Gruvanje i levitacija – Acid Mothers Temple drugi put u Beogradu
Helly Cherry
Japanska družina Acid Mothers Temple se po drugi put preksinoć, 28. oktobra,
inkarnirala pred beogradsku publiku. Koncert je održan u klubu
Drugstore, a podršku su im pružili domaći bendovi The Cyclist Conspiracy
i Dol. Organizacije događaja latila se agencija Rock Svirke.
Vrata kluba se otvoriše negde oko 20 časova dok je prvi bend svoj set započeo u 20.45. U pitanju je muzički kolektiv – The Cyclist Conspiracy. Prvi put sam se susreo sa ovom višečlanom posadom i ono što sam čuo mi se baš dopalo. Grehota je što su svoj repertoar u trajanju od jednog školskog časa prezentovali jedva dvocifrenom broju ljudi koji se našao ispred bine. Što se muzičkog izražaja tiče, baza je alternativni/post-rok, pa na to naležu slojevi bliskoistočnog melosa, progresivnog roka, divljeg zapada i još koječega. U nekim momentima je kompozicija zvučala do te mere uverljivo da si je mogao i vizualizovati. Tipa – topot konja, isukane sablje i Turci Seldžuci koji nadiru, hehe. Akcenat grupe je definitivno na instrumentalnom, ali su svoj doprinos priči dale i dve vokalistkinje koje su kombinacijom indijanskih pokliča i onomatopeje dodatno začinile izvedbu. I trubica se javila i to u dva navrata, oba puta me podsetivši na istarski Gori Usi Winnetou. Sve u svemu, jako osvežavajuće i vrlo originalno.
Ubrzo nakon njih na binu se penje drugi bend podrške, beogradski Dol. Ne znam da li je zbog njihovih kolega od malopre koji me kupiše ili jednostavno zbog samog soničnog derivata im, ali meni nisu nešto preterano legli. Radi se o miksu post-roka, svemirskih pop melodija i nojza u tragovima, mahom prisutnim u pauzama između pesama i proizvedenim na kontrolerima. Repeticija pojedinih tonova i rifova je svepristna, ali me ni ona nije u potpunosti kupila. Na osnovu studijskih snimaka deluje da to uživo može dosta dobro zvučati, međutim i sama betončina prostora u kome je koncert održan nekada ne dozvoljava potpuni ugođaj.
Tek pošto je Dol završio, oko 22 časa, narod je krenuo da se omasovljuje. Iako je bio ponedeljak, solidan broj ljudi se pojavio, no uzevši u obzir da se koncert dogodio u najvećoj prostoriji kluba, čiji su kapaciteti veliki, ista je ostala do pola popunjena. Ipak, okupljeni su po svoj prilici jezgro ovdašnje fan baze, što se dalo videti na samom startu svirke, sa prvim tonovima hedlajnera.
Acid Mothers Temple
je japanski muzički kolegijum koji čini veliki broj umetnika. Postoje
od sredine 90-ih i psihodelija bi im definicijski bila kreativna
esencija, uz još mnoštvo različitih upliva, žanrovskih prožimanja i
uticaja. Ova grupacija ima nekoliko pojavnih oblika, dok se za ovu
priliku ovaplotiše kao Acid Mothers Temple & the Melting Paraiso
U.F.O. Osovinu benda čine bradoliki Kavabata Makoto na gitari i Higaši
Hiroši na kontrolerima i ostalim čudesima, dok su na bubnjevima, odnosno
bas gitari dugačkokosi Satoši Nani i Vulf. Od prošle godine sastav je
pojačao Đonson Cu na gitari, buzukiju i mikrofonu. Tako nekako su i
izlazili pred okupljene, ne bi li oko 22.20 otpočeli svoj nastup.
Krenuli su žustro i gruvački, da bi onda već kod naredne, druge trake utonuli u setnu soničnu levitaciju. I to je nekako bio manir večeri. Malo gruvanja, malo levitiranja, malo buke, malo snenih rifova i tako u krug. Celokupnoj psihodeličnoj situaciji, doprinelo je i rejversko osvetljenje i efekti. U tom smislu neke pesme su ispratili strobovi, neke laseri, treće dimčina... Lasersko osvetljenje u duginim bojama je posve odnelo pobedu, kao i zeleni laseri koji su negde pri kraju nastupa predstavu stavili u kontekst Matriksa ili makar Džoni Kvesta.
Nisu ni malo odmarali. Nizali su kompoziciju za kompozicijom. Na taj način smo mogli da čujemo eklektiku psihodeličnih tonova, ko da smo na prvom Vudstoku, zatim elektronsku disko vožnjicu, stoner storiju, nojz rapsodiju i ostalo. I sve to u potpunom konceptnom skladu i katarzičnom zanosu. Ludilo, reklo bi se.
Japanski hipici, kojima dlaka s glave, a bogami i brade, ne fali, koncert su završili tačno u ponoć. Publika koja se našla na početku njihovog seta se vremenom osula, pa su ostali samo oni najizdržljiviji i oni kojima prevoz još uvek nije odmaglio, te naposletku gromoglanim aplauzom ispratili sa stejdža japansku psihodeličnu hipi petorku.
Suma sumarum odlična svirka. Autentični zvuci su okupirali koncertni prostor i po svoj prilici ostavili jak utisak na prisutne. Ovo je drugi put da je Acid Mothers Temple zasvirao u Beogradu, a ako je suditi po reakciji sa bine i auditorijuma, onda ćemo ih videti i treći. Do tada – sayonara.
Nemanja Mitrović Timočanin
Vrata kluba se otvoriše negde oko 20 časova dok je prvi bend svoj set započeo u 20.45. U pitanju je muzički kolektiv – The Cyclist Conspiracy. Prvi put sam se susreo sa ovom višečlanom posadom i ono što sam čuo mi se baš dopalo. Grehota je što su svoj repertoar u trajanju od jednog školskog časa prezentovali jedva dvocifrenom broju ljudi koji se našao ispred bine. Što se muzičkog izražaja tiče, baza je alternativni/post-rok, pa na to naležu slojevi bliskoistočnog melosa, progresivnog roka, divljeg zapada i još koječega. U nekim momentima je kompozicija zvučala do te mere uverljivo da si je mogao i vizualizovati. Tipa – topot konja, isukane sablje i Turci Seldžuci koji nadiru, hehe. Akcenat grupe je definitivno na instrumentalnom, ali su svoj doprinos priči dale i dve vokalistkinje koje su kombinacijom indijanskih pokliča i onomatopeje dodatno začinile izvedbu. I trubica se javila i to u dva navrata, oba puta me podsetivši na istarski Gori Usi Winnetou. Sve u svemu, jako osvežavajuće i vrlo originalno.
Ubrzo nakon njih na binu se penje drugi bend podrške, beogradski Dol. Ne znam da li je zbog njihovih kolega od malopre koji me kupiše ili jednostavno zbog samog soničnog derivata im, ali meni nisu nešto preterano legli. Radi se o miksu post-roka, svemirskih pop melodija i nojza u tragovima, mahom prisutnim u pauzama između pesama i proizvedenim na kontrolerima. Repeticija pojedinih tonova i rifova je svepristna, ali me ni ona nije u potpunosti kupila. Na osnovu studijskih snimaka deluje da to uživo može dosta dobro zvučati, međutim i sama betončina prostora u kome je koncert održan nekada ne dozvoljava potpuni ugođaj.
Tek pošto je Dol završio, oko 22 časa, narod je krenuo da se omasovljuje. Iako je bio ponedeljak, solidan broj ljudi se pojavio, no uzevši u obzir da se koncert dogodio u najvećoj prostoriji kluba, čiji su kapaciteti veliki, ista je ostala do pola popunjena. Ipak, okupljeni su po svoj prilici jezgro ovdašnje fan baze, što se dalo videti na samom startu svirke, sa prvim tonovima hedlajnera.
 |
| Acid Mothers Temple na turneji u Wurzburgu, Nemačka, 17.10.2019. |
Krenuli su žustro i gruvački, da bi onda već kod naredne, druge trake utonuli u setnu soničnu levitaciju. I to je nekako bio manir večeri. Malo gruvanja, malo levitiranja, malo buke, malo snenih rifova i tako u krug. Celokupnoj psihodeličnoj situaciji, doprinelo je i rejversko osvetljenje i efekti. U tom smislu neke pesme su ispratili strobovi, neke laseri, treće dimčina... Lasersko osvetljenje u duginim bojama je posve odnelo pobedu, kao i zeleni laseri koji su negde pri kraju nastupa predstavu stavili u kontekst Matriksa ili makar Džoni Kvesta.
Nisu ni malo odmarali. Nizali su kompoziciju za kompozicijom. Na taj način smo mogli da čujemo eklektiku psihodeličnih tonova, ko da smo na prvom Vudstoku, zatim elektronsku disko vožnjicu, stoner storiju, nojz rapsodiju i ostalo. I sve to u potpunom konceptnom skladu i katarzičnom zanosu. Ludilo, reklo bi se.
Japanski hipici, kojima dlaka s glave, a bogami i brade, ne fali, koncert su završili tačno u ponoć. Publika koja se našla na početku njihovog seta se vremenom osula, pa su ostali samo oni najizdržljiviji i oni kojima prevoz još uvek nije odmaglio, te naposletku gromoglanim aplauzom ispratili sa stejdža japansku psihodeličnu hipi petorku.
Suma sumarum odlična svirka. Autentični zvuci su okupirali koncertni prostor i po svoj prilici ostavili jak utisak na prisutne. Ovo je drugi put da je Acid Mothers Temple zasvirao u Beogradu, a ako je suditi po reakciji sa bine i auditorijuma, onda ćemo ih videti i treći. Do tada – sayonara.
Nemanja Mitrović Timočanin