Dugo je ćutao legendarni Sklavi. Dugo je vernom čitateljstvu Dilana Doga uskraćivao užase svog izmučenog uma. Teška je bila ta tišina u dobu kad Rekioni i kompanija provlače istraživača noćnih mora kroz mulj tranzicije. Pre tri godine, u okviru obeležavanja trideset Dilanovih godina, odlučeno je da se ta tišina prekine i da, nekada omniprisutni um, prozbori koju. Ovog četvrtka smo i mi u prilici da čitamo taj Sklavijev povratak u 153. broju Veselog četvrtka sa blanko naslovnicom kojom čitaoci mogu da proganjaju crtače na festivalima.


U tandemu sa još jednom ikonom serijala, čuvenim Kazertanom, Sklavi je stvorio još jednu priču o usamljenosti, posrnuću i ljudskoj nesreći.

Dilan već na samom početku gazi svoju zakletvu i zbog jednog, za njega prilično običnog "volim te" popije čašu vina koja će da ga povede u začarani krug. Tamo ga čeka njegov novi klijent Oven koji se opija u svom praznom stanu sa, kako veruje, duhom svoje pokojne supruge koji ga muči tišinom.

Ništa novo niti zadivljujuće nije doneseno na strane ove sveske. Čak je jako očigledno premetanje starih patetičnih svakodnevnih užasa. Motivacije likova su neubedljive i ponekad potpuno nelogične. Iako su svi akteri svedeni na prosečne ljude, jako je teško osećati povezanost s njima ili uopšte mariti za njih. Humor je jednodimenzionalan i lišen svake inteligencije, te je Gručo tu samo kao zabrinuti prijatelj.

Kazertano već dugo nije na svom nekadašnjem nivou, ali mu se u ovom slučaju stvarno nema šta zameriti. Dao je sve od sebe da isprati melanholičnu atmosferu scenarija i doprinese joj jezovotosti. Međutim isprazne i usiljene dijaloge nije mogao da izbrusi.

Posle sklapanja korica i pogleda na sjajnu naslovnicu sledećeg broja, stiče se utisak da je ova priča nastala samo da bi ispod naslova prvog koraka u četvrtu deceniju moglo da stoji "napisao Ticijano Sklavi".

Možda je, dakle, bolje ćutati i ne dodirivati nešto što više nije vaše nego držati govor na svadbi bivše devojke.

Nikola Tasković