Šarl Bodler - Kad individualac menja sve(t)
Helly Cherry
O stvaralaštvu Šarla Bodlera napisano je mnoštvo radova, mnoštvo kritika, mnoštvo hvalospeva, mnogo toga se u nedogled plagiralo i prepisivalo. Čini se da je zaostavština Šarla Bodlera neiscrpan izvor materijala za različite studije ili intelektualna nadmetanja. Međutim, pokušajmo da približimo Bodlerovo stvaralaštvo čoveku današnjice, svakodnevnice isprane robovanju 21. veku, načete tavorenjem u svetu materijalnog, u društvu koje nas primorava da zapostavljamo sve humanističke obzire, a buntovništvo svodi na davno zaboravljenu relikviju. Pokušajmo da otkrijemo Bodlera daleko od formalnog obrazovanja, jer upravo je Bodler taj posle koga svet umetnosti više nije bio isti. Upravo je Bodler ostavio traga na današnju kulturu, ne samo onu institucionalizovanu, već je obeležio i umetnički ukus i način života i nas "smrtnika".
Šarl Bodler je jedna od centralnih figura svetske književnosti, pesnik koji je živeo svoju poeziju i utro put generacijama svojih sledbenika. Rođen je u Parizu 9. 4. 1821. godine. Iako je ceo život proveo kao boem, dendi praznih džepova i ljubitelj najnižih slojeva društva, on je uistinu bio i lučonoša koji je svojom estetikom ružnog proširio horizonte umetnika. Iz njegove biografije se da saznati da je izuzetno vladao jezicima (francuski, engleski, ali i grčki i latinski), da ga je crtanje izdvajalo od ostalih vršnjaka, ali njegovi problemi sa prilagođavanjem svojoj sredini će ga pratiti čitavog života. Fragilan, bolešljiv, problematičan tokom celog procesa svog obrazovanja (poneseni nekorektnošću možemo li reći da je bio razmažen?), isuviše vezan za majku (uz neopisivi prezir prema očuhu), doveo je svoju ličnost do vrhunca mistifikacije.
Mi danas uveliko svedočimo postojanjima ljudi poput Bodlera, ljudi koji žive na potpuno isti način, ali svako u skladu sa svojim vremenom. Bilo to poza ili ne, svakako možemo zamisliti kako je to biti "Bodler pre Bodlera". Zbog svog neobuzdanog ponašanja porodica ga šalje na put u Indiju 1841. godine, mada se ispostavilo da se vratio gori nego što je otišao. 1842. godine postaje punoletan i dobija nasledstvo koje bezbrižno troši u tolikoj meri da je do kraja života morao živeti sa finansijskim sredstvima nedovoljnim za njegove dugove i prohteve. U međuvremenu je upoznao i svoju "Crnu Veneru", Žanu Dival, a 1845. godine pokušava da izvrši samoubistvo.
Iz svega rečenog proizilazi to da je Šarl Bodler bio ličnost specifičnog senzbiliteta. To se ogledalo i u njegovom dejstvovanju tokom Francuske revolucije 1848. godine kada se našao na barikadama ponajviše zato da bi se osvetio svom očuhu Žaku Opiku, a ne iz saučestvovanja u bolu ugnjetenih. On jeste bio humanista i na sebi svojstven način je ukazivao na probleme u društvu, ali Šarl Bodler nije bio duh kojeg je revolucija uspela da ponese. Čak je i sam Marks kritikovao Bodlerov rad.
Bez obzira na njegovo klimavo opstajanje u stvarnosti onovremenoga Pariza, njegov rad je itekako imao uticaj na društvo. Za one koji shvataju tu crnu nit koja se proteže kroz epohe i opstaje kroz umetničke turbulencije to deluje gotovo romantično. U književnom smislu on doista jeste držao do forme, do tradicionalnosti, ali od njega i počinje moderna. "Cveće zla" je objavljeno 1857. godine i to je ta prekretnica. Bolest, bezbožništvo, skandal - obeležja su koja mu je prišilo društvo i koja su pratila njegovo delanje koje je postajalo uzor ne samo prvim simbolistima, već umetnicima uopšte. Bodler je svakako bio ličnost koja je sebi dopuštala više nego što razum nalaže. Veličanje poroka, svoje shvatanje lepog, svoje shvatanje prostitucije, društva pa i samog boga i sve to obojeno nasušnim splinom (osećanjem koje je za njega esencijalno i poput melanholije neizbežno) dovelo je do buđenja individualnosti umetnika.
Bodler je više iznad svega voleo poroke (pogotovo apsint i opijum) i to nije smatrao nečim što je strano ljudskoj prirodi (vidi pesmu Bočica). Pisao je o životu na margini kao čovek koji za drugi izbor sem tog nije ni znao. Bio je veliki ekscentrik kako po pitanju fizičkog izgleda (bojio je kosu u zeleno) tako i u sferama svoje imaginacije.
Daleko od konvencionalnosti religije, sam Bodler ima svoju promisao. Njegov odnos prema bogu može se videti u pesmama kao što su Litanija Satani ili Avelj i Kain. Taman kad pomislite da je Satana samo simbol, dubljim čitanjem tih pesama postajete sve više uvereni da je posredi ozbiljnost. Ukleti pesnik uistinu stresa sa sebe sve obzire koji se kose sa njegovim oslobađanjem. Tu je i odnos prema ženama koji se ogleda u razdvojenosti ljubavi i polnih odnosa, vanrednom štovanju prostitucije, a neprevaziđena pesma Strvina toliko asocira na težnje umetnika koji ulažu napore da putem oneobičavanja iskažu intenzitet svojih osećanja ili doživljaja. I pored navedenih pesničkih preokupacija, sukob sa ustrojstvom društva je bio njegov večiti imperativ. Neizbežna je njegova nepomirljivost sa društvom koje nameće svoja merila i pravila i o tome govore pesme kao što su nezaobilazni Albatros (koja ukazuje na to kako društvo uništava i ponižava uzvišenu individuu koju čak ni ne razume) i potpuno duboka i teška pesma Radosni mrtvac koja je Bodlerovo potpuno odricanje od tog istog društva. Ali šta je zapravo ono što je od Bodlera načinilo uzor današnjem čoveku, čoveku toliko udaljenom od njegovog doba?
Prvenstveno, od Bodlera moderna u književnosti i počinje. On je referentna tačka i svetionik pomoću čije svetlosti su se orijentisali naraštaji umetnika. Njegova specifična mentalna stanja provejavaju kroz njegovu poeziju i s tim stanjima će kasnije (pogotovo u naše, savremeno doba) moći da se poistovete mnogi pojedinci. Bodler nikad nije mario za rad u smislu privređivanja, ali kakav rad se može porediti sa aktivacijom drugačije umetničke misli koja je nastupila nakon pojave zbirke "Cveće zla". Oni koji gledaju svet kroz prizmu umetnosti uviđaju da je Bodler čoveku ponudio drugačije shvatanje stvaranja, doživljavanja utvrđenih vrednosti, preispitivanje konzervativizma, ispoljavanje individualnosti bez straha od satiranja od strane moralnih čistunaca koji se kriju ispod skuta boga kojeg su sami stvorili. Bodler je podsmeh i oslobađanje od licemerstva ljudi sklonih osuđivanju svega nepoznatog i izuzetnog; nečega što neprosvetljenom umu donosi čak i strah. I uopšte možemo celu ovu priču o buntovništvu da proširimo na sopstvenu stvarnost. Po čemu se društvo danas razlikuje od društva u Bodlerovo doba? Da li je porok danas katalizator stvaralaštva ili tunel za beg i najprozaičnije inidivdue? Da li su licemeri i dalje na kormilu društva? Da li je individualac i dalje na udaru tiranije? Da li je moguće da će umetnost moći da izmeni svet u određenoj meri? I pitanja ad infinitum.
Šarl Bodler je izvukao na površinu sve neprirodno, izveštačeno, teško i uznemirujuće. Direktno i bez zadrške on uklanja uljuljkanost malograđanštine i bez straha od izopštenosti predstavlja svetu svoju pobunu koja u svojoj punoći dopire do našega vremena. Čak i dok čitamo pesmu Čitaocu mi ne znamo da li nam se obraća kao istomišljenicima ili nas zove da mu se pridružimo. Pišući svoju poeziju, Bodler ni sam nije računao da će na kraju i sam postati - simbol.
Milica Prodanov
Mi danas uveliko svedočimo postojanjima ljudi poput Bodlera, ljudi koji žive na potpuno isti način, ali svako u skladu sa svojim vremenom. Bilo to poza ili ne, svakako možemo zamisliti kako je to biti "Bodler pre Bodlera". Zbog svog neobuzdanog ponašanja porodica ga šalje na put u Indiju 1841. godine, mada se ispostavilo da se vratio gori nego što je otišao. 1842. godine postaje punoletan i dobija nasledstvo koje bezbrižno troši u tolikoj meri da je do kraja života morao živeti sa finansijskim sredstvima nedovoljnim za njegove dugove i prohteve. U međuvremenu je upoznao i svoju "Crnu Veneru", Žanu Dival, a 1845. godine pokušava da izvrši samoubistvo.
Iz svega rečenog proizilazi to da je Šarl Bodler bio ličnost specifičnog senzbiliteta. To se ogledalo i u njegovom dejstvovanju tokom Francuske revolucije 1848. godine kada se našao na barikadama ponajviše zato da bi se osvetio svom očuhu Žaku Opiku, a ne iz saučestvovanja u bolu ugnjetenih. On jeste bio humanista i na sebi svojstven način je ukazivao na probleme u društvu, ali Šarl Bodler nije bio duh kojeg je revolucija uspela da ponese. Čak je i sam Marks kritikovao Bodlerov rad.
Bez obzira na njegovo klimavo opstajanje u stvarnosti onovremenoga Pariza, njegov rad je itekako imao uticaj na društvo. Za one koji shvataju tu crnu nit koja se proteže kroz epohe i opstaje kroz umetničke turbulencije to deluje gotovo romantično. U književnom smislu on doista jeste držao do forme, do tradicionalnosti, ali od njega i počinje moderna. "Cveće zla" je objavljeno 1857. godine i to je ta prekretnica. Bolest, bezbožništvo, skandal - obeležja su koja mu je prišilo društvo i koja su pratila njegovo delanje koje je postajalo uzor ne samo prvim simbolistima, već umetnicima uopšte. Bodler je svakako bio ličnost koja je sebi dopuštala više nego što razum nalaže. Veličanje poroka, svoje shvatanje lepog, svoje shvatanje prostitucije, društva pa i samog boga i sve to obojeno nasušnim splinom (osećanjem koje je za njega esencijalno i poput melanholije neizbežno) dovelo je do buđenja individualnosti umetnika.
Bodler je više iznad svega voleo poroke (pogotovo apsint i opijum) i to nije smatrao nečim što je strano ljudskoj prirodi (vidi pesmu Bočica). Pisao je o životu na margini kao čovek koji za drugi izbor sem tog nije ni znao. Bio je veliki ekscentrik kako po pitanju fizičkog izgleda (bojio je kosu u zeleno) tako i u sferama svoje imaginacije.
Daleko od konvencionalnosti religije, sam Bodler ima svoju promisao. Njegov odnos prema bogu može se videti u pesmama kao što su Litanija Satani ili Avelj i Kain. Taman kad pomislite da je Satana samo simbol, dubljim čitanjem tih pesama postajete sve više uvereni da je posredi ozbiljnost. Ukleti pesnik uistinu stresa sa sebe sve obzire koji se kose sa njegovim oslobađanjem. Tu je i odnos prema ženama koji se ogleda u razdvojenosti ljubavi i polnih odnosa, vanrednom štovanju prostitucije, a neprevaziđena pesma Strvina toliko asocira na težnje umetnika koji ulažu napore da putem oneobičavanja iskažu intenzitet svojih osećanja ili doživljaja. I pored navedenih pesničkih preokupacija, sukob sa ustrojstvom društva je bio njegov večiti imperativ. Neizbežna je njegova nepomirljivost sa društvom koje nameće svoja merila i pravila i o tome govore pesme kao što su nezaobilazni Albatros (koja ukazuje na to kako društvo uništava i ponižava uzvišenu individuu koju čak ni ne razume) i potpuno duboka i teška pesma Radosni mrtvac koja je Bodlerovo potpuno odricanje od tog istog društva. Ali šta je zapravo ono što je od Bodlera načinilo uzor današnjem čoveku, čoveku toliko udaljenom od njegovog doba?
Prvenstveno, od Bodlera moderna u književnosti i počinje. On je referentna tačka i svetionik pomoću čije svetlosti su se orijentisali naraštaji umetnika. Njegova specifična mentalna stanja provejavaju kroz njegovu poeziju i s tim stanjima će kasnije (pogotovo u naše, savremeno doba) moći da se poistovete mnogi pojedinci. Bodler nikad nije mario za rad u smislu privređivanja, ali kakav rad se može porediti sa aktivacijom drugačije umetničke misli koja je nastupila nakon pojave zbirke "Cveće zla". Oni koji gledaju svet kroz prizmu umetnosti uviđaju da je Bodler čoveku ponudio drugačije shvatanje stvaranja, doživljavanja utvrđenih vrednosti, preispitivanje konzervativizma, ispoljavanje individualnosti bez straha od satiranja od strane moralnih čistunaca koji se kriju ispod skuta boga kojeg su sami stvorili. Bodler je podsmeh i oslobađanje od licemerstva ljudi sklonih osuđivanju svega nepoznatog i izuzetnog; nečega što neprosvetljenom umu donosi čak i strah. I uopšte možemo celu ovu priču o buntovništvu da proširimo na sopstvenu stvarnost. Po čemu se društvo danas razlikuje od društva u Bodlerovo doba? Da li je porok danas katalizator stvaralaštva ili tunel za beg i najprozaičnije inidivdue? Da li su licemeri i dalje na kormilu društva? Da li je individualac i dalje na udaru tiranije? Da li je moguće da će umetnost moći da izmeni svet u određenoj meri? I pitanja ad infinitum.
Šarl Bodler je izvukao na površinu sve neprirodno, izveštačeno, teško i uznemirujuće. Direktno i bez zadrške on uklanja uljuljkanost malograđanštine i bez straha od izopštenosti predstavlja svetu svoju pobunu koja u svojoj punoći dopire do našega vremena. Čak i dok čitamo pesmu Čitaocu mi ne znamo da li nam se obraća kao istomišljenicima ili nas zove da mu se pridružimo. Pišući svoju poeziju, Bodler ni sam nije računao da će na kraju i sam postati - simbol.
Milica Prodanov