DOLEMITE IS MY NAME (2019) - Bad motherf*****r since 1975.
Helly Cherry
Edi Marfi nije mogao da pronađe bolji projekat za svoj glumački kambek posle više godina u izgnanstvu nakon nekih zaista očajnih filmova. Međutim, biopik o ikoni blekspotejšn filma Rudiju Reju Muru i njegovom alteregu Dolemajtu ispostavio se kao savršeni materijal da vaskrsne Edijevu nekada neuništivu energiju, šarm i onu visceralnu dopadljivost koju je znao da projektuje u svom razoružavajućem osmehu.
Sam film je s druge strane, pored raspoloženog i očigledno inspirisanog Edija, koji posle dugo vremena može ove godine i da se nada nekim nagradama, okupio sjajnu ekipu iza kamere. Uopšte ne čudi što su scenaristi ovog ostvarenja isti ljudi koji su napisali „Eda Vuda“ Tima Bartona, pošto je Rudi Rej Mur bio neka vrsta Eda Vuda svog doba, čovek koji je praktično bez ijednog talenta uspeo da se vozdigne kao andergraund ikona crne subkulture i „blaxploitation“ žanra 70-ih, snimajući svoje vulgarno zabavne eskapističke akcione komedije skoro u porodičnoj manufakturi, energijom i šarmom osobe koja ne zna da uključi kameru, ali zato savršeno oseća kako kuca bilo urbane, građanske, a često na filmu zapostavljane afroameričke komune kojoj je pripadao. Takođe, nije iznenađenje što je reditelj iza filma Kreg Bruer, čovek koji je režirao „Hustle and flow“, jedan autentični, iskreni, prljavi „proleterski“ film o makrou koji se bori da postane relevantno ime u rep muzici pomoću štapa i kanapa. Rudi Rej Mur je bio čovek koje je osetio kulturološki prevrat 70-ih i koji je, kako to Marfi lepo dočarava, vukao inspiraciju iz svog teškog detinjstva da postane neko i nešto, ne libeći se pritom da oproba različite metode i žanrove, bivajući muzičar, stendap komičar, glumac, zabavljač, sve to sa nepogrešivim osećanjem za kempi i kičasto preterivanje i često crpeći inspiraciju iz „hobo“ ulične kulture, postajući na neki način glas crnih beskućnika koji su kroz rimovane recitacije naslutili genezu rep muzike koja tretira različite socijalne, ekonomske i moralne teme.
Film je ispunjen pouzdanim pečelbarima koji dele sa Marfijem DNK ka ozbiljnoj stendap komediji, pa su tu u manjim ulogama i Kris Rok i Kreg Robinson, a zadivljujuće je osevažavajuća kičasta i samoparodirajuća izvedba Veslija Snajpsa kao živopisnog glumca/reditelja Durvela Martina.
„Dolemite is my name“ je jedna šarena, ali respektabilna posveta blaxploitation žanru i subkulturi koja je definisala urbanu publiku tog doba, željnu lake i lakomislene zabave koja crne junake stavlja u poziciju autoriteta i moći, pogotovo u vreme različitih političkih i ekinomskih kriza u Americi, i jedna posveta Rudiju Reju Muru kao pioniru tog doba, čoveku široke ambicije i bezgranične kreativne upornosti da iznese svoju ideju pred publiku. Rudi Rej je, za razliku od mnogih cenjenih kvaziumetnika, stavio „lovu tamo gde su mu usta“ i rizikovao kompletan doživotni bankrot da bi mu danas zvezda kao što je Edi Marfi podigla spomenik u vidu ovog filma i to treba poštovati.
Slobodan Novokmet
Sam film je s druge strane, pored raspoloženog i očigledno inspirisanog Edija, koji posle dugo vremena može ove godine i da se nada nekim nagradama, okupio sjajnu ekipu iza kamere. Uopšte ne čudi što su scenaristi ovog ostvarenja isti ljudi koji su napisali „Eda Vuda“ Tima Bartona, pošto je Rudi Rej Mur bio neka vrsta Eda Vuda svog doba, čovek koji je praktično bez ijednog talenta uspeo da se vozdigne kao andergraund ikona crne subkulture i „blaxploitation“ žanra 70-ih, snimajući svoje vulgarno zabavne eskapističke akcione komedije skoro u porodičnoj manufakturi, energijom i šarmom osobe koja ne zna da uključi kameru, ali zato savršeno oseća kako kuca bilo urbane, građanske, a često na filmu zapostavljane afroameričke komune kojoj je pripadao. Takođe, nije iznenađenje što je reditelj iza filma Kreg Bruer, čovek koji je režirao „Hustle and flow“, jedan autentični, iskreni, prljavi „proleterski“ film o makrou koji se bori da postane relevantno ime u rep muzici pomoću štapa i kanapa. Rudi Rej Mur je bio čovek koje je osetio kulturološki prevrat 70-ih i koji je, kako to Marfi lepo dočarava, vukao inspiraciju iz svog teškog detinjstva da postane neko i nešto, ne libeći se pritom da oproba različite metode i žanrove, bivajući muzičar, stendap komičar, glumac, zabavljač, sve to sa nepogrešivim osećanjem za kempi i kičasto preterivanje i često crpeći inspiraciju iz „hobo“ ulične kulture, postajući na neki način glas crnih beskućnika koji su kroz rimovane recitacije naslutili genezu rep muzike koja tretira različite socijalne, ekonomske i moralne teme.
Film je ispunjen pouzdanim pečelbarima koji dele sa Marfijem DNK ka ozbiljnoj stendap komediji, pa su tu u manjim ulogama i Kris Rok i Kreg Robinson, a zadivljujuće je osevažavajuća kičasta i samoparodirajuća izvedba Veslija Snajpsa kao živopisnog glumca/reditelja Durvela Martina.
„Dolemite is my name“ je jedna šarena, ali respektabilna posveta blaxploitation žanru i subkulturi koja je definisala urbanu publiku tog doba, željnu lake i lakomislene zabave koja crne junake stavlja u poziciju autoriteta i moći, pogotovo u vreme različitih političkih i ekinomskih kriza u Americi, i jedna posveta Rudiju Reju Muru kao pioniru tog doba, čoveku široke ambicije i bezgranične kreativne upornosti da iznese svoju ideju pred publiku. Rudi Rej je, za razliku od mnogih cenjenih kvaziumetnika, stavio „lovu tamo gde su mu usta“ i rizikovao kompletan doživotni bankrot da bi mu danas zvezda kao što je Edi Marfi podigla spomenik u vidu ovog filma i to treba poštovati.
Slobodan Novokmet