao našu pažnju. On smanjuje svaku scenu do njene suštine i ostavlja je na ekranu dovoljno dugo da kontempliramo o njoj, da da se nastani u našoj mašti. Među SF filmovima, "2001" se ne brine toliko o tome da nas intrigira, nego da inspiriše naš um...Većina filmova je o likovima sa ciljem na umu, koji ga zadrže i ostvare nakon komičnih ili dramatičnih avantura. "2001" nije o cilju nego o izazovu, potrebi. Ne intrigira svoje efekte na specifične delove priče, niti traži da se identificiramo sa Daveom Bowmanom ili nekim drugim likom. Ona nama kaže; postali smo ljudska bića kada smo počeli razmišljati. Naš um nam je dao oruđe da razumemo gde živimo i ko smo. Sada je vreme da idemo dalje u idući korak, da znamo da nismo na planeti nego među zvezdama, i da nismo meso nego inteligencija".
Dosledno, do samog kraja, ostajući veran samo vlastitim snovima i uverenjima Kjubrik je uspeo , neukaljan i samo svoj, da transponuje svet jedinstvenih umetničkih ideja i mračnih vizija u niz antologijskih filmskih ostvarenja. Poslednji, besmrtnošću ovekovečen kadar, ostavio je samo za sebe i sve one ljubitelje filma dovoljno smele da ga isprate na dugom i trnovitom putu ka zvezdama. Bila je to , sve u svemu, jedna neponovljiva filmska Odiseja, duga pola veka i par minuta večnosti...
Na kraju nekog novog početka ostao je samo magični dodir kjubrikovske neuništive energije i vere u sebe, Monolit koji nas uči da se borimo hrabro za vlastite snove i uverenja. Vlastite snove i sve ono kroz šta stvarno postojimo... kao nadahnuti kadrovi Kjubrikovih umetničkih snova.
Dragan Uzelac
Pročitajte i:
Kjubrik Odisejom nastavlja da istražuje svoju mračnu viziju čoveka u mehanicističkom svetu. On sam objašnjava odakle mu uopšte ideja za ovaj monumentalni spektakl: Većina astronoma i drugih naučnika duboko su ubeđeni u to da u svemiru sve vrvi od života , veliki deo tog života kojim je svemir ispunjen čine bića čija je inteligencija jednaka našoj ili superiorna, jednostavno zato što ljudska inteligencija postoji relativno kratko vreme.
A zatim se nadovezuje na pitanje o suštini Odiseje: Reći ću da pojam Boga predstavlja suštinu filma 2001: Odiseja u svemiru, ali ne mislim pritom na neku njegovu tradicionlnu, antropomorfnu sliku. Ne verujem ni u jednu od postojećih monoteističkih religija, ali verujem da bi se moglo doći do jedne intrigantne naučne definicije Boga, ako bi se prihvatila činjenica da postoji približno 100 milijardi zvezda samo u našoj galaksiji, da je svaka od njih životonosno sunce i da ima približno 100 milijardi galaksija samo u vidljivom univerzumu. Postavite samo jednu planetu u stabilnu orbitu, ne previše vrelu i ne suviše hladnu, dajte joj priliku da nekoliko milijardi godina traje hemijska reakcija koja je sunčeva energija izazvala među hemijskim elementima koji postoje u njoj i prilično je sigurno da će se život u ovoj ili onoj formi najzad pojaviti. Razumno je predpostaviti da, u stvari, mora postojati bezbroj milijardi takvih planeta na kojima biološki život već postoji, a izgledi da se iz takvog života razvije inteligencija prilično su veliki. Sunce je sada, bez sumnje, stara zvezda, a njegove planete tek deca u odnosu na starost kosmosa, tako da se čini da postoje milijarde planeta u univerzumu na kojima postoji ne samo inteligentan život na nižem stepenu razvoja od čovekovog već i milijarde drugih gde je on otprilike na istom nivou, kao i milijarde onih koje su stotine hiljada miliona puta ispred nas. Kada pomislite na džinovski tehnološki napredak koji je čovek ostvario za nekoliko milenijuma, što je tek manje od mikrosekunde u hronologiji svemira, možete li da zamislite koji su stepen evolucionog razvoja dostigle mnogo starije forme života? Mogle su da napreduju od pukih bioloških oblika koja su u najboljem slučaju samo krhki omotač uma sve do besmrtnih mašinskih entiteta, a onda, tokom bezbrojnih eona, mogli bi da se iz neke materijalne čaure transformišu u bića čiste energije i duha. Njihove mogućnosti bi bile bezgranične, a inteligencija van ljudskog domašaja.
Film počinje u osvit ljudske civilizacije, sa čovekovim pretkom koji uči da koristi kost kao oružje da bi lovio, potom savladao suparnika i jednostavno preživeo u najsurovijim mogućim uslovima... Sve se odvija pod uplivom i kontrolom superiorne, vanzemaljske inteligencije i njene čudesne kosmičke misije na unapređenju ljudske vrste na viši nivo razvoja i svesti... Potom sledi vremenski skok od tri miliona godina, ispraćen antologijskim filmskim rezom u kojem se kost-oružje predaka pretvara u sliku kosmičkog broda, kojim uznapredovala ljudska vrsta 2001. godine kreće u istraživanje kosmosa i novu eru vlastitog kosmičkog postojanja...
Priča nema prave radnje i većinom u njoj nema dijaloga - a kada i ima oni su trivijalni - što je Kubrick namerno napravio kako bi svaki gledaoc izvukao svoj zaključak oko toga šta se dogodilo. U toj priči čovek pokušava doseći i otkriti svoj smisao i suštinu postojanja. Monolit je simbol za najviši ljudski ideal čije su granice uvek izvan dosega ali koji uvek inspiriše čoveka da se razvija i da sve od sebe da bi ga dosegnuo; on predstavlja monumentalnu tranziciju u ljudskoj evoluciji , od pračoveka do nadčoveka u završnici. Prva pojava monolita javlja u predistorijskoj Africi, kada pračovek nije znao inteligenciju nego je bio obična životinja. No pojavom monolita pračovek otkriva da se kost može upotrebiti kao oruđe - po prvi put je otkrivena inteligencija i pleme koje ju je otkrilo zagospodarilo je svetom. Zanimljivo, dominacija plemena je popračena nasiljem i ubistvom članova nerazvijenog plemena, što odražava Kubrickovu stalnu mračnu viziju čovečanstva koje se ne može rešiti nagona...
... Druga pojava monolita javlja se u budućnosti, u 2001. godini. Iako se čovek do tada jako razvio, još uvek ne može ničim objasniti tajnoviti monolit i njegovu svrhu. Čovek je u međuvremenu otkrio najsavršenije oruđe, inteligentni kompjuter HAL, koji je toliko sposoban da preti zaseniti i samog čoveka. Čovek je postao rob vlastitog oruđa. No kada astronaut Bowman isključi HAL-a i stigne do monolita, postane nadčovek, savršeno biće. Kao i na početku filma, čoveka se stavlja na viši evolucioni nivo. Neki film vide i kao odu "ateističkoj religiji". (analitički odlomak iz Wikipedije)
... Svemirski brod plovi ka stanici u Zemljinoj orbiti i nastavlja put baze Clavius, a zatim pod uticajem vanzemaljske civilizacije, one iste iz davnih vremena, ka Jupiteru u mističnoj, nedokučivoj Odiseji - misiji pod uticajem legendarnog Monolita koji nam je ostavljen dok ne odrastemo intelektualno i tehnološki, spremni za naredni korak i nivo na putu ka zvezdama. Neko je rekao da je čovek karika koja nedostaje između primitivnog majmuna i civilizovanog ljudskog bića. Može se reći da je ta ideja suština priče u filmu. Mi smo polucivilizovani, sposobni za saradnju i ljubav, ali nam je potrebna neka vrsta preobraženja u viši oblik života, poručuje Kjubrik.
Sve počinje vašim uzbuđenjem zbog neke nove priče a završava se tako što je vi prepričate na platnu, objašnjava Kjubrik svoje viđenje procesa režije. Taj proces se kreće od najlepšeg literarnog nadahnuća do očaja. Ponekad je surovo i podseća na pokušaj da zapišete na parčetu papirića nešto što je neko upravo rekao, pri čemu stojite, četiri je sata i zimsko sunce zalazi. Morate da snimate, i pokušate da se prilagodite situaciji koja je upravo iskrsla. To je kao kada bek automatski nastavlja igru našavši se pred iznenadnom odbranom... Sve na filmu potiče od nečeg drugog. Pisanje je, naravno, pisanje, gluma dolazi iz pozorišta, a snimanje potiče od fotografije. Montaža je jedinstvena za film. Nešto možete videti iz raznih uglova gledanja gotovo u isto vreme što stvara novo iskustvo, objašnjavao je slavni američki reditelj. Umesto traženja intelektualne kičme filma u scenariju pre početka radaKjubrik je smatrao kako je njegov način kretanja prema konačnoj verziji filma snimanje svake scene iz različitih uglova i zahtevanje ponavljanja svake rečenice.
Ono što daje posebnu draž filmu Odiseja, kao i ostalim Kjubrikovim ostvarenjima, je pažljiv odabir i upotreba muzike. Psihodelični, dramatični, uznemirujuće moćni oratorijumi (Atmospheres, Lux aeterna, Requiem ...) avangardnog kompozitora Đerđa Ligetija naprosto oživljavaju i dramatizuju kadrove kosmičke odiseje, dovodeći atmosferu do usijanja u poslednjoj full the stars!!! četvrtini filma, u nekoj drugoj ravni postojanja. U kombinaciji sa jako malo naracije i mnogo kontemplacije, klasična dela Riharda i Johana Štrausa, te Arama Hačaturijana prestaju da budu puka dekoracija koja pojačava emociju, već se pretvaraju u apsolutnu esenciju i intelektualni deo filma. Kosmička plovidba uz lepršave tonove Štrausovog valcera neizreciv su osećaj umetničke inventivnosti, trenutak u kojem neprimetno postajete deo posade, deo filma i umetničko - filozofske vizije Stenlija Kjubrika...
"Taj je film poezija, cela filozofija o nepojmljivosti i pomicanju granica mašte koja ne razgovara s razumom nego s podsvesti. Zato je gledaoc tako dobro oseća, ali ne nužno i apsolutno razume. "Odiseja" je izuzetno vizuelno, ali i zvučno iskustvo, tako poticajno i jako da su je hipiji u vreme nastanka gledali i tako štedeli novac na LSD-ima, a postizali iste efekte."
... Mistični crni Monolit kao da vas odvodi neshvatljivim sferama postojanja put kosmičkih nepreglednih prostranstava i tajni. Svetom prepunim zvezda, naznačenim sjajnom fotografijom i montažom, putujemo preko svih granica iskustvenog i spoznatog - izoštrene percepcije i širom zatvorenih, nadraženih čula. Specijalni efekti, u kombinaciji sa svim tehnološkim pomagalima tog vremena , samo su upotpunili priču čiji integralni deo postajemo kako ovaj sjajni film odmiče.
Sve u svemu, neverovatno duhovno iskustvo i umetnički doživljaj! Na kraju filma, astronom Dejvid Boumen, jedini koji je preživeo fatalnu misiju ka Jupiteru, napušta svemirski brod ‚‚Discovery one“. On potom kreće u svemirskoj kapsuli ka mističnom monolitu, u želji da ga istraži i iznenada biva uvučen u prostor-vremensku ‚‚crvotočinu“, vrtlog svetlosnih boja koji ga kao jedan od mogućih kosmičkih natprirodnih fenomena( prečica ka drugim, čoveku neznanim delovima kosmičkog beskraja) usisava i odvodi u neku sasvim drugačiju ravan postojanja nama nepoznatog kosmosa nastanjenog nekom od naprednijih vrsta i civilizacija... U maestralnoj, psihodeličnoj psihološkoj završnici filma koja gledaoca ostvalja zatečenog i zbunjenog, Dejvid Boumen dospeva u čudesni okoliš( kao u najluđim snovima), prostoriju opremljenu u stilu Luja 16! U nekoliko navrata, u transu, on ugleda projekciju sebe samoga, sve do trenutka potpune ostarelosti gde leži na samrtnoj postelji i gde mu se iznova ukazuje crni monolit koji nastoji dosegnuti... U tom čudesnom trenutku Boumen biva iznova transformisan i rađa se u nekoj sasvim drugoj ravni postojanja kao unapređeno ljudsko biće,nadčovek, Dete-Zvezda (vraćajući se na matičnu planetu, Zemlju), spreman za sledeći skok vrste na evolutivnoj lestvici - višem nivou svesti i samosvesti...
"Genijalnost filma "2001: Odiseja u svemiru" ne leži toliko u tome što Stanley Kubrick čini, nego kako malo. Ovo je delo umetnika toliko uverenog u svoju viziju da nije uključio nijedan kadar samo da bi zadržao našu pažnju. On smanjuje svaku scenu do njene suštine i ostavlja je na ekranu dovoljno dugo da kontempliramo o njoj, da da se nastani u našoj mašti. Među SF filmovima, "2001" se ne brine toliko o tome da nas intrigira, nego da inspiriše naš um...Većina filmova je o likovima sa ciljem na umu, koji ga zadrže i ostvare nakon komičnih ili dramatičnih avantura. "2001" nije o cilju nego o izazovu, potrebi. Ne intrigira svoje efekte na specifične delove priče, niti traži da se identificiramo sa Daveom Bowmanom ili nekim drugim likom. Ona nama kaže; postali smo ljudska bića kada smo počeli razmišljati. Naš um nam je dao oruđe da razumemo gde živimo i ko smo. Sada je vreme da idemo dalje u idući korak, da znamo da nismo na planeti nego među zvezdama, i da nismo meso nego inteligencija".
Roger Ebert
Dosledno, do samog kraja, ostajući veran samo vlastitim snovima i uverenjima Kjubrik je uspeo , neukaljan i samo svoj, da transponuje svet jedinstvenih umetničkih ideja i mračnih vizija u niz antologijskih filmskih ostvarenja. Poslednji, besmrtnošću ovekovečen kadar, ostavio je samo za sebe i sve one ljubitelje filma dovoljno smele da ga isprate na dugom i trnovitom putu ka zvezdama. Bila je to , sve u svemu, jedna neponovljiva filmska Odiseja, duga pola veka i par minuta večnosti...
Na kraju nekog novog početka ostao je samo magični dodir kjubrikovske neuništive energije i vere u sebe, Monolit koji nas uči da se borimo hrabro za vlastite snove i uverenja. Vlastite snove i sve ono kroz šta stvarno postojimo... kao nadahnuti kadrovi Kjubrikovih umetničkih snova.
Dragan Uzelac
Pročitajte i: