Poljski dželati iluzija: Mgła u beogradskom Domu omladine
Helly Cherry
Oni su svoj stil muziciranja strpljivo gradili godinama. Oni nemaju skupe spotove. Oni nemaju spotove uopšte. Oni nemaju singlove uopšte. Iza njih ne stoje veliki izdavači. Njihovi identiteti su pod kukuljicama i pseudonimima. Njih ne zanimaju bilo kakvi marketinški trikovi. Oni svoj black metal ne utapaju u disonantnost da bi dostigli Deathspell Omega standarde kao što radi solidan procenat današnjih bendova. Oni ne prave nesvakidašnje spojeve black metal žanra sa, na primer, crkvenim pojanjem (kao njihovi zemljaci Batushka) ili pak gospelom i soulom (kao Zeal & Ardor), post-rokom, šugejzom (kao Deafheaven) i slično tome, da bi stekli svetsku slavu preko noći na kontu nekakve egzotičnosti.
Ništa od toga oni nemaju, pa ipak su jedan od vodećih black metal sastava današnjice. Ne donose ništa novo u žanrovskom smislu osim pregršta prelepo iskomponovanih, savršeno skladnih i izbalansiranih, zavodljivo melodičnih, elegantno harmoničnih i dinamičnih kompozicija, a povrh njih vrlo poetične tekstove koji opet ne donose ništa novo u smislu žanrovske black metal tematike, osim sioranovski savršeno poetično i vickasto, elegantno i u visokom stilu ispisanog nihilizma, pesimizma, cinizma i skepticizma.
Ovo je njihov momenat. Preuzeli su igru koju smatraju zaludnom. Preuzeli su tron na kojem nema ničega. Stvaraju istoriju čiju samu koncepciju smatraju bespredmetnom u porukama koje šalju. Njihovo ime se spominje svuda gde se sluša metal. Oni su zeitgeist (duh vremena), onaj isti kojeg preziru u svojim tekstovima. Njihovi albumi se slušaju i prodaju svuda. Njihovi koncerti su unapred rasprodati. Imaju milionske preglede full-length albuma na you tube-u, jer spotova i singlova tamo nemaju. Vest da dolaze u Srbiju, u beogradski Dom omladine 18. septembra izazvala je lavinu oduševljenja. Limitirani kontingent od prvih pedeset oldschool fan ulaznica je prosto nestao za tili čas zbunjujući organizatore koji su prvobitno zakazali događaj za malu salu. Brže-bolje je događaj premešten u salu “Amerikana”, za koju su do koncerta takođe raspradate sve karte. Oni su nam došli iz Poljske u okviru svoje južnoevropske i balkanske turneje promovišući svoj novi album pod nazivom “Age of Excuse”, a zovu se Mgła.
Sjatili su se svi. Tu su bile stare face koje po koncertima viđam petnaest godina unazad sa već, od sedih vlasi, prošaranom kosom. Tu su bili novi klinci, mnogo novih klinaca. Ispred ulaza u salu nije se moglo prići štandu sa jeftinim merchandise-om. Majice, diskove i ploče izvođača koji nastupaju mogle su se kupiti po cenama ispod redovnih. Prostor je pucao od energije, naelektrisanosti, iščekivanja. Mnogo prijatelja i poznanika na sve strane je bilo. Neke od njih sam i propustio da primetim u masi ljudi da bih posle tek shvatio da su bili tu.
Program je počeo na vreme, po objavljenoj satnici. Nastupile su dve predgrupe, dva prilično kvalitetna poljska black metal sastava čiji mi rad nije bio poznat ranije, Dagorath i Martwa Aura. Oba sastava donela su sve ono najbolje što je drugi talas black metal žanra iznedrio tokom devedesetih godina prošlog veka i taman toliko zaintrigirali i probudili radoznalost potpisnika ovih redova da presluša njihove jedine albume za sada “Glare of the Morning Star” (Dagorath) i “Contra Mundi Contra Vitae” (Martwa Aura) po povratku sa koncerta. Ima tu potencijala svakako, mada su mnogo jači dojam ostavili uživo, a to je svakako plus.
Pred kraj nastupa sastava Martwa Aura masa ljudi je bila toliko zgusnuta da je već bilo nemoguće domoći se prvih redova, ali sam se ipak progurao na foru da mi je prijateljica i kompanjonka niska i da ne vidi ništa na bini, pa su nam ljudi džentlmenski, bez reči izašli u susret. Ukotvili smo se odmah iza prvog reda. Počinje.
Nastup otvaraju prvom kompozicijom sa remek-dela zvanog “Exercises in Futility” koji je bendu Mgła i doneo zasluženu slavu. Na tom albumu je jednostavno sve leglo na svoje mesto, sve bespotrebno odbačeno, sve ono lepo oblikovano do savršenstva. I prolama se refren: And there is despair underneath each and every action / Each and every attempt to pierce the armour of numbness / Burning bridges becomes a habbit to support / And the front line expands like there’s no tomorrow, i ljudi u publici pevaju i đuskaju, onoliko koliko im prostor oko njih dozvoljava, sa osmesima na licima. Nisam mogao da se odlučim da li da posmatram bend na bini ili reakcije publike u tom momentu.
Bend je u svojim prepoznatljivim kukuljicama, nemaju lica, statične su utvare sa svojim instrumentima, dželati životnih iluzija bez pozerisanja, bez govora pre, posle i između i sve to sa jednim dubljim smislom i porukom – muzika, muzika i samo muzika, ja nisam bitan ovde, mi nismo bitni ovde.
Zvuk je solidan, lepo se sve čuje, a imao sam neopravdanu zebnju da se možda Darkside-ove izvanredne bravure na činelama neće dobro čuti, što na sreću nije bio slučaj.
Ljudski pad u vreme, pad u istoriju i sva njena besmislena ponavljanja dobio je svoju umetničku stilizaciju kroz četvrtu kompoziciju sa “Exercises in Futility” albuma koja je usledila i uz koju je istovremeno usledilo dranje glasnih žica uz refren: Every empire / Every nation / Every tribe / Thought it would end / In a bit more decent way.
M, Darkside i ekipa nas potom vraćaju unazad kroz sopstvenu istoriju na same početke benda i na svoj drugi EP pod nazivom “Mdłości” iz 2006. godine i na drugu kompoziciju sa istog, da bi nas nakon toga odmah vratili na “Exercises in Futility” i njegovu drugu kompoziciju. Sada se već ori salom iz mnogih glasova: Nether, again, nether - now and forever!
Upravo povod za ovu turneju je sledeći na repertoaru, dve kompozicija sa aktuelnog “Age of Excuse” albuma su predstavljene publici, druga i treća po redosledu na albumu. Nije bilo dovoljno vremena da se pesme sa novog albuma dovoljno “slegnu” publici jer je album izašao paralelno sa početkom turneje, ali čini se da se nadahnuće sa prethodnog izdanja prosto prelilo i na novi album uz čak neznatan ali primetan evolutivni skok u pogledu muziciranja. Nekolicina ljudi u publici već zna tekstove i peva. To je sjajno videti. To svedoči o veličini ovog sastava.
Onako isto kako raste tenzija u sledećoj kompoziciji po redu na nastupu, odnosno sedmoj sa albuma “With Hearts Toward None”, tako i u publici postepeno rastu komešanja. U momentu kad se prolama blast beat, ljudi više nisu u stanju da kontrolišu svoje emocije. Kreću šutke, dajvinzi, ludilo, ekstaza... Trebalo je biti tamo i sve to doživeti.
Kako bi se drugačije završilo veče nego dvema poslednjim pesmama sa albuma “Exercises in Futility”, petom i šestom, ali na nastupu u obrnutom redosledu. As if all this was something more / Than another footnote on a postcard from nowhere / Another chapter in the handbook for exercises in futility, poentira M. u svom stilu u kompoziciji broj šest, a onda za finale ona neverovatna završnica pete kompozicije sa Darkside-ovim čarolijama na činelama kada su sve oči bile uprte u njega.
Odlaze sa bine, mi u publici ostajemo “gladni” jer kratko je sve trajalo, ali tako oni to rade. Kratko i sa stilom. Sve je bilo gotovo pre 23 časa. Međusobno razmenjujemo utiske i nepodeljeno su svi fascinirani koncertom, dok pojedinci samo neartikulisanim zvucima i gestikulacijama iskazuju svoje oduševljenje jer nisu u stanju da nađu reči, a u redu za toalet neko dovikuje: jeste li se to svi upiškili od bubnjara? Opšti smeh.
Bio je ovo koncert za pamćenje. Bendovi su bili sjajni, publika sjajna, organizacija besprekorna, svi akteri na visini zadatka, pri čemu je posebno publika svojim velikim odazivom poslala jednu snažnu poruku organizatorima da budu još hrabriji jer su ljudi “gladni” baš ovakvih koncerata i bendova koji upravo sada doživljavaju svoj vrhunac, kao i da smo svi pomalo umorni od izvođača koji na sceni egzistiraju još samo na račun stare slave dok su u kreativnom smislu umorni i oni sami.
Aleksandar Petrović
Ništa od toga oni nemaju, pa ipak su jedan od vodećih black metal sastava današnjice. Ne donose ništa novo u žanrovskom smislu osim pregršta prelepo iskomponovanih, savršeno skladnih i izbalansiranih, zavodljivo melodičnih, elegantno harmoničnih i dinamičnih kompozicija, a povrh njih vrlo poetične tekstove koji opet ne donose ništa novo u smislu žanrovske black metal tematike, osim sioranovski savršeno poetično i vickasto, elegantno i u visokom stilu ispisanog nihilizma, pesimizma, cinizma i skepticizma.
Ovo je njihov momenat. Preuzeli su igru koju smatraju zaludnom. Preuzeli su tron na kojem nema ničega. Stvaraju istoriju čiju samu koncepciju smatraju bespredmetnom u porukama koje šalju. Njihovo ime se spominje svuda gde se sluša metal. Oni su zeitgeist (duh vremena), onaj isti kojeg preziru u svojim tekstovima. Njihovi albumi se slušaju i prodaju svuda. Njihovi koncerti su unapred rasprodati. Imaju milionske preglede full-length albuma na you tube-u, jer spotova i singlova tamo nemaju. Vest da dolaze u Srbiju, u beogradski Dom omladine 18. septembra izazvala je lavinu oduševljenja. Limitirani kontingent od prvih pedeset oldschool fan ulaznica je prosto nestao za tili čas zbunjujući organizatore koji su prvobitno zakazali događaj za malu salu. Brže-bolje je događaj premešten u salu “Amerikana”, za koju su do koncerta takođe raspradate sve karte. Oni su nam došli iz Poljske u okviru svoje južnoevropske i balkanske turneje promovišući svoj novi album pod nazivom “Age of Excuse”, a zovu se Mgła.
Sjatili su se svi. Tu su bile stare face koje po koncertima viđam petnaest godina unazad sa već, od sedih vlasi, prošaranom kosom. Tu su bili novi klinci, mnogo novih klinaca. Ispred ulaza u salu nije se moglo prići štandu sa jeftinim merchandise-om. Majice, diskove i ploče izvođača koji nastupaju mogle su se kupiti po cenama ispod redovnih. Prostor je pucao od energije, naelektrisanosti, iščekivanja. Mnogo prijatelja i poznanika na sve strane je bilo. Neke od njih sam i propustio da primetim u masi ljudi da bih posle tek shvatio da su bili tu.
Program je počeo na vreme, po objavljenoj satnici. Nastupile su dve predgrupe, dva prilično kvalitetna poljska black metal sastava čiji mi rad nije bio poznat ranije, Dagorath i Martwa Aura. Oba sastava donela su sve ono najbolje što je drugi talas black metal žanra iznedrio tokom devedesetih godina prošlog veka i taman toliko zaintrigirali i probudili radoznalost potpisnika ovih redova da presluša njihove jedine albume za sada “Glare of the Morning Star” (Dagorath) i “Contra Mundi Contra Vitae” (Martwa Aura) po povratku sa koncerta. Ima tu potencijala svakako, mada su mnogo jači dojam ostavili uživo, a to je svakako plus.
Pred kraj nastupa sastava Martwa Aura masa ljudi je bila toliko zgusnuta da je već bilo nemoguće domoći se prvih redova, ali sam se ipak progurao na foru da mi je prijateljica i kompanjonka niska i da ne vidi ništa na bini, pa su nam ljudi džentlmenski, bez reči izašli u susret. Ukotvili smo se odmah iza prvog reda. Počinje.
 |
| foto: Vovka Chudinov |
Bend je u svojim prepoznatljivim kukuljicama, nemaju lica, statične su utvare sa svojim instrumentima, dželati životnih iluzija bez pozerisanja, bez govora pre, posle i između i sve to sa jednim dubljim smislom i porukom – muzika, muzika i samo muzika, ja nisam bitan ovde, mi nismo bitni ovde.
Zvuk je solidan, lepo se sve čuje, a imao sam neopravdanu zebnju da se možda Darkside-ove izvanredne bravure na činelama neće dobro čuti, što na sreću nije bio slučaj.
Ljudski pad u vreme, pad u istoriju i sva njena besmislena ponavljanja dobio je svoju umetničku stilizaciju kroz četvrtu kompoziciju sa “Exercises in Futility” albuma koja je usledila i uz koju je istovremeno usledilo dranje glasnih žica uz refren: Every empire / Every nation / Every tribe / Thought it would end / In a bit more decent way.
M, Darkside i ekipa nas potom vraćaju unazad kroz sopstvenu istoriju na same početke benda i na svoj drugi EP pod nazivom “Mdłości” iz 2006. godine i na drugu kompoziciju sa istog, da bi nas nakon toga odmah vratili na “Exercises in Futility” i njegovu drugu kompoziciju. Sada se već ori salom iz mnogih glasova: Nether, again, nether - now and forever!
Upravo povod za ovu turneju je sledeći na repertoaru, dve kompozicija sa aktuelnog “Age of Excuse” albuma su predstavljene publici, druga i treća po redosledu na albumu. Nije bilo dovoljno vremena da se pesme sa novog albuma dovoljno “slegnu” publici jer je album izašao paralelno sa početkom turneje, ali čini se da se nadahnuće sa prethodnog izdanja prosto prelilo i na novi album uz čak neznatan ali primetan evolutivni skok u pogledu muziciranja. Nekolicina ljudi u publici već zna tekstove i peva. To je sjajno videti. To svedoči o veličini ovog sastava.
Onako isto kako raste tenzija u sledećoj kompoziciji po redu na nastupu, odnosno sedmoj sa albuma “With Hearts Toward None”, tako i u publici postepeno rastu komešanja. U momentu kad se prolama blast beat, ljudi više nisu u stanju da kontrolišu svoje emocije. Kreću šutke, dajvinzi, ludilo, ekstaza... Trebalo je biti tamo i sve to doživeti.
Kako bi se drugačije završilo veče nego dvema poslednjim pesmama sa albuma “Exercises in Futility”, petom i šestom, ali na nastupu u obrnutom redosledu. As if all this was something more / Than another footnote on a postcard from nowhere / Another chapter in the handbook for exercises in futility, poentira M. u svom stilu u kompoziciji broj šest, a onda za finale ona neverovatna završnica pete kompozicije sa Darkside-ovim čarolijama na činelama kada su sve oči bile uprte u njega.
Odlaze sa bine, mi u publici ostajemo “gladni” jer kratko je sve trajalo, ali tako oni to rade. Kratko i sa stilom. Sve je bilo gotovo pre 23 časa. Međusobno razmenjujemo utiske i nepodeljeno su svi fascinirani koncertom, dok pojedinci samo neartikulisanim zvucima i gestikulacijama iskazuju svoje oduševljenje jer nisu u stanju da nađu reči, a u redu za toalet neko dovikuje: jeste li se to svi upiškili od bubnjara? Opšti smeh.
Bio je ovo koncert za pamćenje. Bendovi su bili sjajni, publika sjajna, organizacija besprekorna, svi akteri na visini zadatka, pri čemu je posebno publika svojim velikim odazivom poslala jednu snažnu poruku organizatorima da budu još hrabriji jer su ljudi “gladni” baš ovakvih koncerata i bendova koji upravo sada doživljavaju svoj vrhunac, kao i da smo svi pomalo umorni od izvođača koji na sceni egzistiraju još samo na račun stare slave dok su u kreativnom smislu umorni i oni sami.
Aleksandar Petrović