DC Comics je, za razliku od Marvela, često posrtao u svojim dugometražnim igranim ekranizacijama kultnih stripova. Ako se izuzmu Bartonovi i Nolanovi filmovi u Mračnom vitezu, te Watchmen i (donekle) Man of Steel i Wonder Woman, sve ostalo nije preterano vredno pomena. Ono što je samom DC Comicsu bilo potrebno jeste da promeni pristup i da svet stripa utka u stvaran svet što je više moguće. To uopšte nije lak posao, pogotovo što je za tako nešto odabran Džoker, jedan od najvećih antagonista devete umetnosti.

Onog trenutka kada je objavljeno da će lik Zlokobnog klovna glumiti Hoakim Finiks, fanovi širom sveta su pokrenuli diskusiju koja se još dugo neće stišati. Razlog tome nije vezan samo za prethodno odlično odigrane role Džeka Niklsona i Hita Ledžera, već i ona glasovna za koju je zadužen Mark Hamil. Nimalo zanemarljiv broj ljudi je bio iznerviran onim što je Džared Leto ponudio, gde je Džoker delovao kao bezumni sadista i ništa više sem toga, tako da su očekivanja od Finiksa bila velika. I ne samo od njega, već i od ostatka glumaca i filma uopšte.

Ideja iza filma je da se Džokeru da identitet, da se dođe do njegovih korena – same geneze lika kome je Artur Flek ustupio mesto vozača. Sam Artur Flek je neuhranjeni lik u kasnim tridesetim, koji za hleb, cigarete i lekove zarađuje kao klovn za iznajmljivanje. S obzirom na to da se tim poslom bavi u Gotam Sitiju koji je na rubu katastrofe i gde ništa ne funkcioniše kako treba, te da je bivši stanar mentalne institucije, jasno je koliko mu loše ide. Pored bolesne majke nema nikoga drugog od prijatelja sem svoje mašte i socijalne radnice (Šeron Vašington) kojoj se redovno mora javljati i pričati joj o svom napretku. Bilo kakva društvena interakcija ili pokazivanje osećanja su potencijalni problem, pošto Artur počne da se nekontrolisano smeje ili u neprimerenim trenucima ili bez ikakvog razloga.


Njegov san je da postane stendap komičar, da unese smeh i radost u srca drugih ljudi. Majka Peni (Frensis Konroj), bivša kućna pomoćnica porodice Vejn, sa kojom živi i o kojoj se brine, ne smatra ga smešnim. Njegove kolege ne samo da dele mišljenje sa njegovom majkom, već ga vide kao uvrnutu osobu i nakazu. Neki od njih ga tapšu po ramenu, ponašaju se dobronamerno, ali samo čekaju priliku da ga prevare. Njegov bivši šef uopšte nema razumevanja za njega iako (navodno) gaji simpatije.

Iako naviknut na nesrećan život i poražavajuću svakodnevicu, on nastavlja dalje samo zahvaljujući tom snu da usreći druge jer će, valjda, tada usrećiti sebe. Jedna od misli koje zapisuje u svoj dnevnik je nadanje da će njegova smrt imati više smisla od njegovog života. Ta rečenica označava trenutak kada je Artur Flek počeo da nestaje i ustupa mesto nečemu drugačijem. Sve što je posle toga usledilo, a što se može videti tokom filma, je samo oblikovalo njegov alter-ego koji je samo čekao da se pokaže u punom sjaju.

Tokom scene kada Artur prvi put razgovara sa socijalnom radnicom se lako da zaključiti da je mentalno poremećena osoba koju društvo (na ovaj ili onaj način) svakodnevno kinji ništa drugo do bombe koja svakog trenutka može eksplodirati. Posle sledeće scene u kojoj njih dvoje ponovo razgovaraju ostaju otvorena dva pitanja: kada će osoba puknuti i kolike će biti posledice?

U svetu u kome se radnja odvija nikoga nije briga za bilo koga drugog. Razlike između staleža su velike i sa tendencijom višestrukog pogoršanja. Socijane i gradske službe ne rade svoj posao kako bi trebalo, pod uslovom da ga uopšte i rade. Empatija gotovo da ne postoji, a strah, strepnja, bes i mržnja su gotovo jedino što običnog čoveka ispunjava. Zadovoljstvo se pronalazi na malom ekranu u tok-šou emisiji u kojoj voditelj (Robert De Niro) ismeva nasumično odabrane individue. Publika se smeje svemu tome, srećna što se niko od njih ne nalazi na mestu onoga koga ismejavaju.

Kada u takvom svetu mentalno poremećenoj osobi koja je izgubila posao, u kratkom razmaku dva puta dobije batine i u svom posedu ima napunjen pištolj kažete da niko ne daje ni pet para ne samo za nju već i za sve druge (obične) ljude, onda možete biti sigurni da će ta osoba u svoj ambis za sobom povući svakoga ko joj za to da makar malo povoda.


Džokera Hokima Finiksa ne treba upoređivati ni sa Niklsonovim, ni sa Ledžerovim. Džek Napijer iz 1989. predstavlja egoističnog, samozadovoljnog gangstera sa poremećenim stanjem svesti, dok je nemezis Mračnog viteza iz 2008. proračunati psiho bez plana, ali sa jasnim ciljem. Finiksov Džoker je svaki onaj čovek kome je nešto kvrcnulo u glavi, pa je najednom rešio da presudi ili svojim bližnjima ili nekoj nasumično odabranoj nepoznatoj osobi, a o čemu možete čitati u dnevnoj štampi. Upravo taj čovek je jebeno besan na sebe, svoju okolinu, društvo i sve one koji su odgovrni što je svet u stanju u kakvom je. Nije mu cilj da ga promeni, već da ga kazni, da ga uhvati za gušu i da mu na tren pokaže kako se on čitavog života osećao.

Za razliku od prethodnih ekranizacija, Tomas Vejn (Bret Kalen) ovog puta i nije tolika dobrica. Iako ima dobre namere, on je po ustrojstvu bliži onim bogatašima koje je Džek London opisao u Uspomenama skitnice, a koji ne pomažu siromašnima da bi ih izvukli iz siromaštva već da bi nahranili svoj ego. Tomas Vejn na televiziji snishodljivo izjavljuje je on jedino rešenje za probleme onih manje srećnih od njega, čime nedvosmisleno stvara sumnju da je njegov tobožnji humanizam samo način da zaštitili svoje investicije. Iz toga proizilazi bes protestanata prema njemu i drugim bogatašima. Rezultat tog besa će biti fatalan.


Gotam Siti u kome Artur živi je zapadni svet danas, samo ogoljen do krajnjih granica i bez trunke nade da će ikada biti bolje. On je morbidni portret onoga što ostane od takozvanog američkog sna, kada bezuspešno tragate za bilo kakvim poslom, pušite opuške, a banka vam zbog neisplaćenih rata za hipoteku oduzima sve što ste mukom stvarali i prodaje budzašto. Stanovnici tog Gotam Sitija imaju snage da protestuju, prave nerede, lome izloge i kradu, ali im je potreban neko ko će ih podstaći da pokažu razjarenu zver koja je gladna i koju više ne žele ućutkivati. Nije bitno da li je to pravi način ili ne – za njih je to jedini način, a upravo je Džoker osoba koja im je to podarila. On je sve što oni u biti jesu jer su ih institucije takvim učinile, iste one institucije koje bi trebalo da brinu o njima i rade u njihovu korist. Ta birokratska mašinerija, koja je probleme rešavala tako što je otpuštanjima smanjivala troškove, i nije mogla da očekuje milost od onih koje nije želela da sasluša.

Scenario Toda Filipsa je direktna kritika stanja u kome se (ne samo) američko društvo nalazi: korporativno-konzumetski svet u kome je svako svakome u isto vreme i konkurencija i krvnik. On je prepričano stanje stvarnosti u kome se na daju naznake za rešavanje problema. Dobra priča, odlično odigrana i sa mnoštvom detalja i direktnih asocijacija na izvitopereno moderno doba koje će uglavnom biti shvaćene kao ništa drugo nego dvosatna zabava i razbibriga. Jer, to je sve „samo“ fikcija sa velikog ekrana i takve se stvari ne dešavaju u stvarnom životu. A, ako se i dešavaju, onda je to negde drugde, daleko od udobnosti dnevne sobe...

Antonio Јоvanović