Oktobar mesec (Noć veštica) tradicionalno je poslužio kao predigra da se osvrnemo na nekoliko aktuelnih horora i misterija koje svojim kvalitetom ne zaslužuju pun tretman, ali i te kako zaslužuju da o njima ostane pisani trag.
U pitanju su naslovi: Fractured (2019), Scary stories to tell in the dark (2019), Sweetheart (2019), Wounds (2019), Truth or dare (2018), Summer of 84 (2018), Super dark times (2018).



FRACTURED (2019)

Ime reditelja Breda Andersona ne treba uzeti s potcenjivanjem, u pitanju je čovek koji već dugo balansira na tankoj liniji između B i A produkcije, ali čak i kada isporuči hit u vidu trilera sa Hali Beri (The Call), ne libi se da se vrati u TV i striming produkciju ako scenario odgovara njegovom senzibilitetu a to je uglavnom i dosta konstantno psihološki triler sa elementima horora. Takođe, ne treba prenebregnuti da je to čovek koji je režirao Kristijana Bejla u „Mašinisti“ i tako mu otvorio vrata ka Betmenu i drugim jačim ulogama.
„Fractured“ s jedne strane deluje kao predvidljivi triler koji inspiraciju crpe iz Hičkokovog „Žena koja nestaje“, pratimo čoveka koji u neizgled običnoj bolnici „gubi“ ćerku i ženu nakon što su doživeli manju nesreću na putu. Anderson, što je za pohvalu, uspeva od bolničkog okruženja da napravi paranoidni poligon za psihološki triler, sa tek blagim elementima horora, i sasvim lepo gradi atmosferu koja se non-stop klacka između dve verzije događaja – da se sve paranormalno odvija u junakovoj glavi ili, pak, da je cela situacija autentično ozbiljna. Iako je rešenje manje-više svakom iskusnom gledaocu nazrivo još od pola filma, Anderson uspeva da suspregne naše sumnje i rastegne predvidljivu nit radnje do maksimuma, dajući nam lažne tragove i pomažući se vrlo respektabilnom glumom Sema Vortingotna, čiji je ovo možda i ponajbolji rad pred kamerama do danas. Nije za anale, ali će poslužiti svrsi da utoli žeđ za paranoidnim trilerom.

SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK (2019)

Možda nije zaslužio da se o njemu rentuje po svim opakim šaptačkim merilima, ali određenu količinu popljuvavanja će morati da istrpi, iako reditelj André Øvredal ima određeni kredit kod nas, a ni ime Giljerma del Tora kao producenta nije za potcenjivanje. Međutim, film predugačkog naziva da bi uopšte bio strašan pati od svih mogućih boljki koje ga umesto strašnim čine festivalom predvidljivih opsenarskih trikova u kojima iskonske jeze ima koliko i u ruskoj salati nakon sedam dana u frižideru.
Za pohvalu je što se film relativno uspešno smešta u epohu kasnih 60-ih i što pokušava da podvuče neke paralele sa ratom u Vijetnamu, doduše bezuspešno i redudantno, ali kada se ostrvi na gledaoca onim što mu je svrha, a to je priča o grupi dečurlije koja otkriva knjigu čije „priče“ oživljavaju i ubijaju, pretvori se u jedno lenjo, prvoloptaško ošljarenje i štrikliranje scena bez ikakvog investiranja u njihov kvalitet. Sve se svodi na niz epizoda koje okupiraju različiti bugimeni, od oživljenog strašila do neke spodobe koja izgleda kao tetka sa čaršavom preko glave, i koji niti su zastrašujući niti u svom CGI kompjuterski generisanom obzorju mogu da uplaše dete od 7 godina. Ako dodamo i uobičajene fazone u kojima junaci otkrivaju „plot“ filma tako što rovare po starim mikofilmovima umesto po Guglu, onda dobijamo kompletnu sliku jednog tipičnog kvaziadolescenskog horora koji se čak i ne trudi da bude malo pomereniji od uobičajenog. Protraćeno i bespotrebno ostvarenje.

WOUNDS (2019)

Ostaje misterija pod kojom ucenom, pretnjom ili prisilom je ovaj film dobio solidna glumačka imena u vidu Armija Hamera i Dakote Džonson koji su jedina svetla tačka ovog bućkuriša sa krizom identiteta veličine Kaspijskog jezera. Još veća je misterija zašto je Babak Anvari, reditelj hvaljenog i dosta superiornijeg „Under the shadow“ želeo da ovo bude njegov drugi film, ali očigledno je nazreo u noveli po kojoj je snimao nešto što ovde nije uspeo da prenese. Uvek je riskantno kada psihološku dramu pokušavate da prodate ili maskirate kao horor, jer ne znate kojoj publici se obraćate. Ovde imamo lika, neambicioznog barmena na životnoj stranputici, možda i potajnog alkosa i u romantičnoj vezi koja polako odumire, koji dolazi u posed telefona preko koga u njegov život ulazi misteriozna i svako onostrana destruktivan sila. Međutim, film tu negde staje na pola puta nabacavši nekoliko teza i kocepata, ali do kraja ne ponudivši nikakav odgovor niti rešenje (osim ako se rešenjem ne može nazvati scena guglanja na laptopu od desetak sekundi), sve ostaje da se raščitava kao alegorija o utraćenom životu jedinke koji se raspada na froncle i koji se kroz kao neke horor elemente, koji su ovde opet nabacani i pozajmljeni iz drugih filmova, kao što je „Ring“ ili neki drugi japanski klasik, zapravo manifestuje kao drama o čoveku na silaznoj životnoj putanji koji polako tone u psihozu. Ima tu nešto insekata, nešto na blic sevnutih gadnih scena, ali sve ostaje uzalud prepotentno mistifikovano i neobjašnjeno, a samim tim odbojno.

SWEETHEART (2019)

Ako ste oduvek želeli da vidite kako izgleda kombinacija „Cast away-a“ i „Predatora“ sa devojkom u glavnoj ulozi umesto Henksa ili Arnolda, onda je „Sweerheart“ pravi film za vas. U pitanju je jedan nepretenciozan „survajver“ horor sa elementima „monster“ filma sa određenim vizuleno-auditivnim vajbom 80-ih (sintisajzer muzika) i tek ponekim pokušajem da se sve objasni kao metafora nesrećnih životnih okolnosti koje prate večito nezadovoljne.
Šta se dešava kada se devojka nasuče na pusto ostrvo nakon brodoloma koje noću opseda misteriozno morsko stvorenje čiji se vizuelni identitet vešto krije veći deo filma (dok će vas njegov finalni izgled podsetiti na crno-belo stvorenje iz Crne lagune iz 30-ih godina)? Dešava se koloplet predatorsko-survalističkih oštrenja štapova/motki i pripreme za sukob sa kričerom na nivou osmogodišnjeg deteta koje igra klikere u pesku. I pored toga, delovi ovog filma koji podsećaju na seriju „Lost“ daju se svariti i svrstati u red solidnih 45 minuta.

TRUTH OR DARE (2018)

Dakle, pred nama je klasičan primer lenjog horora koji računa na publiku koja pola vremena verovatno blene u telefon, a drugom polovinom je sa rukama u kokicama, nekakav ekvivalent takozvanim studentiskim hororima kao što su „Urbane legende“ iz 90-ih, a koji podrazumeva kao protagoniste grupu mladih navodno akademski ambicioznih ljudi koji svi zajedno ne bi nagrebali jednu sivu ćeliju između sebe. Dakle, u ovom očiglednom ripofu „Final destinationa-a“ i „It follows“ grupica nesimpatičnih i nepamtljivih nazoviprijatelja, od kojih većina služi samo kao „body count“, biva primorana da igra posednutu (avaj nekim demonom, baba Jagom, drekavcem ili čime već) igru „Istine ili izazova“ koja ih jednog po jednog skida sa trake kao glinene golubove. Koncept sam po sebi i nije toliko jalov koliko je izvedba smešno protraćena i patetična, dajući film u kome prvo nismo u stanju da zapamtimo sat vremena ko su u stvari likovi kojima treba da se bavimo, ne bi li ih ubio onog trenutka kada najzad povežemo. S druge strane, nivo studentske sapunajsto-mehuratse melodrame utkane u ovaj kao „horor“ nije ravan ni „Ljovisni“, a nekomli nečemu što se diči imenom producenta Džejsona Bluma, nivo nebrige i ravnodušnosti u festivalu nakaradne glume nivoa školske priredbe u vrtiću glavnih aktera za smrt njihovih prijatelja urnebesan je i potpuno nas lišava bilo kakve mogućnosti za uživljavanje, a pokušaj da se horor ostvari distorzijom lica aktera učinjenom preko filtera mobilnih telefona u najmanju ruku je tragikomičan. „Final destination“ je „Građanin Kejn“ za ovo.

SUMMER OF 84 (2018)

Još jedan film koji bi se lako mogao prevideti u prošlogodišnjoj ponudi i zamutiti u sve više projekata koji inspiraciju crpu iz popularnosti „Stranger thingsa“. I ovde imamo na snazi nostalgiju prema 80-ima, ali umesto „spilbergovsko-kingovskog“ SF-a u temelju radnje je horor-triler, dakle četvorica drugara provode leto u tipičnom američkom predgrađu tako što špijuniraju komšiju pandura verujući da je baš on serijski ubica. Na taj način dobili smo kombinaciju „Stranger thingsa“ i „Prozora u dvorište“, dok se u sećanje poziva i „Stand by me“ u kome junaci moraju na silu da odrastu sučeljeni sa nekim prelomnim događajem u životu. Lepa hemija između junaka, solidno pogođena atmosfera koja na momente biva čak i jeziva, i taj neophodni šmek lakomislenih 80-ih u kojima junaci komuniciraju voki-tokijima i teraju bicikle sve u 16.

SUPER DARK TIMES (2017)

Šta sve naopako i dijabolično može da se desi kada se gomila neogovorne srednjoškolske dečurlije jednog sumornog jesenjeg popodneva poigra malo katanom na ivici šume, saznaćete u ovom zanimljivom, atmosferičnom tinejdž trileru koji evocira neki linčovsko-vontrirovski zanos u građenju mračne priče koja za osnov ima seting 90-ih i zbunjenu omladinu koja u procesu otkrivanja sopstvenih potencijala nabasa na sudbonosan problem. Iako film počinje kao mračnija verzija „Stand by me“ koja se odvija u zabitnom i ruralnom američkom gradiću, evocirajući ideje o ispraznim i dosadnim životima američke omladine koja u čamotinji svoje sudbine krade bogu dane, ubrzo postaje nešto konkretniji triler sa psihološkim elementima, međutim trećim činom prelazi u puku zakrvavljenu eksploatacijsku šaradu koja postaje malo nerealna i neubedljiva. Međutim, i pored toga ovo je fin primer mračnog adolescentskog trilera koji je kilometrima udaljen od tipičnih young adult fantazija koje se najčešće serviraju tinejdžerima.

Slobodan Novokmet