IT: CHAPTER 2 – Klovnovska posla
Helly Cherry
Prvi deo proslavio se nije, ali je bio vešto, stilski i tehnički režiran i odglumljen horor koga su vadile fine reference na „Košmar u ulici Brestova“, kao i nesuptilno potcrtan podkontekst koji se odnosio na pravi horor odrastanja – a to je vršnjačko nasilje, toksična porodična sredina i učmalost palanke.
Drugi deo pak pati od mnogih boljki koje su mogle biti izbegnute, s obzirom na to da je sam King izgleda otvorio mogućnost reditelju i producentima da menjaju njegovo izvorno štivo.
Prvo – metapoigravanje sa Kingovim nasleđem kroz lik Bila (Džejms Mekavoj) koji je i sam uspešan pisac koji, tobože, ne zna da finišira svoje romane može se nekome učiniti simpatičnim, ali se kroz film toliko puta ponavlja da je naprotiv samo zamorno i glupo.
Drugo – film je neprirodno opširan (skoro tri sata) koja ispunjava jednim te istim taktikama zastrašivanja koje više nisu strašne ni deci u vrtiću. Umesto na građenju atmosfere terora, reditelj se odlučuje na kraće hororične vinjete koje prate jednog po jednog člana družine razbijajući tempo filma i puneći ga očajnim i nimalo suptilnim digitalizovanim kvaziužasima koji izgedaju malo strašnije od sadržaja WC šolje posle slavskog ručka (i deluju primerenije nekom PG 13 dečjem filmu). Bezbroj jump scare-ova prožetih nesuptilnim humorom, za koji je zadužen Bil Heder, samo bi želeli da budu učinkoviti koliko makabristički teatar mračnog hororičnog humora koji je kroz bezbroj nastavaka servirao Fredi Kruger.
Treće – Ono što su bile metafore problematičnog detinjstva, sada su nezgrapno i proračunato implementirane kritike na račun homofobije učmalog malog mesta (vrlo plastična uvodna scena filma sa prebijanjem gej para u kojoj glumi evropski vunderkind Ksavijer Dolan) koje nisu niti do kraja istražene niti sasvim vešto povezane sa metaforom zla koje bi Penivajz trebalo da predstavlja. Ako je poenta filma (ali i romana) bila da pokaže kako u svakom malom mestu čuči zlo različitih socijalnih fobija, onda je to Dejvid Linč izveo mnogo bolje u uvodnim kadrovima svog „Plavog somota“.
Iskupljujući elementi su donekle prepoznati u odlično kastovanim glumcima koji deluju kao pljunute verzije svojih mlađih prethodnika, ima nekoliko simpatičnih, ako ne previše sentimentalnih scena njihovog bondigovana, zašećerenih kojim melodramskim govorom, i tek poneka, ali samo poneka fino režirana scena (izdvojili bismo onu sa Džesikom Čestejn u svom starom stanu kada je dočekuje misteriozna baba).
Međutim, sve u svemu „IT: chapter 2“ je predugačko, melodramsko i nimalo zastrašujuće ostvarenje koje niti zna kako da iz Penivajza iscedi iskonski užas niti zna kako suptilno da barata svojim metaforama užasa odrastanja. A tek to kako je zamišljen završni obračun sa Penivajzom treba da uđe u anale pogrešnih filmskih odluka.
Slobodan Novokmet
Drugi deo pak pati od mnogih boljki koje su mogle biti izbegnute, s obzirom na to da je sam King izgleda otvorio mogućnost reditelju i producentima da menjaju njegovo izvorno štivo.
Prvo – metapoigravanje sa Kingovim nasleđem kroz lik Bila (Džejms Mekavoj) koji je i sam uspešan pisac koji, tobože, ne zna da finišira svoje romane može se nekome učiniti simpatičnim, ali se kroz film toliko puta ponavlja da je naprotiv samo zamorno i glupo.
Drugo – film je neprirodno opširan (skoro tri sata) koja ispunjava jednim te istim taktikama zastrašivanja koje više nisu strašne ni deci u vrtiću. Umesto na građenju atmosfere terora, reditelj se odlučuje na kraće hororične vinjete koje prate jednog po jednog člana družine razbijajući tempo filma i puneći ga očajnim i nimalo suptilnim digitalizovanim kvaziužasima koji izgedaju malo strašnije od sadržaja WC šolje posle slavskog ručka (i deluju primerenije nekom PG 13 dečjem filmu). Bezbroj jump scare-ova prožetih nesuptilnim humorom, za koji je zadužen Bil Heder, samo bi želeli da budu učinkoviti koliko makabristički teatar mračnog hororičnog humora koji je kroz bezbroj nastavaka servirao Fredi Kruger.
Treće – Ono što su bile metafore problematičnog detinjstva, sada su nezgrapno i proračunato implementirane kritike na račun homofobije učmalog malog mesta (vrlo plastična uvodna scena filma sa prebijanjem gej para u kojoj glumi evropski vunderkind Ksavijer Dolan) koje nisu niti do kraja istražene niti sasvim vešto povezane sa metaforom zla koje bi Penivajz trebalo da predstavlja. Ako je poenta filma (ali i romana) bila da pokaže kako u svakom malom mestu čuči zlo različitih socijalnih fobija, onda je to Dejvid Linč izveo mnogo bolje u uvodnim kadrovima svog „Plavog somota“.
Iskupljujući elementi su donekle prepoznati u odlično kastovanim glumcima koji deluju kao pljunute verzije svojih mlađih prethodnika, ima nekoliko simpatičnih, ako ne previše sentimentalnih scena njihovog bondigovana, zašećerenih kojim melodramskim govorom, i tek poneka, ali samo poneka fino režirana scena (izdvojili bismo onu sa Džesikom Čestejn u svom starom stanu kada je dočekuje misteriozna baba).
Međutim, sve u svemu „IT: chapter 2“ je predugačko, melodramsko i nimalo zastrašujuće ostvarenje koje niti zna kako da iz Penivajza iscedi iskonski užas niti zna kako suptilno da barata svojim metaforama užasa odrastanja. A tek to kako je zamišljen završni obračun sa Penivajzom treba da uđe u anale pogrešnih filmskih odluka.
Slobodan Novokmet